Почетна / Интервју / Иља Числов /слависта/ За Русију је Украјина оно што је за Србију Рашка

Иља Числов /слависта/ За Русију је Украјина оно што је за Србију Рашка

Западне земље, нарочито велесиле, имају проблема између себе, али када је у питању борба против православља, у томе се слажу

Разговарала Мила Милосављевић 

Руски слависта, преводилац са српског, професор Московске православне гимназије и Руске академије словенске културе, Иља Числов, боравио је недавно у Србији и Црној Гори заједно са својим ученицима и студентима. Циљ посете био је надасве обилазак српских светиња и упознавање деце и младих Русије са српском историјом и традицијом. Наш саговорник Иља Числов слови за једног од најзначајнијих књижевних преводилаца са српског језика у Русији, који се поред врхунских превода великана српске поезије и прозе недавно латио и превођења дела Светог владике Николаја Велимировића. Уз то, већ две деценије предаје у Православној гимназији у Москви и на Академији словенске културе и поред тога што ученике и студенте учи српском језику и српској историји, учи их и то да су ,,Срби и Руси браћа по крви“ што сматра много битнијим од свих научених лекција.
„Срби су наша браћа по вери и крви, али не само то. Срби су за нас нешто прастаро. Када гледамо српски народ, сећамо се своје прошлости, онога о чему су најбоље говорили Свети владика Николај Велимировић и његова ученица, најмудрија Српкиња новог доба, Исидора Секулић. Значи, квасац, суштина расна, или као што је лепо рекао Свети владика Николај: ,По крви смо Аријевци, по презимену Словени, по имену Срби (ја бих ту као Рус додао Руси) а по срцу и духу смо хришћани.‘ Значи, од Светог владике Николаја долази велика реч утехе за нас. И за Србе и за Русе у овим тешким временима. Јер, кроз борбу нашу, одавно расну, природну, дижемо се изнад греха и смрти, а имамо и наду. Царство балканских народа са царством целе Русије, не данашње Русије, већ Русије свете и православне, како каже владика Николај, може донети срећу целом човечанству“, вели Иља Числов.
[restrictedarea]

Словите за једног од највећих ако не и за највећег посленика српске културе у Русији. Мислите ли да се можда може боље и више делати на плану културне сарадње између два братска народа? Имате ли идеју, план који би значио ефикаснију и квалитетнију сарадњу?
Треба да радимо што више на развијању те сарадње. Историја бележи и оне периоде када је она била гушена. Срби су увек знали шта је за њих Русија, чак и у периоду када су као нација егзистирали у оквиру Југославије, док се у Русији на ове просторе гледало као на Југославију. Наша будућа стратегија, као стратегија два чврсто повезана народа, требало би да буде много озбиљнија него до сада. О томе сам говорио на састанку у УКС, са Радомиром Андрићем, у вези са превођењем српских писаца у Русији и обратно. Нажалост, ни у Русији нису довољно афирмисани савремени српски писци, нити се овде зна за дела најбољих руских писаца данашњице.То је потребно изменити. Просечни писци који нису много познати код нас, али су познати и популарни на Западу наметнути су и у Србији као култни писци савремене руске књижевности и великани руске културе, што свакако није истина. То је велика штета, јер они нису прави репрезенти руске културе. И код нас, у Русији, опет, српска култура и књижевност нису довољно познате. По мом мишљењу, Русима се то може опростити пошто код нас и нема много оних који се српском културом баве, но, нажалост, имамо слависте који руску борбу за опстанак не желе да подрже, немају разумевања за руску душу. Сматрам да је помак потребан и са једне и са друге стране у сваком смислу а понајпре да је нужно да се овим послом баве врхунски стручњаци. Мени је посебно драго кад видим да се у Србији реализују пројекти у издаваштву, попут оног који се одвија у оквиру куће „Глобосино-Александрија“ Љиљане Хабјановић Ђуровић, где су објављивани преводи знаменитих руских класика почев од Распутина, великана руске књижевности, кога су одлично познавале старије генерације српских читалаца. Овај писац је за време такозване перестројкe био скоро заборављен у Русији. Ту су и Крупин, Бородин, који су наши живи класици. Наравно, уз Достојевског, Пушкина, Љермонтова, Гогоља, Чехова, постоји неколицина писаца у Русији који иду њиховим стопама. Овде су често познати они писци који нису познати у Русији, али не међу српским читаоцима, већ у оквиру појединих интелектуалних кругова. У Удружењу књижевника су ми спомињали неке руске песнике које ја познајем само као преводиоце. За њих се у Русији не зна као за песнике. То није добро и то штети развоју праве културне сарадње.
Којим критеријумима се руководите у одабиру дела које преводите? Шта је пресудно за вашу одлуку?
Пре свега она дела која одражавају саму суштину људског постојања, јер као што сваки човек има свој циљ у животу има и своју дужност по мом мишљењу. Сам корен речи Србин значи чувар, онај који чува. Некад су Срби били граница словенског света. Имамо и дан данас остатке Лужичких Срба у Источној Немачкој где је била западна граница православља. То су Срби по мом мишљењу. Ако су Руси са подножја престола Господњег, онда су Срби на бранику православља. Стога, кад бирам књижевна дела за превођење водим веома рачуна о томе. Заљубљеник сам у поезију Јована Дучића, која је у основи постављена на два идеала, грчком и аријевском. Ако бисмо то превели на језик данашњице, то би значило: духовни, хришћански и национални. Да не причамо о Његошу. У његовој поезији је све речено. Мислим да сам кадар да на руски језик преведем Дучића са сигурношћу да његова поезија неће нимало изгубити на аутентичности. Када је Његош међутим у питању, још не осећам ту спремност да се подухватим превода. Не усуђујем се на тај корак. Од српских прозаиста посебно ценим Милоша Црњанског. Најимпресивнија су ми његова два дела, ,,Свети Сава“ и ,,Код Хиперборејаца“. То нису његове главне књиге, али, у њима је присутна дубока симболика двојединства српске традиције. Крст са четири оцила код вас се тумачи као ,,Само слога Србина спасава“, међутим, симбол оцила је и симбол огња, значи пламена, Сунца. То је крв, то је јединство. Браћа смо по вери и по крви. То је духовна веза између нас. Тако ја бирам дела српских писаца, по тој, таквој основи. Преводим Владику Николаја, и уредник сам његових дела. Прва књига коју сам превео је била „Српски народ као Теодул“. Ова књига је означила улазак Руса у српску традицију, историју. Тим пре што и српска, као и историја било ког другог народа бележи много заблуда. Ко би други стога боље него Владика Николај могао да појасни заблуде српске историје, да протумачи њене ликове попут цара Душана, Вука Бранковића, Ђурађа Бранковића… Историчари у овом тумачењу немају шта да расправљају. Код нас у Русији има историчара, интелектуалаца који нису руског порекла, па чак ни словенског, а заправо се једини усуђују да уђу у расправу око српске историје и традиције а не знају довољно ни српски језик.
Како видите савремену књижевну сцену у Русији?
На савременој руској сцени влада по мени веома тужно стање. Има великих руских писаца данас и то је неспорно. Међутим, за време перестројке није се појавио ниједан велики писац осим Владимира Личуркина. То је било ново име које се појавило у време ,,перестројке“. Ипак, мислим да су највећа имена савремене руске књижевности она која датирају из времена пре ,,перестројке“. Понекад се помињу нека нова имена, међутим, можда су моји аршини превише високи, па заиста не могу неке нове писце да упоређујем са Распутином, са Беловим на пример. Стога што још нисмо дорасли, а на жалост нисте ни ви. Ето, на пример, немате писца који се по било чему макар може поредити са Црњанским, којег сматрам највећим српским писцем двадесетог века. Андрића видим пак као највећег југословенског писца двадесетог века и ненадмашног стилисту у књижевности. Ту су Бранко Ћопић и Меша Селимовић које посебно ценим. Не видим дакле ни код вас ни код нас у Русији књижевне следбенике доследне својих претходника.
Професор сте у Православној гимназији у Москви. Свакодневно сте са младим људима, потоњим светионицима Руске православне цркве. Улива ли вам наду та млада генерација људи која ево, видимо, стасава у време великих глобалних сукоба, криза, али и криза морала, те многих искушења новог доба…
Има тога, међутим, ја сам одушевљен чињеницом да има добре словенске деце. Како држим предавања из српске историје на српском језику, покушавам да и кроз језик научим децу. Српски књижевни језик је сиромашнији од руског, међутим има неких лексичких тема које заслужују нарочиту пажњу. На пример, у српском језику постоји реч ,,понос“ који не подразумева гордост и охолост, док у руском језику немамо адекватну реч. У том смислу руски језик је сиромашнији од српског.То руска деца треба од Срба да науче, да спознају шта је то национална свест, љубав према свом роду а не само према Богу. Имамо шта да научимо од Срба! Одушевљен сам својим ученицима и студентима и Православна гимназија и државна Академија словенске културе су веома значајне образовне институције. Криза морала је захватила руско друштво, али, упркос томе имамо међу новим генерацијама све више младих људи који се окрећу истинским вредностима и традицији. Уколико бисмо упоредили совјетско и садашње доба, јасно је да у совјетско време није било толико изопачења, перверзија, али исто тако, није било ни тако сјајних људи. Данас је дошло до неке врсте поларизације у друштву.
У чему видите најснажније упориште православног духа данас?
Најснажније упориште православног духа је у цркви, само у цркви. Сада се ратује на истоку Украјине. Има оних владика који су подржали борбу руског народа не само за ,,слободу златну“ него и за крст часни. Али, шта ја да причам Србима који имају и владику Амфилохија и владику Атанасија Јефтића и друге ученике Светог оца Јустина Поповића.
Шта мислите о наговештеном уједињењу цркава? Какав је ваш однос према екуменизму?
Мислим негативно о том јединству, као и сви православци одувек. Тај ,,васељенски сабор“, који се спрема у Русији, у народу изазива велику одбојност, а видим и код вас овде, такође. Иначе, свети оци су све рекли на ову тему и ми не би требало много да размишљамо о овоме.
Да ли сматрате да православни свет треба да има тешње везе, духовне, културне, економске?
Како да не, чак и између два наша народа. Ту мислим има најмање проблема, међутим, има и других православних народа. Ево, рецимо, Запад је гурнуо и Грузију у рат против Русије, али ми у Русији добро знамо да то није био рат Грузије против Русије. Ми у Русији добро знамо да је чак и грузијску војску водио један израелски генерал. Дакле, Запад је ратовао против Русије. А опет, има тих проблема рецимо попут оних којих је било између Србије и Русије. Румунија се такође понаша лоше према Русији због Молдавије. Међутим, сматрам да овакви проблеми међу православним народима треба да се решавају. Оне које човек не може да разреши препуштамо Богу. Ако се будемо уздали у њега, а темељ нам је православна вера, увек ћемо моћи да се сложимо.
Шта мислите о кризи у Украјини? Како видите њен корен, садашњи ток, али и расплет?
Криза је изазвана од стране Запада. Понекад неки људи праве паралелу између Украјине и Српске Крајине и Хрватске. Међутим, Украјина је нешто друго, јер, Украјинци су исти Руси. Већина је православна, мада, наравно, има много мање унијата и они су веома активни, то је истина. Међутим, још једно је чињеница, да у украјинској влади нема ниједног Украјинца. Све су то људи из Америке, из Израела и других држава, и то је истина. Запад ратује против нас. Украјински војници не желе да ратују против Руса, али њима пуцају леђа. Има доста плаћеника са Запада, такође. Интересантно је да западне земље, нарочито велесиле имају проблема између себе, али, када је у питању борба против православља у томе се слажу.
Један од ваших сународника својевремено нам је у интервјуу рекао да ће се у Украјини решити судбина света. Делите ли то мишљење или имате другачији став?
Могуће је. Украјина је почетак Русије. За нас Украјина није оно што је за вас на пример Република Српска Крајина, већ рецимо оно што је била Стара Србија, Рашка. Међутим, свети старац Серафим Саровски је рекао да ће Русија проћи кроз велика искушења али, да ће кроз њих стећи велику славу, те да ће створити једну државу свих православних Словена која ће бити страшна за све непријатеље Христове. То је рекао свети отац Серафим Саровски, а Свети Владика Николај је овако рекао ,,Царство балканских народа са царством свете Русије али не данашње Русије, већ Русије свете и православне може донети срећу целом човечанству.“ Не живимо ми због себе. Сваки народ као и сваки човек има ту одговорност пред Богом. То је циљ и смисао нашег живота, а о томе је писао и велики Достојевски. Створићемо ако Бог да то царство које може донети срећу целом човчанству.
Како видите руску политичку сцену данас? Куда заправо иде Русија? И да ли је на путу Васкрсења?
То ме подсећа на Милошевића који је правио и добре и лоше потезе. Као и рат у Украјини. Вратио је Русији Крим и то је један добар потез. Готово је издао Русе на истоку Украјине пошто је био веома јак притисак Запада и то је лоше. Међутим, на крају све зависи од Бога. Али, и од народа, јер, ,,народ је жива црква Божја“, како је рекао Свети Владика Николај Велимировић. Народ је тај који може да каже последњу одлучну реч. Паметан политичар би требало да води рачуна о томе. Путин није глуп човек тако да можда још има наде. С друге стране морамо да будемо опрезни и не треба да улазимо у отворени ратни сукоб са Западом иако неки тамо вичу како треба да уђу руски тенкови на ту територију. То су лудаци и провокатори. Русија може да помаже источну Украјину, а Доњецка и Луганска Република могу да се боре против Кијевске хунте. Не против Украјине, него против Запада и његових плаћеника и мислим да могу да се боре веома успешно. Како и на који начин сваком паметном човеку је јасно. Ту има и нафте и гаса и толико тога. Путин је тренутно под огромним притиском и утицајем Запада. Бжежињски је једном рекао да је Путин направио добар потез али ће изгубити целу партију. Његова књига у којој се бави овом проблематиком се назива,,Велика шаховска табла,,. Међутим, ми не треба да играмо шах по њиховим правилима. То је била Милошевићева грешка. Ту не треба да будеш политичар. У овако устројеном модерном свету јасно је да је нама наметнут одређен систем. Ми треба да пређемо преко граница тог система, да поцепамо ову мрежу. Мислим да Русија и руски политичари имају шансе.
Како бисте оценили прилике у Србији? Мислим на политичку ситуацију, наравно. Ми смо већ традиционално распета нација, овај пут поред осталог између Европске уније и – Русије. Молим вас, прословите коју реченицу на ову тему , будући да верујем да сте разговарали са својим пријатељима и познаницима и да познајете прилике…
Не бих желео да увредим моје драге домаћине, међутим, када ме већ питате, морам да изнесем свој веома тужан утисак. Србија је била јача 2008. када је национална струја победила Бориса Тадића. Међутим, Запад је утицао на Руску Федерацију и после првог круга избора у Србији послати су сви српски политичари, и они који су били на власти и они који су били опозиција у Русију и букавлно су им наредили да Тадић мора да остане на власти а да Николић мора да попусти. Ево, 2012. Николић долази на власт, али, то више није онај Николић из 2008. Ја сам странац и мислим да не треба да објашњавам Србима у чему је разлика. Мислим да сви све знају и то боље од мене.
Стиче се утисак да је свет данас пред отвореним гробом глобализма. Да ли је православље само по себи довољна брана или се иште делање сваког појединца понаособ, те заједнице, од породице до државе?
Мислим да је довољна брана сама по себи али, морам да додам да је вера мртва ако нема дела. И у политици и у свим сферама друштвеног живота.
Како сте међу осталим словенским језицима одабрали баш српски? Шта је било пресудно за тај избор?
Мој српски језик није по свему савршен јер сам увек више волео мртве језике. На почетку пута бавио сам се српскословенским језиком. Схватио сам касније да савремени српски језик има све врлине оног старог света који сам понео негде још од детињства. Срби се овде боре за отаџбину, за живот, за опстанак. Овде је патриотизам веома снажно изражен. То сам схватио као студент. Било је јасно да ако поред класичне треба да преводим и савремену поезију, онда морам да истински уроним у српски језик, да се удубим. Стога сам то и учинио и данас сам веома срећан због тога.
Који су вам српски писци најомиљенији?
Његош, Дучић, Ракић, Црњански… У младости сам, када је поезија у питању на пример више волео Ракића него Дучића. Међу највеће песнике двадесетог века сврставам и Владислава Петковића Диса, којег сам открио Русима, као и Момчила Настасијевића, Црњанског, Светислава Стефаносића. Преводим углавном поезију, нешто мање прозу. Црњанског издвајам као великана српске културе а људски ме много привлачи личност Меше Селимовића. Он даје наду у могућност повратка. Није све изгубљено. Може један део нације да се врати у загрљај нације и све можемо да обновимо. Ценим и приче неких других писаца, не толико романе. Мој поглед на прозу је иначе веома специфичан и то не само на српску, него и на руску.
Како бисте представили себе у једној реченици?
Мислим да сам искрен пријатељ српског народа а то потврђујем не само делима него и речима.

_________________________________________________________________________________

Путешествије Иље Числова
Путовање Иље Числова, његових ђака и студената, колега из Православне гимназије и Академије словенске културе из Москве отпочело је посетом старој цркви у Бијелом Пољу у којој је написано Мирослављево Јеванђеље, после чега је уследила посета Цетињском манастиру, где су посетиоци из Русије целивали мошти Светог Петра Цетињског.
„Цетиње је велика светиња не само српска већ и свих хришћана, јер се у њему чува рука светитеља највећег међу онима који су рођени од жене, рука која је крстила Исуса Христа. Чува се на грудима Петра Цетињског који је водио српски народ у Црној Гори са крстом у једној, а мачем у другој руци. Та срчаност, борбеност и спремност на борбу,,за крст часни и слободу златну“, управо је то оно што привлачи руску душу Србима. Наша радост приликом посете Цетињу била је двострука јер нас је ту дочекао владика Амфилохије, наш дугогодишњи пријатељ, а не само духовни отац. Амфилохија познајем још од деведесетих када је гостовао у Русији у оквиру једног скупа интелектуалаца, а говорио је и у Генералштабу Руске војске. Владика Амфилохије је иначе у Русији познат у свим руским сталежима друштва. Добар је пријатељ наших ђака Православне гимназије коју негујемо већ двадесет година. Иначе, на нашем путу имали смо више сусрета са владиком, а као најзначајније споменуо бих светињу Острог. Били смо и на Црногорском приморју где смо обишли старе манастире, од Режевића, старе задужбине Немањића. За мене, иначе, Црна Гора је неодвојив део Србије, српска Спарта! Једина штета је то што нисмо могли да уђемо у Републику Српску. Велика жеља ми је била да своје ђаке одведем у Требиње, на Дучићев гроб. Био сам тамо прошле године. Предајем српску класичну поезију а Дучића сматрам за највећег песника српског двадесетог века. Отац Сергије, иначе директор Православне гимназије, мој сапутник на овом путу, набројао је тридесет манастира које смо обишли, а било је још много старих цркава, попут Лазарице у Крушевцу. На крају свог пута посетили смо манастир Раковица, где смо обишли гроб Патријарха Павла. Могу да кажем да смо са овог путовања понели дивне импресије, најдубље из Лазареве Раванице, где смо били за Видовдан. Моја радост је утолико већа што су руска деца, ђаци Православне гимназије по први пут могла да виде нека историјска места, манастире, цркве о којима су учили у школи. Они доста знају и о Лазару и о Милошу, слушали су много прича о српским јунацима, а сада су били у прилици и да дођу у Раваницу, да целивају мошти кнеза Лазара. Импресионирани смо и Опленцем, Тополом, затим Студеницом и њеном лепотом која спаја небо и земљу. У Студеници смо се и причестили. Обишли смо и Жичу, Градац, дивну задужбину Јелене Анжујске и у њему гроб оца Јулијана, духовника патријарха Павла, којег сам и лично познавао. Били смо и у Петровој цркви, Сопоћанима, Ђурђевим ступовима, где смо обишли још неколико малих цркава. Обишли смо и манастире поморавља али и све фрушкогорске манастире. Тамо смо се сусрели са Оцем Стефаном, којег Руси веома воле и поштују. Деца су била усхићена свим оним што су видела, као и остали моји сапутници, студенти. За све њих то је било дивно путовање. Деца су знала шта ће да питају, била су спремна за овај пут на који нису пошли нити као туристи нити као обични ходочасници, јер је био део наставног програма. Да не заборавим да смо обишли Београд и све његове светиње, али и места која су везана за Русе и историју југословенских народа, каже Числов.
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *