Ilja Čislov /slavista/ Za Rusiju je Ukrajina ono što je za Srbiju Raška

Zapadne zemlje, naročito velesile, imaju problema između sebe, ali kada je u pitanju borba protiv pravoslavlja, u tome se slažu

Razgovarala Mila Milosavljević 

Ruski slavista, prevodilac sa srpskog, profesor Moskovske pravoslavne gimnazije i Ruske akademije slovenske kulture, Ilja Čislov, boravio je nedavno u Srbiji i Crnoj Gori zajedno sa svojim učenicima i studentima. Cilj posete bio je nadasve obilazak srpskih svetinja i upoznavanje dece i mladih Rusije sa srpskom istorijom i tradicijom. Naš sagovornik Ilja Čislov slovi za jednog od najznačajnijih književnih prevodilaca sa srpskog jezika u Rusiji, koji se pored vrhunskih prevoda velikana srpske poezije i proze nedavno latio i prevođenja dela Svetog vladike Nikolaja Velimirovića. Uz to, već dve decenije predaje u Pravoslavnoj gimnaziji u Moskvi i na Akademiji slovenske kulture i pored toga što učenike i studente uči srpskom jeziku i srpskoj istoriji, uči ih i to da su ,,Srbi i Rusi braća po krvi“ što smatra mnogo bitnijim od svih naučenih lekcija.
„Srbi su naša braća po veri i krvi, ali ne samo to. Srbi su za nas nešto prastaro. Kada gledamo srpski narod, sećamo se svoje prošlosti, onoga o čemu su najbolje govorili Sveti vladika Nikolaj Velimirović i njegova učenica, najmudrija Srpkinja novog doba, Isidora Sekulić. Znači, kvasac, suština rasna, ili kao što je lepo rekao Sveti vladika Nikolaj: ,Po krvi smo Arijevci, po prezimenu Sloveni, po imenu Srbi (ja bih tu kao Rus dodao Rusi) a po srcu i duhu smo hrišćani.‘ Znači, od Svetog vladike Nikolaja dolazi velika reč utehe za nas. I za Srbe i za Ruse u ovim teškim vremenima. Jer, kroz borbu našu, odavno rasnu, prirodnu, dižemo se iznad greha i smrti, a imamo i nadu. Carstvo balkanskih naroda sa carstvom cele Rusije, ne današnje Rusije, već Rusije svete i pravoslavne, kako kaže vladika Nikolaj, može doneti sreću celom čovečanstvu“, veli Ilja Čislov.
[restrictedarea]

Slovite za jednog od najvećih ako ne i za najvećeg poslenika srpske kulture u Rusiji. Mislite li da se možda može bolje i više delati na planu kulturne saradnje između dva bratska naroda? Imate li ideju, plan koji bi značio efikasniju i kvalitetniju saradnju?
Treba da radimo što više na razvijanju te saradnje. Istorija beleži i one periode kada je ona bila gušena. Srbi su uvek znali šta je za njih Rusija, čak i u periodu kada su kao nacija egzistirali u okviru Jugoslavije, dok se u Rusiji na ove prostore gledalo kao na Jugoslaviju. Naša buduća strategija, kao strategija dva čvrsto povezana naroda, trebalo bi da bude mnogo ozbiljnija nego do sada. O tome sam govorio na sastanku u UKS, sa Radomirom Andrićem, u vezi sa prevođenjem srpskih pisaca u Rusiji i obratno. Nažalost, ni u Rusiji nisu dovoljno afirmisani savremeni srpski pisci, niti se ovde zna za dela najboljih ruskih pisaca današnjice.To je potrebno izmeniti. Prosečni pisci koji nisu mnogo poznati kod nas, ali su poznati i popularni na Zapadu nametnuti su i u Srbiji kao kultni pisci savremene ruske književnosti i velikani ruske kulture, što svakako nije istina. To je velika šteta, jer oni nisu pravi reprezenti ruske kulture. I kod nas, u Rusiji, opet, srpska kultura i književnost nisu dovoljno poznate. Po mom mišljenju, Rusima se to može oprostiti pošto kod nas i nema mnogo onih koji se srpskom kulturom bave, no, nažalost, imamo slaviste koji rusku borbu za opstanak ne žele da podrže, nemaju razumevanja za rusku dušu. Smatram da je pomak potreban i sa jedne i sa druge strane u svakom smislu a ponajpre da je nužno da se ovim poslom bave vrhunski stručnjaci. Meni je posebno drago kad vidim da se u Srbiji realizuju projekti u izdavaštvu, poput onog koji se odvija u okviru kuće „Globosino-Aleksandrija“ Ljiljane Habjanović Đurović, gde su objavljivani prevodi znamenitih ruskih klasika počev od Rasputina, velikana ruske književnosti, koga su odlično poznavale starije generacije srpskih čitalaca. Ovaj pisac je za vreme takozvane perestrojke bio skoro zaboravljen u Rusiji. Tu su i Krupin, Borodin, koji su naši živi klasici. Naravno, uz Dostojevskog, Puškina, Ljermontova, Gogolja, Čehova, postoji nekolicina pisaca u Rusiji koji idu njihovim stopama. Ovde su često poznati oni pisci koji nisu poznati u Rusiji, ali ne među srpskim čitaocima, već u okviru pojedinih intelektualnih krugova. U Udruženju književnika su mi spominjali neke ruske pesnike koje ja poznajem samo kao prevodioce. Za njih se u Rusiji ne zna kao za pesnike. To nije dobro i to šteti razvoju prave kulturne saradnje.
Kojim kriterijumima se rukovodite u odabiru dela koje prevodite? Šta je presudno za vašu odluku?
Pre svega ona dela koja odražavaju samu suštinu ljudskog postojanja, jer kao što svaki čovek ima svoj cilj u životu ima i svoju dužnost po mom mišljenju. Sam koren reči Srbin znači čuvar, onaj koji čuva. Nekad su Srbi bili granica slovenskog sveta. Imamo i dan danas ostatke Lužičkih Srba u Istočnoj Nemačkoj gde je bila zapadna granica pravoslavlja. To su Srbi po mom mišljenju. Ako su Rusi sa podnožja prestola Gospodnjeg, onda su Srbi na braniku pravoslavlja. Stoga, kad biram književna dela za prevođenje vodim veoma računa o tome. Zaljubljenik sam u poeziju Jovana Dučića, koja je u osnovi postavljena na dva ideala, grčkom i arijevskom. Ako bismo to preveli na jezik današnjice, to bi značilo: duhovni, hrišćanski i nacionalni. Da ne pričamo o Njegošu. U njegovoj poeziji je sve rečeno. Mislim da sam kadar da na ruski jezik prevedem Dučića sa sigurnošću da njegova poezija neće nimalo izgubiti na autentičnosti. Kada je Njegoš međutim u pitanju, još ne osećam tu spremnost da se poduhvatim prevoda. Ne usuđujem se na taj korak. Od srpskih prozaista posebno cenim Miloša Crnjanskog. Najimpresivnija su mi njegova dva dela, ,,Sveti Sava“ i ,,Kod Hiperborejaca“. To nisu njegove glavne knjige, ali, u njima je prisutna duboka simbolika dvojedinstva srpske tradicije. Krst sa četiri ocila kod vas se tumači kao ,,Samo sloga Srbina spasava“, međutim, simbol ocila je i simbol ognja, znači plamena, Sunca. To je krv, to je jedinstvo. Braća smo po veri i po krvi. To je duhovna veza između nas. Tako ja biram dela srpskih pisaca, po toj, takvoj osnovi. Prevodim Vladiku Nikolaja, i urednik sam njegovih dela. Prva knjiga koju sam preveo je bila „Srpski narod kao Teodul“. Ova knjiga je označila ulazak Rusa u srpsku tradiciju, istoriju. Tim pre što i srpska, kao i istorija bilo kog drugog naroda beleži mnogo zabluda. Ko bi drugi stoga bolje nego Vladika Nikolaj mogao da pojasni zablude srpske istorije, da protumači njene likove poput cara Dušana, Vuka Brankovića, Đurađa Brankovića… Istoričari u ovom tumačenju nemaju šta da raspravljaju. Kod nas u Rusiji ima istoričara, intelektualaca koji nisu ruskog porekla, pa čak ni slovenskog, a zapravo se jedini usuđuju da uđu u raspravu oko srpske istorije i tradicije a ne znaju dovoljno ni srpski jezik.
Kako vidite savremenu književnu scenu u Rusiji?
Na savremenoj ruskoj sceni vlada po meni veoma tužno stanje. Ima velikih ruskih pisaca danas i to je nesporno. Međutim, za vreme perestrojke nije se pojavio nijedan veliki pisac osim Vladimira Ličurkina. To je bilo novo ime koje se pojavilo u vreme ,,perestrojke“. Ipak, mislim da su najveća imena savremene ruske književnosti ona koja datiraju iz vremena pre ,,perestrojke“. Ponekad se pominju neka nova imena, međutim, možda su moji aršini previše visoki, pa zaista ne mogu neke nove pisce da upoređujem sa Rasputinom, sa Belovim na primer. Stoga što još nismo dorasli, a na žalost niste ni vi. Eto, na primer, nemate pisca koji se po bilo čemu makar može porediti sa Crnjanskim, kojeg smatram najvećim srpskim piscem dvadesetog veka. Andrića vidim pak kao najvećeg jugoslovenskog pisca dvadesetog veka i nenadmašnog stilistu u književnosti. Tu su Branko Ćopić i Meša Selimović koje posebno cenim. Ne vidim dakle ni kod vas ni kod nas u Rusiji književne sledbenike dosledne svojih prethodnika.
Profesor ste u Pravoslavnoj gimnaziji u Moskvi. Svakodnevno ste sa mladim ljudima, potonjim svetionicima Ruske pravoslavne crkve. Uliva li vam nadu ta mlada generacija ljudi koja evo, vidimo, stasava u vreme velikih globalnih sukoba, kriza, ali i kriza morala, te mnogih iskušenja novog doba…
Ima toga, međutim, ja sam oduševljen činjenicom da ima dobre slovenske dece. Kako držim predavanja iz srpske istorije na srpskom jeziku, pokušavam da i kroz jezik naučim decu. Srpski književni jezik je siromašniji od ruskog, međutim ima nekih leksičkih tema koje zaslužuju naročitu pažnju. Na primer, u srpskom jeziku postoji reč ,,ponos“ koji ne podrazumeva gordost i oholost, dok u ruskom jeziku nemamo adekvatnu reč. U tom smislu ruski jezik je siromašniji od srpskog.To ruska deca treba od Srba da nauče, da spoznaju šta je to nacionalna svest, ljubav prema svom rodu a ne samo prema Bogu. Imamo šta da naučimo od Srba! Oduševljen sam svojim učenicima i studentima i Pravoslavna gimnazija i državna Akademija slovenske kulture su veoma značajne obrazovne institucije. Kriza morala je zahvatila rusko društvo, ali, uprkos tome imamo među novim generacijama sve više mladih ljudi koji se okreću istinskim vrednostima i tradiciji. Ukoliko bismo uporedili sovjetsko i sadašnje doba, jasno je da u sovjetsko vreme nije bilo toliko izopačenja, perverzija, ali isto tako, nije bilo ni tako sjajnih ljudi. Danas je došlo do neke vrste polarizacije u društvu.
U čemu vidite najsnažnije uporište pravoslavnog duha danas?
Najsnažnije uporište pravoslavnog duha je u crkvi, samo u crkvi. Sada se ratuje na istoku Ukrajine. Ima onih vladika koji su podržali borbu ruskog naroda ne samo za ,,slobodu zlatnu“ nego i za krst časni. Ali, šta ja da pričam Srbima koji imaju i vladiku Amfilohija i vladiku Atanasija Jeftića i druge učenike Svetog oca Justina Popovića.
Šta mislite o nagoveštenom ujedinjenju crkava? Kakav je vaš odnos prema ekumenizmu?
Mislim negativno o tom jedinstvu, kao i svi pravoslavci oduvek. Taj ,,vaseljenski sabor“, koji se sprema u Rusiji, u narodu izaziva veliku odbojnost, a vidim i kod vas ovde, takođe. Inače, sveti oci su sve rekli na ovu temu i mi ne bi trebalo mnogo da razmišljamo o ovome.
Da li smatrate da pravoslavni svet treba da ima tešnje veze, duhovne, kulturne, ekonomske?
Kako da ne, čak i između dva naša naroda. Tu mislim ima najmanje problema, međutim, ima i drugih pravoslavnih naroda. Evo, recimo, Zapad je gurnuo i Gruziju u rat protiv Rusije, ali mi u Rusiji dobro znamo da to nije bio rat Gruzije protiv Rusije. Mi u Rusiji dobro znamo da je čak i gruzijsku vojsku vodio jedan izraelski general. Dakle, Zapad je ratovao protiv Rusije. A opet, ima tih problema recimo poput onih kojih je bilo između Srbije i Rusije. Rumunija se takođe ponaša loše prema Rusiji zbog Moldavije. Međutim, smatram da ovakvi problemi među pravoslavnim narodima treba da se rešavaju. One koje čovek ne može da razreši prepuštamo Bogu. Ako se budemo uzdali u njega, a temelj nam je pravoslavna vera, uvek ćemo moći da se složimo.
Šta mislite o krizi u Ukrajini? Kako vidite njen koren, sadašnji tok, ali i rasplet?
Kriza je izazvana od strane Zapada. Ponekad neki ljudi prave paralelu između Ukrajine i Srpske Krajine i Hrvatske. Međutim, Ukrajina je nešto drugo, jer, Ukrajinci su isti Rusi. Većina je pravoslavna, mada, naravno, ima mnogo manje unijata i oni su veoma aktivni, to je istina. Međutim, još jedno je činjenica, da u ukrajinskoj vladi nema nijednog Ukrajinca. Sve su to ljudi iz Amerike, iz Izraela i drugih država, i to je istina. Zapad ratuje protiv nas. Ukrajinski vojnici ne žele da ratuju protiv Rusa, ali njima pucaju leđa. Ima dosta plaćenika sa Zapada, takođe. Interesantno je da zapadne zemlje, naročito velesile imaju problema između sebe, ali, kada je u pitanju borba protiv pravoslavlja u tome se slažu.
Jedan od vaših sunarodnika svojevremeno nam je u intervjuu rekao da će se u Ukrajini rešiti sudbina sveta. Delite li to mišljenje ili imate drugačiji stav?
Moguće je. Ukrajina je početak Rusije. Za nas Ukrajina nije ono što je za vas na primer Republika Srpska Krajina, već recimo ono što je bila Stara Srbija, Raška. Međutim, sveti starac Serafim Sarovski je rekao da će Rusija proći kroz velika iskušenja ali, da će kroz njih steći veliku slavu, te da će stvoriti jednu državu svih pravoslavnih Slovena koja će biti strašna za sve neprijatelje Hristove. To je rekao sveti otac Serafim Sarovski, a Sveti Vladika Nikolaj je ovako rekao ,,Carstvo balkanskih naroda sa carstvom svete Rusije ali ne današnje Rusije, već Rusije svete i pravoslavne može doneti sreću celom čovečanstvu.“ Ne živimo mi zbog sebe. Svaki narod kao i svaki čovek ima tu odgovornost pred Bogom. To je cilj i smisao našeg života, a o tome je pisao i veliki Dostojevski. Stvorićemo ako Bog da to carstvo koje može doneti sreću celom čovčanstvu.
Kako vidite rusku političku scenu danas? Kuda zapravo ide Rusija? I da li je na putu Vaskrsenja?
To me podseća na Miloševića koji je pravio i dobre i loše poteze. Kao i rat u Ukrajini. Vratio je Rusiji Krim i to je jedan dobar potez. Gotovo je izdao Ruse na istoku Ukrajine pošto je bio veoma jak pritisak Zapada i to je loše. Međutim, na kraju sve zavisi od Boga. Ali, i od naroda, jer, ,,narod je živa crkva Božja“, kako je rekao Sveti Vladika Nikolaj Velimirović. Narod je taj koji može da kaže poslednju odlučnu reč. Pametan političar bi trebalo da vodi računa o tome. Putin nije glup čovek tako da možda još ima nade. S druge strane moramo da budemo oprezni i ne treba da ulazimo u otvoreni ratni sukob sa Zapadom iako neki tamo viču kako treba da uđu ruski tenkovi na tu teritoriju. To su ludaci i provokatori. Rusija može da pomaže istočnu Ukrajinu, a Donjecka i Luganska Republika mogu da se bore protiv Kijevske hunte. Ne protiv Ukrajine, nego protiv Zapada i njegovih plaćenika i mislim da mogu da se bore veoma uspešno. Kako i na koji način svakom pametnom čoveku je jasno. Tu ima i nafte i gasa i toliko toga. Putin je trenutno pod ogromnim pritiskom i uticajem Zapada. Bžežinjski je jednom rekao da je Putin napravio dobar potez ali će izgubiti celu partiju. Njegova knjiga u kojoj se bavi ovom problematikom se naziva,,Velika šahovska tabla,,. Međutim, mi ne treba da igramo šah po njihovim pravilima. To je bila Miloševićeva greška. Tu ne treba da budeš političar. U ovako ustrojenom modernom svetu jasno je da je nama nametnut određen sistem. Mi treba da pređemo preko granica tog sistema, da pocepamo ovu mrežu. Mislim da Rusija i ruski političari imaju šanse.
Kako biste ocenili prilike u Srbiji? Mislim na političku situaciju, naravno. Mi smo već tradicionalno raspeta nacija, ovaj put pored ostalog između Evropske unije i – Rusije. Molim vas, proslovite koju rečenicu na ovu temu , budući da verujem da ste razgovarali sa svojim prijateljima i poznanicima i da poznajete prilike…
Ne bih želeo da uvredim moje drage domaćine, međutim, kada me već pitate, moram da iznesem svoj veoma tužan utisak. Srbija je bila jača 2008. kada je nacionalna struja pobedila Borisa Tadića. Međutim, Zapad je uticao na Rusku Federaciju i posle prvog kruga izbora u Srbiji poslati su svi srpski političari, i oni koji su bili na vlasti i oni koji su bili opozicija u Rusiju i bukavlno su im naredili da Tadić mora da ostane na vlasti a da Nikolić mora da popusti. Evo, 2012. Nikolić dolazi na vlast, ali, to više nije onaj Nikolić iz 2008. Ja sam stranac i mislim da ne treba da objašnjavam Srbima u čemu je razlika. Mislim da svi sve znaju i to bolje od mene.
Stiče se utisak da je svet danas pred otvorenim grobom globalizma. Da li je pravoslavlje samo po sebi dovoljna brana ili se ište delanje svakog pojedinca ponaosob, te zajednice, od porodice do države?
Mislim da je dovoljna brana sama po sebi ali, moram da dodam da je vera mrtva ako nema dela. I u politici i u svim sferama društvenog života.
Kako ste među ostalim slovenskim jezicima odabrali baš srpski? Šta je bilo presudno za taj izbor?
Moj srpski jezik nije po svemu savršen jer sam uvek više voleo mrtve jezike. Na početku puta bavio sam se srpskoslovenskim jezikom. Shvatio sam kasnije da savremeni srpski jezik ima sve vrline onog starog sveta koji sam poneo negde još od detinjstva. Srbi se ovde bore za otadžbinu, za život, za opstanak. Ovde je patriotizam veoma snažno izražen. To sam shvatio kao student. Bilo je jasno da ako pored klasične treba da prevodim i savremenu poeziju, onda moram da istinski uronim u srpski jezik, da se udubim. Stoga sam to i učinio i danas sam veoma srećan zbog toga.
Koji su vam srpski pisci najomiljeniji?
Njegoš, Dučić, Rakić, Crnjanski… U mladosti sam, kada je poezija u pitanju na primer više voleo Rakića nego Dučića. Među najveće pesnike dvadesetog veka svrstavam i Vladislava Petkovića Disa, kojeg sam otkrio Rusima, kao i Momčila Nastasijevića, Crnjanskog, Svetislava Stefanosića. Prevodim uglavnom poeziju, nešto manje prozu. Crnjanskog izdvajam kao velikana srpske kulture a ljudski me mnogo privlači ličnost Meše Selimovića. On daje nadu u mogućnost povratka. Nije sve izgubljeno. Može jedan deo nacije da se vrati u zagrljaj nacije i sve možemo da obnovimo. Cenim i priče nekih drugih pisaca, ne toliko romane. Moj pogled na prozu je inače veoma specifičan i to ne samo na srpsku, nego i na rusku.
Kako biste predstavili sebe u jednoj rečenici?
Mislim da sam iskren prijatelj srpskog naroda a to potvrđujem ne samo delima nego i rečima.

_________________________________________________________________________________

Putešestvije Ilje Čislova
Putovanje Ilje Čislova, njegovih đaka i studenata, kolega iz Pravoslavne gimnazije i Akademije slovenske kulture iz Moskve otpočelo je posetom staroj crkvi u Bijelom Polju u kojoj je napisano Miroslavljevo Jevanđelje, posle čega je usledila poseta Cetinjskom manastiru, gde su posetioci iz Rusije celivali mošti Svetog Petra Cetinjskog.
„Cetinje je velika svetinja ne samo srpska već i svih hrišćana, jer se u njemu čuva ruka svetitelja najvećeg među onima koji su rođeni od žene, ruka koja je krstila Isusa Hrista. Čuva se na grudima Petra Cetinjskog koji je vodio srpski narod u Crnoj Gori sa krstom u jednoj, a mačem u drugoj ruci. Ta srčanost, borbenost i spremnost na borbu,,za krst časni i slobodu zlatnu“, upravo je to ono što privlači rusku dušu Srbima. Naša radost prilikom posete Cetinju bila je dvostruka jer nas je tu dočekao vladika Amfilohije, naš dugogodišnji prijatelj, a ne samo duhovni otac. Amfilohija poznajem još od devedesetih kada je gostovao u Rusiji u okviru jednog skupa intelektualaca, a govorio je i u Generalštabu Ruske vojske. Vladika Amfilohije je inače u Rusiji poznat u svim ruskim staležima društva. Dobar je prijatelj naših đaka Pravoslavne gimnazije koju negujemo već dvadeset godina. Inače, na našem putu imali smo više susreta sa vladikom, a kao najznačajnije spomenuo bih svetinju Ostrog. Bili smo i na Crnogorskom primorju gde smo obišli stare manastire, od Reževića, stare zadužbine Nemanjića. Za mene, inače, Crna Gora je neodvojiv deo Srbije, srpska Sparta! Jedina šteta je to što nismo mogli da uđemo u Republiku Srpsku. Velika želja mi je bila da svoje đake odvedem u Trebinje, na Dučićev grob. Bio sam tamo prošle godine. Predajem srpsku klasičnu poeziju a Dučića smatram za najvećeg pesnika srpskog dvadesetog veka. Otac Sergije, inače direktor Pravoslavne gimnazije, moj saputnik na ovom putu, nabrojao je trideset manastira koje smo obišli, a bilo je još mnogo starih crkava, poput Lazarice u Kruševcu. Na kraju svog puta posetili smo manastir Rakovica, gde smo obišli grob Patrijarha Pavla. Mogu da kažem da smo sa ovog putovanja poneli divne impresije, najdublje iz Lazareve Ravanice, gde smo bili za Vidovdan. Moja radost je utoliko veća što su ruska deca, đaci Pravoslavne gimnazije po prvi put mogla da vide neka istorijska mesta, manastire, crkve o kojima su učili u školi. Oni dosta znaju i o Lazaru i o Milošu, slušali su mnogo priča o srpskim junacima, a sada su bili u prilici i da dođu u Ravanicu, da celivaju mošti kneza Lazara. Impresionirani smo i Oplencem, Topolom, zatim Studenicom i njenom lepotom koja spaja nebo i zemlju. U Studenici smo se i pričestili. Obišli smo i Žiču, Gradac, divnu zadužbinu Jelene Anžujske i u njemu grob oca Julijana, duhovnika patrijarha Pavla, kojeg sam i lično poznavao. Bili smo i u Petrovoj crkvi, Sopoćanima, Đurđevim stupovima, gde smo obišli još nekoliko malih crkava. Obišli smo i manastire pomoravlja ali i sve fruškogorske manastire. Tamo smo se susreli sa Ocem Stefanom, kojeg Rusi veoma vole i poštuju. Deca su bila ushićena svim onim što su videla, kao i ostali moji saputnici, studenti. Za sve njih to je bilo divno putovanje. Deca su znala šta će da pitaju, bila su spremna za ovaj put na koji nisu pošli niti kao turisti niti kao obični hodočasnici, jer je bio deo nastavnog programa. Da ne zaboravim da smo obišli Beograd i sve njegove svetinje, ali i mesta koja su vezana za Ruse i istoriju jugoslovenskih naroda, kaže Čislov.
[/restrictedarea]