Степен узбуне на „црвено“

Пише Вили Вимер

Ми Западноевропљани не би требало да себи уображавамо којешта. Ми ћемо постати „Подручје Европе“, још пре пада Меркелове, који најављује „Шпигл“, када нам Сједињене Државе буду откројиле Трансатлантски споразум о слободној трговини. То нису хлорисани пилићи који ће нам запечатити судбину. То ће бити судови у интересу адвокатских фабрика САД-а који ће остацима парламентарних демократија у нашим државама задати последњи ударац

Jош од покушаја министара иностраних послова, Фабијуса, Сикорског и Штајнмајера, да реше кризу у Украјини насталу због устанака у Кијеву, провлачи се кроз њу као црвена нит опасност од рата све до данашњих дана и наводних споразума између Порошенка, Путина и Оланда. То без сумње доказује да сваки европски покушај да се дође до решења ометају украјински председник и његови „босови“ у Вашингтону. Европске државе нису могле да схвате на основу јасно изговорених речи госпође Нуланд из Министарства иностраних послова САД-а да се „сценарио“ за све што се догађа у Украјини и води у отворени рат са суседом прави у Вашингтону, а не у некој од европских држава. У узбуђењу око завршне утакмице на Светском фудбалском првенству потпуно је незапажено прошло да су преко викенда, очигледно са украјинских положаја гађани циљеви на руској територији. Случајно или не? На основу реакције из Кијева, свако је могао да види да ти догађаји уопште не дотичу тамошње властодршце. Они ионако не треба да се боје последица. За то се брину други. И то не само још увек активни генерални секретар НАТО-а Расмусен. Он је недељама тражио од руске стране да повуче своје трупе са украјинско-руске границе. Сада знамо због чега је постављан такав захтев.

[restrictedarea] У време када се пола Европе налази на годишњим одморима, а друга половина се бави фудбалом, између Украјине и Русије гори упаљени штапин. Почев од масовних страдања на Тргу Мајдан у Кијеву, фитиљ је постављен ту за нешто веће. Притом за Запад, а пре свега за безгранично поводљиву „квалитетну штампу“, није било ни од каквог значаја да објасне ко је поубијао људе на тргу, из страха да им не би пала круна са главе. Жртве таквих масакра су до сад могле да се надају да ће Запад зарад себе оптужити починиоце. Данас се поуздано зна да је деловање Запада само питање опортунитета.
То се обично назива „морални пад“ Кијева, а по питању ко тамо уопштено ужива подршку Запада може се врло јасно закључити колико мало је остало од некада поносних „вредности западних друштава“. Чини се да ће Украјина постати клише за даља догађања у Европи и мало шире. Понашање украјинског моћника Порошенка према истоку своје земље, а пре свега према становништву које тамо живи нема ничег заједничког са тим да се отклоне или елиминишу тешкоће у земљи. То је рат против властитог народа и то помоћу наводно самоникле Националне гарде, која је састављена од фашистичких група, пре свега из западне Украјине. Људима у источној Украјини се на тај начин демонстрира да се на позорницу враћају оне снаге које су у прошлости на тим просторима починиле енормне несреће. Европа би требало да се стиди да за такве сподобе покаже макар трунку разумевања. Америчко-кијевско-украјински циљ ових догађања ће, у случају потребе, прерасти у отворени рат против Русије како би се Украјина искористила као бастион, не само против Русије. Уколико би се постигло да Украјина одигра такву улогу за САД, онда би под америчку контролу потпала читава трансверзала од Балтика преко Пољске и Украјине до Црног мора. Амерички циљ, који је инициран још на самиту НАТО-а 2006. године у Риги. Пошто су ову америчку идеју представници Старог континента у то време одбацили, сада је Вашингтон присилно то приредио непослушним Европљанима.
Ако не тако, онда тотална контрола над Украјином без Европљана. Притом се на драматичан начин могу истовремено постићи два циља: Вашингтон ће избацити Русију из Европе и Западну Европу ставити под комплетну контролу.
Између Русије и Немачке би могли да постоје и даље увек традиционално добри економски односи. Вашингтон ће у будућности заврнути ту славину или ће Москва бити разапета на крст и бити приморана да под америчку контролу стави испоруке плина и сирове нафте, као што им то у време „Јукоса“ умало није пошло за руком. Повреде границе са Русијом од стране украјинских јединица за време викенда, када се одигравала финална утакмица, само су проба колика би „цена“ могла да испадне.
Ми Западноевропљани не би требало да себи уображавамо којешта. Ми ћемо постати „Подручје Европе“, још пре пада Меркелове, који најављује „Шпигл“, када нам Сједињене Државе буду откројиле Трансатлантски споразум о слободној трговини. То нису хлорисани пилићи који ће нам запечатити судбину. То ће бити судови у интересу адвокатских фабрика САД-а који ће остацима парламентарних демократија у нашим државама задати последњи ударац. Не треба више уопште подсећати на то да је Вили Брант некада стављао у изглед више демократије за Немачку. Већ годинама се управља нама „одозго надоле“ а могућности немачког властитог одлучивања нестале су у глибу бриселских лоби-интереса. То што је остало од европског демократског система треба да се одупре нападу америчких судова за поткопавање наших влада и парламената? Мислити на то значи безнадежност учинити политичким основним узором.
После употребе оружаних снага у страним земљама у акцијама „defend by fire“, у којима се постаје жртва деловања властитог оружја, очигледно долази сада систем „friendly occupation“ као остварење поменутог циља. Вероватно не постоји ниједан главни град који је према САД-у тако отворен као што је Берлин. С друге стране, у немачком главном граду доносиоци одлука раде уз једва постојећу административну и политичку снагу одлучивања „за ово или оно“ у интересу САД-а. Америчка филозофија и утицај владају куда год се баци поглед. Берлин добровољно предаје Американцима сваки папир и сваки документ од америчког интереса. Чему онда шпијунажа, и то још од Беча? Ако се већ не може напунити грло, шта онда још преостаје? Ово питање је јавно покренуо пре неколико дана председник БДИ, господин Грило. Оправдано али прилично закаснело, указао је господин Грило са каквим препуњеним „ратним касама“ иду у куповину амерички глобални концерни у Европу, на примеру „Акстрома“ у Француској. Пошто за своје добити – из разлога које је објаснио британски председник владе – не плаћају готово никакав порез, америчком робом лако избацују сваког европског конкурента и из немачке и европске индустрије извлаче и црно испод нокта, тј. све што још није у поседу САД-а.
Аутор је бивши потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а, бивши државни секретар Министарства одбране Немачке − ЦДУ

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar

    Свака част.. Не верујем да су већина Немаца глупи и да не виде исто, него или ћуте или по обичају – гунђају ?
    А да признају, како су Срби ти, који већ вековима бране Европу, и од туђина и од `њених` лудости `брани` им превисоко мишљење о њима самима и презир према Србима (и Славјанима, уопште) ?!
    Ово ће да звучи `блесаво`, и бићу кратак, да не расипам речи на нешто што се и не чита…
    Знатан део Немаца јесу пореклом – Срби и генетика то може да потврди, посебно на истоку, где су `Прутени` (Пруси)… Њихови духовни корени су у Ћирило-Методијском, православном наслеђу… Борећи се против Срба (и Руса) поступали су противно – самим себи, са трагичним последицама, по цео свет… Излаз из тога је враћање `себи` и својим духовним коренима – Православљу…
    Ми нисмо непријатељи ни САД, – они су сами себи највећи непријатељи : ако амерички потпредседик каже да је приоритет САД, глобално ширење содомизма, онда – “Путуј Америко !”
    А Срби, по свом `вучјем њуху`, доказано су, како раније тако и сада, испољили свој `инстинкт` да препознају смрад и трулеж разних предатора пред пропашћу, како-год да се тај `мирисао` или `нашминкао`….
    Србија је тренутно “пријатељски” окупирана, са квислиншким режимом, али и тога је већ раније бивало, па – прошло…
    А и `Европа` да научи ( и од Срба) како се каже “НЕ” ономе што не жели, па макар то било и америчко `предаторство`…
    Многи писци који овако размишљају бивају или цензурисани или игнорисани, а однос према њима јесте прави `лакмус` – стања (поробљеног) духа…. ?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *