Stepen uzbune na „crveno“

Piše Vili Vimer

Mi Zapadnoevropljani ne bi trebalo da sebi uobražavamo koješta. Mi ćemo postati „Područje Evrope“, još pre pada Merkelove, koji najavljuje „Špigl“, kada nam Sjedinjene Države budu otkrojile Transatlantski sporazum o slobodnoj trgovini. To nisu hlorisani pilići koji će nam zapečatiti sudbinu. To će biti sudovi u interesu advokatskih fabrika SAD-a koji će ostacima parlamentarnih demokratija u našim državama zadati poslednji udarac

Još od pokušaja ministara inostranih poslova, Fabijusa, Sikorskog i Štajnmajera, da reše krizu u Ukrajini nastalu zbog ustanaka u Kijevu, provlači se kroz nju kao crvena nit opasnost od rata sve do današnjih dana i navodnih sporazuma između Porošenka, Putina i Olanda. To bez sumnje dokazuje da svaki evropski pokušaj da se dođe do rešenja ometaju ukrajinski predsednik i njegovi „bosovi“ u Vašingtonu. Evropske države nisu mogle da shvate na osnovu jasno izgovorenih reči gospođe Nuland iz Ministarstva inostranih poslova SAD-a da se „scenario“ za sve što se događa u Ukrajini i vodi u otvoreni rat sa susedom pravi u Vašingtonu, a ne u nekoj od evropskih država. U uzbuđenju oko završne utakmice na Svetskom fudbalskom prvenstvu potpuno je nezapaženo prošlo da su preko vikenda, očigledno sa ukrajinskih položaja gađani ciljevi na ruskoj teritoriji. Slučajno ili ne? Na osnovu reakcije iz Kijeva, svako je mogao da vidi da ti događaji uopšte ne dotiču tamošnje vlastodršce. Oni ionako ne treba da se boje posledica. Za to se brinu drugi. I to ne samo još uvek aktivni generalni sekretar NATO-a Rasmusen. On je nedeljama tražio od ruske strane da povuče svoje trupe sa ukrajinsko-ruske granice. Sada znamo zbog čega je postavljan takav zahtev.

[restrictedarea] U vreme kada se pola Evrope nalazi na godišnjim odmorima, a druga polovina se bavi fudbalom, između Ukrajine i Rusije gori upaljeni štapin. Počev od masovnih stradanja na Trgu Majdan u Kijevu, fitilj je postavljen tu za nešto veće. Pritom za Zapad, a pre svega za bezgranično povodljivu „kvalitetnu štampu“, nije bilo ni od kakvog značaja da objasne ko je poubijao ljude na trgu, iz straha da im ne bi pala kruna sa glave. Žrtve takvih masakra su do sad mogle da se nadaju da će Zapad zarad sebe optužiti počinioce. Danas se pouzdano zna da je delovanje Zapada samo pitanje oportuniteta.
To se obično naziva „moralni pad“ Kijeva, a po pitanju ko tamo uopšteno uživa podršku Zapada može se vrlo jasno zaključiti koliko malo je ostalo od nekada ponosnih „vrednosti zapadnih društava“. Čini se da će Ukrajina postati kliše za dalja događanja u Evropi i malo šire. Ponašanje ukrajinskog moćnika Porošenka prema istoku svoje zemlje, a pre svega prema stanovništvu koje tamo živi nema ničeg zajedničkog sa tim da se otklone ili eliminišu teškoće u zemlji. To je rat protiv vlastitog naroda i to pomoću navodno samonikle Nacionalne garde, koja je sastavljena od fašističkih grupa, pre svega iz zapadne Ukrajine. Ljudima u istočnoj Ukrajini se na taj način demonstrira da se na pozornicu vraćaju one snage koje su u prošlosti na tim prostorima počinile enormne nesreće. Evropa bi trebalo da se stidi da za takve spodobe pokaže makar trunku razumevanja. Američko-kijevsko-ukrajinski cilj ovih događanja će, u slučaju potrebe, prerasti u otvoreni rat protiv Rusije kako bi se Ukrajina iskoristila kao bastion, ne samo protiv Rusije. Ukoliko bi se postiglo da Ukrajina odigra takvu ulogu za SAD, onda bi pod američku kontrolu potpala čitava transverzala od Baltika preko Poljske i Ukrajine do Crnog mora. Američki cilj, koji je iniciran još na samitu NATO-a 2006. godine u Rigi. Pošto su ovu američku ideju predstavnici Starog kontinenta u to vreme odbacili, sada je Vašington prisilno to priredio neposlušnim Evropljanima.
Ako ne tako, onda totalna kontrola nad Ukrajinom bez Evropljana. Pritom se na dramatičan način mogu istovremeno postići dva cilja: Vašington će izbaciti Rusiju iz Evrope i Zapadnu Evropu staviti pod kompletnu kontrolu.
Između Rusije i Nemačke bi mogli da postoje i dalje uvek tradicionalno dobri ekonomski odnosi. Vašington će u budućnosti zavrnuti tu slavinu ili će Moskva biti razapeta na krst i biti primorana da pod američku kontrolu stavi isporuke plina i sirove nafte, kao što im to u vreme „Jukosa“ umalo nije pošlo za rukom. Povrede granice sa Rusijom od strane ukrajinskih jedinica za vreme vikenda, kada se odigravala finalna utakmica, samo su proba kolika bi „cena“ mogla da ispadne.
Mi Zapadnoevropljani ne bi trebalo da sebi uobražavamo koješta. Mi ćemo postati „Područje Evrope“, još pre pada Merkelove, koji najavljuje „Špigl“, kada nam Sjedinjene Države budu otkrojile Transatlantski sporazum o slobodnoj trgovini. To nisu hlorisani pilići koji će nam zapečatiti sudbinu. To će biti sudovi u interesu advokatskih fabrika SAD-a koji će ostacima parlamentarnih demokratija u našim državama zadati poslednji udarac. Ne treba više uopšte podsećati na to da je Vili Brant nekada stavljao u izgled više demokratije za Nemačku. Već godinama se upravlja nama „odozgo nadole“ a mogućnosti nemačkog vlastitog odlučivanja nestale su u glibu briselskih lobi-interesa. To što je ostalo od evropskog demokratskog sistema treba da se odupre napadu američkih sudova za potkopavanje naših vlada i parlamenata? Misliti na to znači beznadežnost učiniti političkim osnovnim uzorom.
Posle upotrebe oružanih snaga u stranim zemljama u akcijama „defend by fire“, u kojima se postaje žrtva delovanja vlastitog oružja, očigledno dolazi sada sistem „friendly occupation“ kao ostvarenje pomenutog cilja. Verovatno ne postoji nijedan glavni grad koji je prema SAD-u tako otvoren kao što je Berlin. S druge strane, u nemačkom glavnom gradu donosioci odluka rade uz jedva postojeću administrativnu i političku snagu odlučivanja „za ovo ili ono“ u interesu SAD-a. Američka filozofija i uticaj vladaju kuda god se baci pogled. Berlin dobrovoljno predaje Amerikancima svaki papir i svaki dokument od američkog interesa. Čemu onda špijunaža, i to još od Beča? Ako se već ne može napuniti grlo, šta onda još preostaje? Ovo pitanje je javno pokrenuo pre nekoliko dana predsednik BDI, gospodin Grilo. Opravdano ali prilično zakasnelo, ukazao je gospodin Grilo sa kakvim prepunjenim „ratnim kasama“ idu u kupovinu američki globalni koncerni u Evropu, na primeru „Akstroma“ u Francuskoj. Pošto za svoje dobiti – iz razloga koje je objasnio britanski predsednik vlade – ne plaćaju gotovo nikakav porez, američkom robom lako izbacuju svakog evropskog konkurenta i iz nemačke i evropske industrije izvlače i crno ispod nokta, tj. sve što još nije u posedu SAD-a.
Autor je bivši potpredsednik Parlamentarne skupštine OEBS-a, bivši državni sekretar Ministarstva odbrane Nemačke − CDU [/restrictedarea]