Почетна / Култура / Од femme fatale до свете девице

Од femme fatale до свете девице

Пише Дејан Ђорић

Сликарство Небојше Ђурановића појавно се смешта између две велике школе српске уметности, које имају порекло у естетици деветнаестог века и оној између два светска рата

У београдској Галерији РТС у току је изложба сликара Небојше Ђурановића, која прати промоцију његове прве монографије код издавача „Евро Ђунти“. Рођен 1968. године у Београду, на ликовној сцени је од 1998, када је дипломирао на Факултету примењених уметности и дизајна у Београду. Сликарски се развија у време ратних збивања, у годинама које су у области ликовности донеле у нашој средини изразито подељену сцену на старе и нове медије. Грчевите деведесете, напете и мрачне, уметнички су биле пребогате, стваралаштво је цветало на свим нивоима, упркос ратних услова, а парадоксално се повлачи у првим деценијама двадесет првог века, када долази до још веће економске исцрпљености, замора појединих стваралаца, тржишне кризе и затварања многих галерија. Нови век је почео невероватном небригом власти за културу, деведесете као да су биле последњи, лабуђи пев српског сликарства. На пребогатом наслеђу пре свега фигуралике, захваљујући претходницима из групе „Медиала“, затим представницима нове фигурације, неоромантизма, магичног реализма, хиперреализма и завичајног реализма, групама „Магнет“ (коју је водио сликар и историчар уметности Зоран Настић) „Паралакса“ и „Еснаф“, стасали су бројни нови мајстори фантастичног и реалистичког израза. Међу њима је од почетка био запажен Небојша Ђурановић. Његово се сликарство појавно смешта између две велике школе српске уметности које имају порекло у естетици деветнаестог века и оној између два светска рата. Реалиста и имагинативац, посвећеник стварности, али и света маште, није сликарство изградио на тврдој појавности манијакално прецизног фотореализма, нити на разузданој фантастици која у појединим опусима завршава у гротескном, чудовишном и морбидном. Одређујући се између две парадигме, узимајући од обе најбоље, Ђурановић се ослања и на наслеђе високог модернизма, сликарство од средине педесетих до средине осамдесетих, периода између енформела и концептуализма, у којем су дошле до израза пре свега ликовне вредности. Зато код овог млађег мајстора нема нарације, али има симболике, његово дело није илустративно, не саопштава одређену причу, већ говори универзалним језиком лепоте, љубави и трагике. Реч је о фигурацији сродној уметности сецесије, art nouveau и срећном периоду belle epoque-a, када су вредности женске лепоте и елеганције дошле можда до највишег израза. Још увек је жив образац лепоте заступљен у деветнаестом веку, многи сликари иду трагом мајстора из тог периода јер, како је у теорији запажено, целокупна европска уметност није превазишла поделу на романтичарску и реалистичку. Много тога што се догађало у каснијем периоду као да је било само варијанта или одраз велике деветнаестовековне шизме. Свестан чињенице да не може и не сме запоставити поимање женствености из деветнаестог века, у распону од femme fatale до свете девице, од феминисткиње до невесте, од ратнице до љубавнице, Ђурановић се окреће наслеђу недавне ликовне прошлости, тражећи и налазећи савезнике у великим реалистима, симболистима, прерафаелитима као и међу првим модернистима, желећи пре свега појавно да уздигне слику.

Један коментар

  1. не каже ли (акт) -„поштујте бар минимум стида“ ? , али то је било `давних` 90-тих ?! … А цикличност постоји у корачајима времена – време кад се распојасава, и време када се запасује… ? Па тако и у уметности ? И, ко то брани, да се пише, слика, музицира итд., као пре сто, двеста, хиљаду или две хиљаде година ? И много тога је остало покривено тајном, или – погрешно протумачено ?!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *