Od femme fatale do svete device

Piše Dejan Đorić

Slikarstvo Nebojše Đuranovića pojavno se smešta između dve velike škole srpske umetnosti, koje imaju poreklo u estetici devetnaestog veka i onoj između dva svetska rata

U beogradskoj Galeriji RTS u toku je izložba slikara Nebojše Đuranovića, koja prati promociju njegove prve monografije kod izdavača „Evro Đunti“. Rođen 1968. godine u Beogradu, na likovnoj sceni je od 1998, kada je diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu. Slikarski se razvija u vreme ratnih zbivanja, u godinama koje su u oblasti likovnosti donele u našoj sredini izrazito podeljenu scenu na stare i nove medije. Grčevite devedesete, napete i mračne, umetnički su bile prebogate, stvaralaštvo je cvetalo na svim nivoima, uprkos ratnih uslova, a paradoksalno se povlači u prvim decenijama dvadeset prvog veka, kada dolazi do još veće ekonomske iscrpljenosti, zamora pojedinih stvaralaca, tržišne krize i zatvaranja mnogih galerija. Novi vek je počeo neverovatnom nebrigom vlasti za kulturu, devedesete kao da su bile poslednji, labuđi pev srpskog slikarstva. Na prebogatom nasleđu pre svega figuralike, zahvaljujući prethodnicima iz grupe „Mediala“, zatim predstavnicima nove figuracije, neoromantizma, magičnog realizma, hiperrealizma i zavičajnog realizma, grupama „Magnet“ (koju je vodio slikar i istoričar umetnosti Zoran Nastić) „Paralaksa“ i „Esnaf“, stasali su brojni novi majstori fantastičnog i realističkog izraza. Među njima je od početka bio zapažen Nebojša Đuranović. Njegovo se slikarstvo pojavno smešta između dve velike škole srpske umetnosti koje imaju poreklo u estetici devetnaestog veka i onoj između dva svetska rata. Realista i imaginativac, posvećenik stvarnosti, ali i sveta mašte, nije slikarstvo izgradio na tvrdoj pojavnosti manijakalno preciznog fotorealizma, niti na razuzdanoj fantastici koja u pojedinim opusima završava u grotesknom, čudovišnom i morbidnom. Određujući se između dve paradigme, uzimajući od obe najbolje, Đuranović se oslanja i na nasleđe visokog modernizma, slikarstvo od sredine pedesetih do sredine osamdesetih, perioda između enformela i konceptualizma, u kojem su došle do izraza pre svega likovne vrednosti. Zato kod ovog mlađeg majstora nema naracije, ali ima simbolike, njegovo delo nije ilustrativno, ne saopštava određenu priču, već govori univerzalnim jezikom lepote, ljubavi i tragike. Reč je o figuraciji srodnoj umetnosti secesije, art nouveau i srećnom periodu belle epoque-a, kada su vrednosti ženske lepote i elegancije došle možda do najvišeg izraza. Još uvek je živ obrazac lepote zastupljen u devetnaestom veku, mnogi slikari idu tragom majstora iz tog perioda jer, kako je u teoriji zapaženo, celokupna evropska umetnost nije prevazišla podelu na romantičarsku i realističku. Mnogo toga što se događalo u kasnijem periodu kao da je bilo samo varijanta ili odraz velike devetnaestovekovne šizme. Svestan činjenice da ne može i ne sme zapostaviti poimanje ženstvenosti iz devetnaestog veka, u rasponu od femme fatale do svete device, od feministkinje do neveste, od ratnice do ljubavnice, Đuranović se okreće nasleđu nedavne likovne prošlosti, tražeći i nalazeći saveznike u velikim realistima, simbolistima, prerafaelitima kao i među prvim modernistima, želeći pre svega pojavno da uzdigne sliku.