Мегазаслуге и немале заблуде: речју, Скерлић

Пише Владимир Димитријевић

О стогодишњици смрти овог утицајног ствараоца српске културе, осврћемо се и на Скерлића као борца за демократију и социјалну правду, промишљајући његово деловање појмовником нашег времена

У својој волуминозној „Историји српске књижевне критике“, Предраг Палавестра истиче да је Јован Скерлић, по снази и замаху, културотворац каквог често нису имале ни средине веће и моћније од наше. Личност која је умела да делује интегративно, он је друштву у којем је живео показивао вредности интелектуалног рада, доказујући да је прошло време вербалистичког гуслања и да обликовање модерне државе и плодне културе тражи много више труда, озбиљности и систематичности. Његова реч се у Србији будно слушала, и искрено поштовала: није било противречја између речи и дела.Наравно, велики људи праве и велике грешке: Скерлић је са обзорја српске књижевности систематски уклањао све вредно из нашег средњег века, јер му је мирисало на „тамјан и восак“; није могао, нити је желео, да прихвата песнике попут Диса са његовим песимизмом и „растројством чула“; веровао је у државу Јужних Словена упркос доказима: иако је у Загребу гледао противсрпске демонстрације франковачких студената, иако је знао шта је писао Анте Старчевић, он је сматрао да све то није опасно, и да је Југославија једина будућност Србије.

Скерлић је, наравно, умео и да се исправи: он који је говорио да Србија мора постати Запад или је неће бити у свом тексту „Светли дани“, писаном поводом победа у Првом балканском рату, ошинуо је западно лицемерје најоштријим речима. Назвао је Европу „скупом суревњивих, грабљивих и бездушних силника“, који „живу лешину“ што се зове Турска држе у животу само да би је експлоатисали, не марећи за страдања Старосрбијанаца, Македонаца и Јермена под Турцима. Да се „хумана Европа“ о свему питала, Балкан би био велико гробље.

Овај текст се, ипак, неће бавити истинама и заблудама његовог књижевнокултуролошког мишљења (о томе је писано много, и често) него ће се осврнути на Скерлића као борца за демократију и социјалну правду. Читаћемо га са савременом стварношћу пред очима, онаквог какав нам је данас, у смутњи неолибералног канцер-капитализма, најнеопходнији.

МОРАЛНА КРИЗА И „БАНКОКРАТИЈА“ Како каже Милован Витезовић: „Мада је већ био стекао велику књижевну славу, он није био толико слављен као врховни Скерлић српске литературе, већ као први трибун српског парламентаризма“. О чему је Скерлић беседио у парламенту?Године 1912, 5. маја, Скерлић се обратио скупштинарима говором у којем је оценио да је српски парламентаризам ушао у велику моралну и политичку кризу, која је многолика. Пре свега, број посланика у Скупштини не одражава реално стање у народу. Скерлић напада Пашићеве радикале који још увек нису омогућили оно што су, од свог оснивања, обећавали – опште и једнако право гласа, и указује да се у Србији фалсификовање народне воље више не обавља грубим насиљем као некад, него корупцијом, при чему корупција постаје све више системска захваљујући „банкократији“: „Ми имамо појава које су свима познате појаве: да поједини новчани заводи, нарочито велики, у своје одборе узимају као таоце људе из разних политичких странака.“ Гласови сељака купују се меницама које им банке издају. Народ је постао скептичан према политичким странкама, зато што види да се ни њихови програми, као ни њихови поступци кад су на власти суштински не разликују. Упорно се нуде демагошке приче, а нико не мисли о економском стању све сиромашнијег сељака, који је, због беде, решио да се од политике макар лично окористи. Бирачи се, пред изборе, придобијају новцем и пићем, а Србијом не влада законски поредак, него окружни начелници, који ведре и облаче у складу са својим интересима, рекао је Скерлић.

[restrictedarea]

МЛАДИ ОСТАЈУ ВАН ПОЛИТИКЕ Партијска политика пуна острашћености (тзв. „партизанство“) отуђује младе људе од бављења политиком као бригом о општем добру. Крајем 19. и почетком 20. века било је много младих којима је стало до јавног рада, а те, 1912, скоро да их и нема. Није далеко време кад ће политиком моћи да се баве само они који имају много новца, и који ће, преко мандата, покривати своје предизборне трошкове и стицати зараду. Скерлић упозорава све оне који су „празних џепова и чистих намера“ пошли да се баве питањима од општег интереса да су „одзвонили последњи часови онима који незаинтересовани улазе у политику“. Партијашење угрожава демократску природу власти: сарадници „Пијемонта“, иначе добронамерни људи, „мисле да се једном конзервативном ревизијом парламентаризма може решити ово зло које дави нашу земљу“, а у појединим новинама се чак уочавају „разрока намигивања на апсолутизам“.

КОРУПЦИЈА И ИЗБОРИ Корупција се нарочито осећа у изборном процесу: „У Енглеској је предвиђено колико један кандидат сме да потроши на своју кандидацију. У Америци партије су обавезне да кажу одакле им новац који троше на изборе. Ми сличне ствари морамо предузимати, и те се ствари морају и код нас озаконити. /…/ Али докле год Народна скупштина не донесе закон о инкомпатибилитету, докле год се не спречи да један господин може у исто време радити са државом и заступати народне интересе у Скупштини, дотле све ово што ми овде радимо и говоримо биће илузорно. У прошлој Народној скупштини било је тридесет и неколико посланика који су радили са државом. Да ли је могуће да такви људи у исти мах воде рачуна о државним и о својим интересима? Има жалосних појава да су главни чланови појединих странака, чланови владе, улазили у она удружења која непосредно раде са државом. Ви имате АКТИВНЕ МИНИСТРЕ који сматрају да је допуштено да БУДУ ЧЛАНОВИ СТРАНИХ БАНАКА КОЈЕ ДАЈУ ЗАЈМОВЕ СРПСКОЈ ДРЖАВИ. То је зло које се неће ограничити на једну странку, него ће захватити сав наш политички живот. Велика предузећа, велике банке имаће рачуна да држе своје људе и у Скупштини, и у појединим владама, и радиће шта хоће.“ По Скерлићу, демократија је немогућа без подизања народне писмености. Земља у којој има 1.500 школа и 25.000 кафана не може далеко да догура, поготово ако учитељи примају плату колику има један обичан служитељ у Београду.

РАЧУНЕ НА УВИД, ГОСПОДО! Чим су завршени Први и Други балкански рат, у чије време је постигнут „патриотски мораторијум“ на унутарполитичке сукобе зарад остварења општих циљева, Скерлић се, у Скупштини, обратио Пашићевој власти са захтевом да се, јасно и гласно, каже како је и шта трошено, и какве су грешке прављене, јер Скупштина не може бити машина „за изгласавање утрошених кредита и за примање к знању већ свршених чинова“. Пашићев апсолутизам у вођењу спољне политике мора се ограничити упливом парламента. Проширена Србија не може и не сме бити успех једне странке и једног човека, ма ко то био. Војска је победила зато што је од династичке жандармерије постала народна установа, и она је дала Куманово, Битољ и Брегалницу.

ПОУКА ЗА КРАЈ А 26. фебруара 1914. Скерлић је подсетио радикале да су они, својевремено, тврдили да „ослобођење Српства треба да почне стварним ослобођењем Србије“ јер „само истински слободна Србија са задовољеним и срећним народом може да има привлачне дражи за подјармљене делове Српства“. Зато сада долази на ред питање повећања економског благостања и општег културног нивоа Србије. Да би могао да суди и просуђује, народ мора бити образован. Устао је Скерлић и против робовања сељака „паланачким зеленашким заводима“, па је дошло до невероватне ствари – „они исти људи који су пре годину дана ослободили Стару Србију и Македонију, сада, после рата и истека мораторијума, пали су у ропство зеленашких банака“ због чега „ваља пооштрити законске одредбе против зеленаша“.

Као да је данас писано, зар не? Јер, онај исти народ који је, ових дана, победио страшну поплаву својом солидарношћу, води се под нож Светске банке и ММФ-а, а о његовој добробити нико и не мисли. Скерлић нам, дакле, и сада може бити учитељ у борби за демократију, које нема без социјалне правде.

[/restrictedarea]