Megazasluge i nemale zablude: rečju, Skerlić

Piše Vladimir Dimitrijević

O stogodišnjici smrti ovog uticajnog stvaraoca srpske kulture, osvrćemo se i na Skerlića kao borca za demokratiju i socijalnu pravdu, promišljajući njegovo delovanje pojmovnikom našeg vremena

U svojoj voluminoznoj „Istoriji srpske književne kritike“, Predrag Palavestra ističe da je Jovan Skerlić, po snazi i zamahu, kulturotvorac kakvog često nisu imale ni sredine veće i moćnije od naše. Ličnost koja je umela da deluje integrativno, on je društvu u kojem je živeo pokazivao vrednosti intelektualnog rada, dokazujući da je prošlo vreme verbalističkog guslanja i da oblikovanje moderne države i plodne kulture traži mnogo više truda, ozbiljnosti i sistematičnosti. Njegova reč se u Srbiji budno slušala, i iskreno poštovala: nije bilo protivrečja između reči i dela.Naravno, veliki ljudi prave i velike greške: Skerlić je sa obzorja srpske književnosti sistematski uklanjao sve vredno iz našeg srednjeg veka, jer mu je mirisalo na „tamjan i vosak“; nije mogao, niti je želeo, da prihvata pesnike poput Disa sa njegovim pesimizmom i „rastrojstvom čula“; verovao je u državu Južnih Slovena uprkos dokazima: iako je u Zagrebu gledao protivsrpske demonstracije frankovačkih studenata, iako je znao šta je pisao Ante Starčević, on je smatrao da sve to nije opasno, i da je Jugoslavija jedina budućnost Srbije.

Skerlić je, naravno, umeo i da se ispravi: on koji je govorio da Srbija mora postati Zapad ili je neće biti u svom tekstu „Svetli dani“, pisanom povodom pobeda u Prvom balkanskom ratu, ošinuo je zapadno licemerje najoštrijim rečima. Nazvao je Evropu „skupom surevnjivih, grabljivih i bezdušnih silnika“, koji „živu lešinu“ što se zove Turska drže u životu samo da bi je eksploatisali, ne mareći za stradanja Starosrbijanaca, Makedonaca i Jermena pod Turcima. Da se „humana Evropa“ o svemu pitala, Balkan bi bio veliko groblje.

Ovaj tekst se, ipak, neće baviti istinama i zabludama njegovog književnokulturološkog mišljenja (o tome je pisano mnogo, i često) nego će se osvrnuti na Skerlića kao borca za demokratiju i socijalnu pravdu. Čitaćemo ga sa savremenom stvarnošću pred očima, onakvog kakav nam je danas, u smutnji neoliberalnog kancer-kapitalizma, najneophodniji.

MORALNA KRIZA I „BANKOKRATIJA“ Kako kaže Milovan Vitezović: „Mada je već bio stekao veliku književnu slavu, on nije bio toliko slavljen kao vrhovni Skerlić srpske literature, već kao prvi tribun srpskog parlamentarizma“. O čemu je Skerlić besedio u parlamentu?Godine 1912, 5. maja, Skerlić se obratio skupštinarima govorom u kojem je ocenio da je srpski parlamentarizam ušao u veliku moralnu i političku krizu, koja je mnogolika. Pre svega, broj poslanika u Skupštini ne odražava realno stanje u narodu. Skerlić napada Pašićeve radikale koji još uvek nisu omogućili ono što su, od svog osnivanja, obećavali – opšte i jednako pravo glasa, i ukazuje da se u Srbiji falsifikovanje narodne volje više ne obavlja grubim nasiljem kao nekad, nego korupcijom, pri čemu korupcija postaje sve više sistemska zahvaljujući „bankokratiji“: „Mi imamo pojava koje su svima poznate pojave: da pojedini novčani zavodi, naročito veliki, u svoje odbore uzimaju kao taoce ljude iz raznih političkih stranaka.“ Glasovi seljaka kupuju se menicama koje im banke izdaju. Narod je postao skeptičan prema političkim strankama, zato što vidi da se ni njihovi programi, kao ni njihovi postupci kad su na vlasti suštinski ne razlikuju. Uporno se nude demagoške priče, a niko ne misli o ekonomskom stanju sve siromašnijeg seljaka, koji je, zbog bede, rešio da se od politike makar lično okoristi. Birači se, pred izbore, pridobijaju novcem i pićem, a Srbijom ne vlada zakonski poredak, nego okružni načelnici, koji vedre i oblače u skladu sa svojim interesima, rekao je Skerlić.

[restrictedarea]

MLADI OSTAJU VAN POLITIKE Partijska politika puna ostrašćenosti (tzv. „partizanstvo“) otuđuje mlade ljude od bavljenja politikom kao brigom o opštem dobru. Krajem 19. i početkom 20. veka bilo je mnogo mladih kojima je stalo do javnog rada, a te, 1912, skoro da ih i nema. Nije daleko vreme kad će politikom moći da se bave samo oni koji imaju mnogo novca, i koji će, preko mandata, pokrivati svoje predizborne troškove i sticati zaradu. Skerlić upozorava sve one koji su „praznih džepova i čistih namera“ pošli da se bave pitanjima od opšteg interesa da su „odzvonili poslednji časovi onima koji nezainteresovani ulaze u politiku“. Partijašenje ugrožava demokratsku prirodu vlasti: saradnici „Pijemonta“, inače dobronamerni ljudi, „misle da se jednom konzervativnom revizijom parlamentarizma može rešiti ovo zlo koje davi našu zemlju“, a u pojedinim novinama se čak uočavaju „razroka namigivanja na apsolutizam“.

KORUPCIJA I IZBORI Korupcija se naročito oseća u izbornom procesu: „U Engleskoj je predviđeno koliko jedan kandidat sme da potroši na svoju kandidaciju. U Americi partije su obavezne da kažu odakle im novac koji troše na izbore. Mi slične stvari moramo preduzimati, i te se stvari moraju i kod nas ozakoniti. /…/ Ali dokle god Narodna skupština ne donese zakon o inkompatibilitetu, dokle god se ne spreči da jedan gospodin može u isto vreme raditi sa državom i zastupati narodne interese u Skupštini, dotle sve ovo što mi ovde radimo i govorimo biće iluzorno. U prošloj Narodnoj skupštini bilo je trideset i nekoliko poslanika koji su radili sa državom. Da li je moguće da takvi ljudi u isti mah vode računa o državnim i o svojim interesima? Ima žalosnih pojava da su glavni članovi pojedinih stranaka, članovi vlade, ulazili u ona udruženja koja neposredno rade sa državom. Vi imate AKTIVNE MINISTRE koji smatraju da je dopušteno da BUDU ČLANOVI STRANIH BANAKA KOJE DAJU ZAJMOVE SRPSKOJ DRŽAVI. To je zlo koje se neće ograničiti na jednu stranku, nego će zahvatiti sav naš politički život. Velika preduzeća, velike banke imaće računa da drže svoje ljude i u Skupštini, i u pojedinim vladama, i radiće šta hoće.“ Po Skerliću, demokratija je nemoguća bez podizanja narodne pismenosti. Zemlja u kojoj ima 1.500 škola i 25.000 kafana ne može daleko da dogura, pogotovo ako učitelji primaju platu koliku ima jedan običan služitelj u Beogradu.

RAČUNE NA UVID, GOSPODO! Čim su završeni Prvi i Drugi balkanski rat, u čije vreme je postignut „patriotski moratorijum“ na unutarpolitičke sukobe zarad ostvarenja opštih ciljeva, Skerlić se, u Skupštini, obratio Pašićevoj vlasti sa zahtevom da se, jasno i glasno, kaže kako je i šta trošeno, i kakve su greške pravljene, jer Skupština ne može biti mašina „za izglasavanje utrošenih kredita i za primanje k znanju već svršenih činova“. Pašićev apsolutizam u vođenju spoljne politike mora se ograničiti uplivom parlamenta. Proširena Srbija ne može i ne sme biti uspeh jedne stranke i jednog čoveka, ma ko to bio. Vojska je pobedila zato što je od dinastičke žandarmerije postala narodna ustanova, i ona je dala Kumanovo, Bitolj i Bregalnicu.

POUKA ZA KRAJ A 26. februara 1914. Skerlić je podsetio radikale da su oni, svojevremeno, tvrdili da „oslobođenje Srpstva treba da počne stvarnim oslobođenjem Srbije“ jer „samo istinski slobodna Srbija sa zadovoljenim i srećnim narodom može da ima privlačne draži za podjarmljene delove Srpstva“. Zato sada dolazi na red pitanje povećanja ekonomskog blagostanja i opšteg kulturnog nivoa Srbije. Da bi mogao da sudi i prosuđuje, narod mora biti obrazovan. Ustao je Skerlić i protiv robovanja seljaka „palanačkim zelenaškim zavodima“, pa je došlo do neverovatne stvari – „oni isti ljudi koji su pre godinu dana oslobodili Staru Srbiju i Makedoniju, sada, posle rata i isteka moratorijuma, pali su u ropstvo zelenaških banaka“ zbog čega „valja pooštriti zakonske odredbe protiv zelenaša“.

Kao da je danas pisano, zar ne? Jer, onaj isti narod koji je, ovih dana, pobedio strašnu poplavu svojom solidarnošću, vodi se pod nož Svetske banke i MMF-a, a o njegovoj dobrobiti niko i ne misli. Skerlić nam, dakle, i sada može biti učitelj u borbi za demokratiju, koje nema bez socijalne pravde.

[/restrictedarea]