Почетна / Култура / DAS IST ПРИНЦИП

DAS IST ПРИНЦИП

Пише Владимир Кецмановић

Поред Калајевог босанства, као начина да се ампутира део српског националног корпуса, а да се Јужни Словени, са хибридном нацијом и марионетском државицом на средини своје духовне и географске територије, трајно онеспособе за уједињење у јединствену нацију и јединствену државу, Аустроугарска је, као моћна царевина са озбиљном стратегијом и ништа мање озбиљном дипломатијом, развијала и алтернативну, или, боље речено, ширу стратегију, која са идејом бошњаштва нипошто није у колизији.

Реч је о идеји југословенства по колонизаторској мери, које подразумева неки, што је могуће лабавији вид асоцијације што већег броја што мањих јужнословенских државица и што већег броја што малобројнијих хибридних јужнословенских нација, где би узајамна трвења онемогућавала суштинско уједињење и суштински напредак и која би представљала трајан полигон за практиковање и унапређивање стратегије завади па владај.

У, за Аустроугарску пожељној варијанти, таква заједница је, након војног поробљавања Србије, требало да се оформи у оквиру францјозефовског царства.

У неповољној варијанти, која је након аустроугарског пораза у Првом светском рату ступила на снагу, улогу упокојене Аустроугарске су, уместо монархије која је вековима представљала својеврстан ватикански сервис, преузели за балканску политику надлежни ресори Католичке цркве.

Каква је, у односу на ову стратегију, била позиција кога од Католичкој цркви блиских поборника јужнословенског јединства – компликована је тема која захтева посебну, и то вишетомну књигу.

Извесно је, међутим, да је југословенству Принципа и његових младобосанаца ово, лажно југословенство, било страно колико и бечка царска породица.

Као што је извесно да је историју обе Југославије обележила битка између ова два концепта – истинског, принциповског и лажног, ватиканско-аустријског југословенства. С тим што је у Другој Југославији ватиканско-хабзбуршки концепт био потпомогнут коминтерновском стратегијом борбе против доминације најбројније, српске нације, која је за коначну последицу имала доминацију других, несловенских нација под којом и данас сви Јужни Словени живе.

Пошто је пројекат разбијања самосталне јужнословенске државе окончан деведесетих година прошлог века, наследници аустроугарских стратега данас, годинама касније, потенцијалну идеју јужнословенског организовања на истинским основама, по старом рецепту, покушавају да онемогуће креирањем ексјугословенске, илити регионалне сарадње, која би се, у оквиру „бхсцг“ језика и култура које не би имале национални, већ територијални карактер, одвијала по њиховој мери, а не по мери људи који јужнословенски простор насељавају.

ПА ЈОДЛУЈУ ЛИ ЈОДЛУЈУ Однос према Гаврилу Принципу се, у таквим условима, а поводом јубилеја Сарајевског атентата, испоставља као лакмус папир за препознавање истинских, илити принциповских и лажних, илити аустроугарских, поборника јужнословенске сарадње.

 

Истински немају дилему у вези са симболичким значајем и трагичком величином и хероизмом Принциповог дела.

Лажни, међутим, проналазе безброј разлога да га релативизују или доведу у питање, по правилу сами себи ускачући у уста.

Једни, тако, тврде како је Принцип био лудак и терориста, други у непоштовању према овом хероју иду још даље, па га називају „несрећником“.

А и једни и други се слажу како је скупо коштао Србију и српски народ.

Трећи, опет, према Принципу, барем декларативно, исказују извесне симпатије, али га третирају као незрелог и наивног клинца, искрено наклоњеног југословенској идеји, али злоупотребљеног од „великосрпских хегемониста“ и српске тајне службе, отеловљених у лику пуковника Аписа.

По првима и другима, дакле, Принцип је скупо коштао Србију и Србе.

По трећима, Србија и Срби су скупо коштали Принципа.

[restrictedarea]

Било би занимљиво суочити их, уз молбу да се договоре ко је у праву.

Горку шалу на страну. Oнима који се баве рачуницом колико је Принцип коштао Србију и Србе довољно је одговорити питањем: Колико је римске робове коштао Спартак, а колико су Чехе коштали атентатори на нацистичког рајхспротектора Хајдриха?

Милоша Обилића да не помињемо.

Тероризам? Значење овог термина пре стотину година и данас нипошто није исто. Не би било згорег да се, пре него што почне да износи овакве квалификације, човек о тим разликама едукује барем у основним цртама.

Ко је луд, а ко нормалан? Оставимо то психијатрима, уз напомену да ни њима не треба веровати безусловно.

А да ли је несрећник човек који је имао храбрости да, подигавши руку на моћну империју, свесно жртвује сопствени млади живот, или су несрећници они који сопствене животе траће као потплаћени памфлетисти савремене империје? – Одговор није тешко дати.

Од оних који Србију и Србе проглашавају Принциповим жртвама, међутим, за анализу су забавнији ставови оних који тврде супротно.

Чак и ако занемаримо чињеницу да је Принцип био Србин и ако апстрахујемо расправу о контроверзној личности пуковника Аписа, чак и ако прихватимо могућност да је он – као што није – био главни организатор атентата, опет се поставља питање – Па шта онда?

Свођење Принципа и другова на бесловесна бића којима је неко други манипулисао и увредљиво је и неуверљиво.

Теза како је Принцип био Југословен, а како су га Срби злоупотребили, бесмислена је не само зато што је Принцип био и Србин и Југословен него и зато што је истинска југословенска идеја – а идеја младобосанаца је без сумње била таква – неодвојива од српства, што смо у овој књизи, надам се, уверљиво илустровали.

Или су, по српским аустроугарским Југословенима, и велики хрватски песници Матош и Ујевић, који су, као што произлази из њихових текстова наведених у овој књизи, делили Принципов став, такође били великосрби!?

Мерено аршинима српских аустрофила, и јесу.

И – да парафразирамо Ујевићеву мисао цитирану у овој књизи – као што је Београд почетком двадесетог века био не само српскији него и хрватскији од Загреба, тако су Матош и Ујевић, не само хрватскији од хрватских србомрзачких шовиниста него и српскији од српске себемрзачке „елите“.

Доследни нацистичком мантрању о пожељним и непожељним културним моделима, они који Принципа бране од народа којем припада и за који је жртвовао живот његов гест везују за српску традицију тираноубиства, истичући како младић, потекао у руралној српској средини, није могао да смисли ништа паметније него да убије!?

Надам се да подаци наведени у поглављу ове књиге, које носи наслов Духовни преци, јасно показују да су, у Принциповом времену, атентати били масовни у „великом свету“, како на Истоку, тако и на Западу, и како их, ни у најзлонамернијем тумачењу, није могуће свести на ствар српског фолклора.

А чак и да није тако, поставља се питање: Шта је Принцип, ако је већ, као што кажу његови лицемерни бранитељи, био с правом очајан због аустроугарског ропства у којем је живео − а да није „робовао“ српској традицији тираноубиства –уопште могао да уради?

Да оснује невладину организацију која би се борила за ограничавање експлоатације босанских шума?

Да ожени остарелу удовицу неког аустроугарског дипломате, с њом отпутује у какву егзотичну земљу и на миру пише поезију?

Да се кандидује за градоначелника Сарајева?

Или, можда, да отвори налог на Твитеру?

Озбиљна расправа са поменутим интелектуалцима лишена је смисла.

И то не само зато што је, у већини случајева, реч о необразованим и плиткоумним људима.

Чак и када они који износе такве ставове нису необразовани – јер плиткоумни свакако јесу – и чак и када би се они који образовани нису – као што, извесно, и неће – потрудили да стекну за такву расправу неопходна знања, то, опет, ништа не мења и не би мењало на ствари.

Јер, њихови ставови нису последица интелектуалног промишљања, него потребе да се приклоне ставовима оних који тренутно владају светом, што из лукративних разлога, што из потребе слабих духом да се заклоне иза ауторитета.

А једини ауторитет који су духом слаби способни да препознају јесте ауторитет силе.

Па јодлују ли јодлују.

МУКЕ СА МЕХМЕДБАШИЋЕМ Лакмус папир за препознавање апсурдности антипринциповских тумачења Сарајевског атентата и његовог значења у ужем, специфично бошњачком контексту, опет, представља личност Мухамеда Мехмедбашића, једног од атентатора.

У временима у којима је за тадашње муслиманске, а данашње бошњачке креаторе националне свести учешће у „Младој Босни“ било пожељно – временима, дакле, каква су била она у којима је Сафет Исовић певао Гаврилу Принципу у част – чињеница да је реч о човеку потеклом у муслиманској породици истицана је са поносом.

У временима у којима ствари другачије стоје, као што је ово, Мехмедбашић за поборнике бошњачког пригодног аустрофилства постаје Србин с којим Калајева нација нема ништа.

Истина је, Мехмедбашић са Калајевим босанством и није желео да има ништа, будући да га је из дубине душе презирао.

Али, осећање припадности српском националном корпусу, спремност на отпор окупатору и презир према босанству као колонијалној подвали, с Мехмедбашићем је делио цвет муслиманске младежи, па га није могуће третирати као изолован феномен.

С друге стране, чињеница да је Мехмедбашић био српски ратни херој и да је у Солунском процесу осуђен као припадник „Црне руке“, у Принципу наклоњеним временима је гурана под тепих како би се херојски гест овог потомка столачких муслимана учинио што је могуће мање српским.

У Принципу ненаклоњеним временима, као што је ово, Мехмедбашићева веза са омраженим Аписом се, међутим, потенцира, као крунски доказ да је реч о агресивном Србину, с којим доброхотни Бошњани немају и неће да имају ама баш ништа.

Уочи стогодишњице Сарајевског атентата, један бошњачки интелектуалац је, тако, изнео тезу како је управо Мехмедбашићу, иначе, по њему, муслиманском изроду и четнику првог реда, било намењено да убије Фердинанда, е да би се за атентат оптужили муслимани, и да би они, а не Срби, постали жртве аустроугарске одмазде.

Ваљда, суочивши са неодрживошћу сопствене конструкције, интелектуалац, ипак, самом себи поставља питање како је онда дошло до тога да атентатор буде Србин Принцип, а не Мехмедбашић, који је, такође, био Србин, и који, као такав, по интелектуалцу, са муслиманима није имао никакве везе, само би то Аустроугарима било тешко објаснити.

Одговор који нуди је веома занимљив. Бошњачка катастрофа, која је, као и свака бошњачка катастрофа, била планирана, где друго него у Београду, каже, избегнута је тако што је Фердинандова колона неочекивано променила маршруту.

Да, али, опет се – чак и то је поменутом интелектуалцу јасно – поставља питање зашто је онда, ако је план био да се за атентат оптуже муслимани, пуцао Принцип, када муслиман нити је био, нити су га као таквог Аустроугари могли препознати.

Е, па, зато, каже он, што дечака, какав је био Принцип, „великосрпски стратези“ о својим мрачним плановима нису обавештавали. Он није знао да пиштољ није добио како би из њега пуцао, него да се, уместо Влаха из народне изреке, неки други не досете.

Ко су ти други који нису смели да се досете – није најјасније.

Мехмедбашић?

Зашто би од њега тајни план био скриван, када је и сам био великосрбин, одлучан да на муслимане свали аустроугарски гнев?

Аустроугари?

Зашто је њима било потребнно махати Принциповим пиштољем, који није требало да опали, када би стратегија навођења окупатора на погрешан траг била много успешнија уколико ниједан Србин, осим Мехмедбашића, да запуца не би могао?

Свестан да одговор не може да понуди, интелектуалац ово питање и не помиње.

И тако, по његовој теорији, испада како је Принцип, млад и наиван какав је био, својим хицима, и не знајући, муслимане спасао од страшне судбине коју су им наменили великосрби, какав је, на пример, био Мухамед Мехмедбашић.

Да ли је сличност теорије овог бошњачког интелектуалца са теоријама српских Југословена и – да не занемаримо родну равноправност – Југословенки аустроугарског типа, случајна или не, и ако је одговор не, у којој мери не, остављам читаоцу да сам закључи.

ФРИЦ, ТЈ. КРЛЕЖА Будући да већина савремених српских Принципових оспораватеља гаји идолопоклонички однос према хрватском књижевнику Мирославу Крлежи Фрицу, неспорно значајној интелектуалној фигури, која се током дуге и плодне каријере, међутим, залагала за све и свашта, са самом собом у различитим периодима живота и рада долазећи у недопустиве контрадикције, а да је оно због чега им је овај аутор драг управо оно што му не служи на част, вреди им, овим поводом, указати на цитате у којим са идолом долазе у непријатну колизију.

У својој раној фази, Крлежа је био искрени Југословен, да би, у наредној, југословенство отишло у други план пред комунистичком острашћеношћу.

У следећој фази је, исправно, устао против комунистичког догматизма, али му се, када су догмати дошли на власт, из кукавичлука приклонио и постао сива еминенција ждановљевске културне политике.

Један од најрадикалнијих заокрета у биографији овог човека ипак представља напуштање аутентичне југословенске идеје и приклањање идеји аустроугарског југословенства, као пута ка формално самосталној, од ексаустроугарског лобија зависној хрватској државици.

Српским крлежијанцима, који се залажу за афирмацију јужнословенског простора по аустроугарској мери, што подразумева претварање српске културе и српске нације у „србијанску“, а Србије у једну у низу безначајних банана државица, па Крлежу, природно, славе имајући у виду његову последњу фазу, чудно ће звучати следећи Фрицов цитат из 1927. године:

„Принципов чин субјективно је револуционарно дјело, адекватно јунаштвима руских социјал револуционара терориста. Линија тог расположења и тих тежња младеначки наивних срдаца високо је узвишена изнад оне памфлетистичке атмосфере у којој су настојали да задаве овај, нема сумње, јаки докуменат воље и смионости.“

Детаље Фрицове подршке пуковнику Апису овом приликом нећемо наводити како српске крлежијанце не бисмо излагали претераним интелектуалним напорима.

За почетак је довољно и ово.

Уз напомену како не би било лоше када би се – као што, извесно, неће – Фрицовим опусом детаљније позабавили.

Ако ни због чега другог, оно зато што би неразумевањем овог човека и његовог дела престали да нас гњаве.

ДУХОВНИ РОБОВИ На крају филма Валтер брани Сарајево, култног остварења Хајрудина Шибе Крвавца, један немачки официр, са оближњег Требевића загледан у град из наслова, другом официру изражава незадовољство што није успео да ухвати комунистичког илегалца Владимира Перића Валтера.

Као оправдање неуспеха, колега му нуди не баш утешно објашњење.

Руком показује према граду и каже:

„Das ist Valter.“

Наравно, у случају ове реплике, по којој је назван први албум култног сарајевског бенда Забрањено пушење, реч је о уметничкој слободи.

У Другом светском рату, Сарајево никако није могло да се поистовети са тим борцем против окупатора, о чему је било речи у првом поглављу ове књиге.

Управо као што никада није могло да се поистовети са Гаврилом Принципом, упркос покушају Сафета Исовића, који се верности младом јунаку из Босне, чим је престала да буде лукративна, и сам одрекао.

За разлику од Исовића и масе сродних заблуделих јужнословенских душа, које су се Принципом бусале у прса када се исплатило, а чим би то бусање постало нерентабилно, почињале да га блате на сва уста, од Принциповог времена па до данас, међутим, у свим јужнословенским народима су постојали и постоје људи који су са овим великаном делили и деле оданост идеји слободе, без обзира да ли је таква идеја опасна или политички некоректна.

Од Принципових претходника и узора, Жерајића, Гаћиновића и Митриновића и старијих бораца, Мустафе Голубића и Ристе Милићевића, преко Принципових другова ,Данила Илића, Вељка Грабежа, Недељка Чабриновића, Мухамеда Мехмедбашића, Симе Миљуша, Ђулаге Буковца, Ризвана Сефе… Од Принципове старије песничке браће, Антуна Густава Матоша и Августина Тина Ујевића, преко Боре Јевтића и Иве Андрића, са сродним великанима какав је, на пример, био Милош Црњански, креће духовна и морална вертикала, која преко, на пример, једног Меше Селимовића, стиже до садашњег времена и људи који, што директно што индиректно, носе принциповску лучу слободе.

Од Милене Марковић, Емира Кустурице, Мухарема Баздуља… који Принципу одају пошту па до, рецимо, Бранимира Штулића, чије дело у многим аспектима представља инкарнацију принциповског духа…

И, наравно, до храбре Ведране Рудан, која, на свој начин, јесте Принцип наших дана.

По храбрости са Принципом мало ко може да се мери, па ни већина поменутих нису хероји. Али, људи који држе до сопственог достојанства и достојанства својих ближњих – јесу.

И за њих, уз многе друге слободоумне људе, који су остали непоменути, без позивања на Крвавчеву уметничку слободу, може да се каже:

Das ist Princip.

А они други могу да наставе са јодловањем и да се надају како ће јужнословенски простор заувек остати „бхсцг“ колонија, у којој ће они бити протектори „духа“.

Чак и ако, по несрећи, буде тако, ти протектори ће опет бити што су и сада.

Нико и ништа.

Јер су, издавши Принципов завет, издали себе.

И постали – духовни робови.

А од духовног, теже ропство не постоји.

[/restrictedarea]
„DAS IST ПРИНЦИП“  Владимира Кецмановића, нови хит издавачке куће Вукотић медиа

Рапсодија о првом хероју Великог рата

Млади младобосанац Гаврило Принцип поново је − међу нама. Међу читаоцима. Овог пута као главни јунак оригиналног, јасног, биографско-есејистичког, бриљантно написаног рукописа Das ist Принцип − из пера познатог и највећим књижевним наградама окићеног Владимира Кецмановића.
Кецмановићево дело, на око 200 страна, у издању „Вукотић медиа“, вешто je, доследно, отворено испричана судбина Гаврила Принципа − првог хероја Великог рата. Сврстана у историјски контекст, са безбројним примерима шта се преломно догађало у последњем веку, све до данашњих дана, ово није само прича о Принципу, „Младој Босни“, једном атентату, једном рату − него о узбудљивом историјском току и вртлогу у којем је српски народ преживео велике трагедије, губитке, поразе, понижења, али остао, ипак, усправан и достојанствен.
Кецмановић свом познатом, лаком, лепршавом начину приповедања и драматуршког вођења радње сада додаје и ону своју критичарску, патриотску, националну енергију и њоме осветљава и дело Гаврила Принципа и историјска збивања. Он ту причу испреда од сарајевског Видовдана 1914, све до ставова присталица „друге Србије“ и белосветских историчара и писаца и њихових тумачења Принциповог пуцња и Првог светског рата.
Прича је богата историјским подацима и чињеницама и на њима почивају Кецмановићева расуђивања. Зато је Принцип и богата биографија, и узбудљив роман, и својеврстан есеј импресивних ставова.
Књига је од сутра у продаји на киосцима и у књижарама у Србији и Републици Српској.
„Печат“, у наставку, објављује последњу главу књиге, која носи наслов, баш као и књига „Das ist ПРИНЦИП“. У њој аутор даје завршне акорде ове узбудљиве, занимљиве романескно-есејистичко- полемичарске рапсодије.

3 коментара

  1. Zasto Srpska vojska, nakon prvog svijetskog rata, nije bila u pobijednckoj paradi na ulicama Beca!? I u drugom ratu,isto?!




    0



    0
  2. Да ли ће српски историчари „прогледати“?
    Да ли ми-Срби верујемо да без разумевања усрока Првог св. рата,
    можемо схватити Други, и већ 70 година збивања, после њега?
    Покушавам, чак, да тврдим, НЕ.
    До разумевања 1914-те, не можемо, без 1804-те.
    1804, Србија и Балкан улаѕе у сферу „интересовања“ и простор
    активног деловања-„мешања“ Велике Британије на Балкану и Србији.
    Први, до сада, званично неидентификован, чин је убиство Каарђорђа.
    „Устоличењем“ првог српског кнеза, са правом наслеђивања (британска
    „ујдурма“) Србија је, у спољњем деловању „пацификована“ (па није
    помагала Херцеговачки устанак) и зауставила се 100 година, у
    ослобађању Срба на Балкану. Истовремено, унутрашња трвења су расла.
    Док је свет около (на западу и истоку) напредовао, индустријска
    револуција, већ прешла зенит, Србија и Балкан су тек почели.
    Процес замене окупатора, је кренуо у БиХ, неометен 1875, да би
    анексија 1908 оголила суштину.
    У центру Европе, настале су две велике германске царевине, док је
    „пост Наполеоновска“ Француска живела у илуузији а стварно, под „паском“ (иако ривал) В.Б.
    Поред овога, Европа је у 20-ти век ушла са Русијом у успону,
    а Турском-„чуварком важне капије“ у претећем опадању.
    Са таквим „савезницима“, нити је било могуће рађање новог Наполеона
    (ни много пожељно) ни нови Кримски рат.
    Поред неоствареног главног циља-освајања Русије, сада, чак четири царства (+ Француску) треба обуздати.
    Почело је са Србијом, где се „јуноша“ Обреновић ставио под заштиту
    руског цара Николаја. Још у припреми Уговора (Р.-С.) почела је
    припрема крвавог пуча, у Србији, и далеко озбиљније „ујдурме“ Русији. Убиство краља Александра Обреновића имало је вишеструке
    последице, у спољним и унутрашњим односима. Русија је 1905 нападнута
    споља-рат са Јапаном, и изнутра-„револуцијом“.
    Анексија БиХ 1908, Први Балкански рат 1912, нису изазвали реакцију
    В.Б. јер је то рачунала као „рад“ за њен рачун. Да би Србји „подкресала“ крила, „ујдурисала“ је рат са Бугарском и тиеме, унела
    мржњу и раздор, који траје и данас.
    Како су се на Балкану јавиле идеје Срба, за ослобођење, В.Б. је
    подстакла организовање и од оснивања, имала контролу над Младом Босном, Народном Одбраном и Уједињене или смрт(„Црном руком“).
    Контролни центар је био у Швајцарској, и за Балкан, и за Русију.
    Овај центар вукао је конце у Бечу, Берлину и Београду. Он је био
    својеврсни „Пројект Менаџмент Контрол“ за два „Пред-Пројекта“-
    „Сарајевски атентат“ и „(Октобарска) Револуција у Русији“.
    Свођење атентата на Ф.Ф. само на Гаврила Принципа, даје основу за
    све негативне атрибуте, иако је он само један од групе младих
    револуционара, којима је и политичка борба и атентат (на који су
    наведени, млади, не много тешко) био акт свесног (сви су намеравали
    да живот окончају отровом, ако преживе покушај) жртвовања у борби
    за слободу, још поробљених народа.
    Главни „пројекат“-„Велики рат“, уметнуо се између Сарајевскг
    атентата и „Револуције“.
    Сарајевски атентат је показао „мајсторство“ СИС (и МИ6), од припрема
    преко извршења до изазвања Великог рата (који се претворио, невољним
    уласком В.Б., у светски).
    – Млада Босна је информисна о провокативном присуству Ф.Ф. на
    војним маневрима, подстакнута мржња, и њена група атентатора је
    манипулисана, остављена да припрема атентат под контролом и
    аустријске тајне полиције и МИ6.
    Атентаторима је дат лажан отров а међу њима је било више од једног
    „тастера-„информера“. Овим је обезбеђено да сви, брзо и, посебно
    важно, живи атентатори падну у руке полиције. Истрага је извршена
    брзо и „ефикасно“ (чак је истрага аустријске полиције негирала
    везу државе Србије са атентатом). Суђење је (релативно) брзо
    обављено.
    Тројица атентатора:
    Данило Илић, Вељко Чубриловић и Михајло Јовановић, су обешена,
    а, као малолетни, Гаврило Принцип и Недељко Чабриновић осуђени
    на робију (као и други) и брзо умрли, прекраја рата у Теретину.
    – Аустро-Угарска је упутила ултиматум Србији (иако је истрага
    негирала одговорност Србије), сроћен да се не може прихватити и
    да послужи као изговор(и добије време за припрему) за објаву рата.
    – Током Јула 1914 („Јулске кризе“) британска дипломатија уверава
    Немачку, Аустро-Угарску и остале, у своју неутралност у случају
    „евентуалног“ ратног сукоба четири (не, пет) силе, док од Русије
    „очекује“ да помогне Србији.
    В.Б. ниједном речи, ни Аустрији ни Немачкој не помиње ултиматум.
    Посебна „игрица“ одиграва се у фалсификовању информација (у
    званичном службеном листу) о мобилизацији и задржавању кључног
    телеграма руског посланика цару Николају. Ово доводи до објаве
    пуне мобилизације (после одлуке о делимичној, усмереној ка одбрани
    Србије).
    – Од 28 Јула до половине августа, објављени су ратови свих учесника.
    Са великим жаљењем, видим опасно неразумевање, кад се Гаврило Принцип издваја из групе, посебно кад се потискује чак, Недељко
    Чабриновић, који је делом (неуспелим покушајем) показао решеност,
    да учини дело, за које се заклела, цела група. Тројица обешених,
    такође, заслужују наш дужам помен, као и група која је провела
    године у казаматима.
    Србољуб Савић




    0



    0
  3. “ Болан копни Гаврило Принципе
    У јевропском царству-казамату
    Како копни, тако царство пада…“
    / (у) Принципу… фрагмент /




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *