DAS IST PRINCIP

Piše Vladimir Kecmanović

Pored Kalajevog bosanstva, kao načina da se amputira deo srpskog nacionalnog korpusa, a da se Južni Sloveni, sa hibridnom nacijom i marionetskom državicom na sredini svoje duhovne i geografske teritorije, trajno onesposobe za ujedinjenje u jedinstvenu naciju i jedinstvenu državu, Austrougarska je, kao moćna carevina sa ozbiljnom strategijom i ništa manje ozbiljnom diplomatijom, razvijala i alternativnu, ili, bolje rečeno, širu strategiju, koja sa idejom bošnjaštva nipošto nije u koliziji.

Reč je o ideji jugoslovenstva po kolonizatorskoj meri, koje podrazumeva neki, što je moguće labaviji vid asocijacije što većeg broja što manjih južnoslovenskih državica i što većeg broja što malobrojnijih hibridnih južnoslovenskih nacija, gde bi uzajamna trvenja onemogućavala suštinsko ujedinjenje i suštinski napredak i koja bi predstavljala trajan poligon za praktikovanje i unapređivanje strategije zavadi pa vladaj.

U, za Austrougarsku poželjnoj varijanti, takva zajednica je, nakon vojnog porobljavanja Srbije, trebalo da se oformi u okviru francjozefovskog carstva.

U nepovoljnoj varijanti, koja je nakon austrougarskog poraza u Prvom svetskom ratu stupila na snagu, ulogu upokojene Austrougarske su, umesto monarhije koja je vekovima predstavljala svojevrstan vatikanski servis, preuzeli za balkansku politiku nadležni resori Katoličke crkve.

Kakva je, u odnosu na ovu strategiju, bila pozicija koga od Katoličkoj crkvi bliskih pobornika južnoslovenskog jedinstva – komplikovana je tema koja zahteva posebnu, i to višetomnu knjigu.

Izvesno je, međutim, da je jugoslovenstvu Principa i njegovih mladobosanaca ovo, lažno jugoslovenstvo, bilo strano koliko i bečka carska porodica.

Kao što je izvesno da je istoriju obe Jugoslavije obeležila bitka između ova dva koncepta – istinskog, principovskog i lažnog, vatikansko-austrijskog jugoslovenstva. S tim što je u Drugoj Jugoslaviji vatikansko-habzburški koncept bio potpomognut kominternovskom strategijom borbe protiv dominacije najbrojnije, srpske nacije, koja je za konačnu posledicu imala dominaciju drugih, neslovenskih nacija pod kojom i danas svi Južni Sloveni žive.

Pošto je projekat razbijanja samostalne južnoslovenske države okončan devedesetih godina prošlog veka, naslednici austrougarskih stratega danas, godinama kasnije, potencijalnu ideju južnoslovenskog organizovanja na istinskim osnovama, po starom receptu, pokušavaju da onemoguće kreiranjem eksjugoslovenske, iliti regionalne saradnje, koja bi se, u okviru „bhscg“ jezika i kultura koje ne bi imale nacionalni, već teritorijalni karakter, odvijala po njihovoj meri, a ne po meri ljudi koji južnoslovenski prostor naseljavaju.

PA JODLUJU LI JODLUJU Odnos prema Gavrilu Principu se, u takvim uslovima, a povodom jubileja Sarajevskog atentata, ispostavlja kao lakmus papir za prepoznavanje istinskih, iliti principovskih i lažnih, iliti austrougarskih, pobornika južnoslovenske saradnje.

 

Istinski nemaju dilemu u vezi sa simboličkim značajem i tragičkom veličinom i heroizmom Principovog dela.

Lažni, međutim, pronalaze bezbroj razloga da ga relativizuju ili dovedu u pitanje, po pravilu sami sebi uskačući u usta.

Jedni, tako, tvrde kako je Princip bio ludak i terorista, drugi u nepoštovanju prema ovom heroju idu još dalje, pa ga nazivaju „nesrećnikom“.

A i jedni i drugi se slažu kako je skupo koštao Srbiju i srpski narod.

Treći, opet, prema Principu, barem deklarativno, iskazuju izvesne simpatije, ali ga tretiraju kao nezrelog i naivnog klinca, iskreno naklonjenog jugoslovenskoj ideji, ali zloupotrebljenog od „velikosrpskih hegemonista“ i srpske tajne službe, otelovljenih u liku pukovnika Apisa.

Po prvima i drugima, dakle, Princip je skupo koštao Srbiju i Srbe.

Po trećima, Srbija i Srbi su skupo koštali Principa.

[restrictedarea]

Bilo bi zanimljivo suočiti ih, uz molbu da se dogovore ko je u pravu.

Gorku šalu na stranu. Onima koji se bave računicom koliko je Princip koštao Srbiju i Srbe dovoljno je odgovoriti pitanjem: Koliko je rimske robove koštao Spartak, a koliko su Čehe koštali atentatori na nacističkog rajhsprotektora Hajdriha?

Miloša Obilića da ne pominjemo.

Terorizam? Značenje ovog termina pre stotinu godina i danas nipošto nije isto. Ne bi bilo zgoreg da se, pre nego što počne da iznosi ovakve kvalifikacije, čovek o tim razlikama edukuje barem u osnovnim crtama.

Ko je lud, a ko normalan? Ostavimo to psihijatrima, uz napomenu da ni njima ne treba verovati bezuslovno.

A da li je nesrećnik čovek koji je imao hrabrosti da, podigavši ruku na moćnu imperiju, svesno žrtvuje sopstveni mladi život, ili su nesrećnici oni koji sopstvene živote traće kao potplaćeni pamfletisti savremene imperije? – Odgovor nije teško dati.

Od onih koji Srbiju i Srbe proglašavaju Principovim žrtvama, međutim, za analizu su zabavniji stavovi onih koji tvrde suprotno.

Čak i ako zanemarimo činjenicu da je Princip bio Srbin i ako apstrahujemo raspravu o kontroverznoj ličnosti pukovnika Apisa, čak i ako prihvatimo mogućnost da je on – kao što nije – bio glavni organizator atentata, opet se postavlja pitanje – Pa šta onda?

Svođenje Principa i drugova na beslovesna bića kojima je neko drugi manipulisao i uvredljivo je i neuverljivo.

Teza kako je Princip bio Jugosloven, a kako su ga Srbi zloupotrebili, besmislena je ne samo zato što je Princip bio i Srbin i Jugosloven nego i zato što je istinska jugoslovenska ideja – a ideja mladobosanaca je bez sumnje bila takva – neodvojiva od srpstva, što smo u ovoj knjizi, nadam se, uverljivo ilustrovali.

Ili su, po srpskim austrougarskim Jugoslovenima, i veliki hrvatski pesnici Matoš i Ujević, koji su, kao što proizlazi iz njihovih tekstova navedenih u ovoj knjizi, delili Principov stav, takođe bili velikosrbi!?

Mereno aršinima srpskih austrofila, i jesu.

I – da parafraziramo Ujevićevu misao citiranu u ovoj knjizi – kao što je Beograd početkom dvadesetog veka bio ne samo srpskiji nego i hrvatskiji od Zagreba, tako su Matoš i Ujević, ne samo hrvatskiji od hrvatskih srbomrzačkih šovinista nego i srpskiji od srpske sebemrzačke „elite“.

Dosledni nacističkom mantranju o poželjnim i nepoželjnim kulturnim modelima, oni koji Principa brane od naroda kojem pripada i za koji je žrtvovao život njegov gest vezuju za srpsku tradiciju tiranoubistva, ističući kako mladić, potekao u ruralnoj srpskoj sredini, nije mogao da smisli ništa pametnije nego da ubije!?

Nadam se da podaci navedeni u poglavlju ove knjige, koje nosi naslov Duhovni preci, jasno pokazuju da su, u Principovom vremenu, atentati bili masovni u „velikom svetu“, kako na Istoku, tako i na Zapadu, i kako ih, ni u najzlonamernijem tumačenju, nije moguće svesti na stvar srpskog folklora.

A čak i da nije tako, postavlja se pitanje: Šta je Princip, ako je već, kao što kažu njegovi licemerni branitelji, bio s pravom očajan zbog austrougarskog ropstva u kojem je živeo − a da nije „robovao“ srpskoj tradiciji tiranoubistva –uopšte mogao da uradi?

Da osnuje nevladinu organizaciju koja bi se borila za ograničavanje eksploatacije bosanskih šuma?

Da oženi ostarelu udovicu nekog austrougarskog diplomate, s njom otputuje u kakvu egzotičnu zemlju i na miru piše poeziju?

Da se kandiduje za gradonačelnika Sarajeva?

Ili, možda, da otvori nalog na Tviteru?

Ozbiljna rasprava sa pomenutim intelektualcima lišena je smisla.

I to ne samo zato što je, u većini slučajeva, reč o neobrazovanim i plitkoumnim ljudima.

Čak i kada oni koji iznose takve stavove nisu neobrazovani – jer plitkoumni svakako jesu – i čak i kada bi se oni koji obrazovani nisu – kao što, izvesno, i neće – potrudili da steknu za takvu raspravu neophodna znanja, to, opet, ništa ne menja i ne bi menjalo na stvari.

Jer, njihovi stavovi nisu posledica intelektualnog promišljanja, nego potrebe da se priklone stavovima onih koji trenutno vladaju svetom, što iz lukrativnih razloga, što iz potrebe slabih duhom da se zaklone iza autoriteta.

A jedini autoritet koji su duhom slabi sposobni da prepoznaju jeste autoritet sile.

Pa jodluju li jodluju.

MUKE SA MEHMEDBAŠIĆEM Lakmus papir za prepoznavanje apsurdnosti antiprincipovskih tumačenja Sarajevskog atentata i njegovog značenja u užem, specifično bošnjačkom kontekstu, opet, predstavlja ličnost Muhameda Mehmedbašića, jednog od atentatora.

U vremenima u kojima je za tadašnje muslimanske, a današnje bošnjačke kreatore nacionalne svesti učešće u „Mladoj Bosni“ bilo poželjno – vremenima, dakle, kakva su bila ona u kojima je Safet Isović pevao Gavrilu Principu u čast – činjenica da je reč o čoveku poteklom u muslimanskoj porodici isticana je sa ponosom.

U vremenima u kojima stvari drugačije stoje, kao što je ovo, Mehmedbašić za pobornike bošnjačkog prigodnog austrofilstva postaje Srbin s kojim Kalajeva nacija nema ništa.

Istina je, Mehmedbašić sa Kalajevim bosanstvom i nije želeo da ima ništa, budući da ga je iz dubine duše prezirao.

Ali, osećanje pripadnosti srpskom nacionalnom korpusu, spremnost na otpor okupatoru i prezir prema bosanstvu kao kolonijalnoj podvali, s Mehmedbašićem je delio cvet muslimanske mladeži, pa ga nije moguće tretirati kao izolovan fenomen.

S druge strane, činjenica da je Mehmedbašić bio srpski ratni heroj i da je u Solunskom procesu osuđen kao pripadnik „Crne ruke“, u Principu naklonjenim vremenima je gurana pod tepih kako bi se herojski gest ovog potomka stolačkih muslimana učinio što je moguće manje srpskim.

U Principu nenaklonjenim vremenima, kao što je ovo, Mehmedbašićeva veza sa omraženim Apisom se, međutim, potencira, kao krunski dokaz da je reč o agresivnom Srbinu, s kojim dobrohotni Bošnjani nemaju i neće da imaju ama baš ništa.

Uoči stogodišnjice Sarajevskog atentata, jedan bošnjački intelektualac je, tako, izneo tezu kako je upravo Mehmedbašiću, inače, po njemu, muslimanskom izrodu i četniku prvog reda, bilo namenjeno da ubije Ferdinanda, e da bi se za atentat optužili muslimani, i da bi oni, a ne Srbi, postali žrtve austrougarske odmazde.

Valjda, suočivši sa neodrživošću sopstvene konstrukcije, intelektualac, ipak, samom sebi postavlja pitanje kako je onda došlo do toga da atentator bude Srbin Princip, a ne Mehmedbašić, koji je, takođe, bio Srbin, i koji, kao takav, po intelektualcu, sa muslimanima nije imao nikakve veze, samo bi to Austrougarima bilo teško objasniti.

Odgovor koji nudi je veoma zanimljiv. Bošnjačka katastrofa, koja je, kao i svaka bošnjačka katastrofa, bila planirana, gde drugo nego u Beogradu, kaže, izbegnuta je tako što je Ferdinandova kolona neočekivano promenila maršrutu.

Da, ali, opet se – čak i to je pomenutom intelektualcu jasno – postavlja pitanje zašto je onda, ako je plan bio da se za atentat optuže muslimani, pucao Princip, kada musliman niti je bio, niti su ga kao takvog Austrougari mogli prepoznati.

E, pa, zato, kaže on, što dečaka, kakav je bio Princip, „velikosrpski stratezi“ o svojim mračnim planovima nisu obaveštavali. On nije znao da pištolj nije dobio kako bi iz njega pucao, nego da se, umesto Vlaha iz narodne izreke, neki drugi ne dosete.

Ko su ti drugi koji nisu smeli da se dosete – nije najjasnije.

Mehmedbašić?

Zašto bi od njega tajni plan bio skrivan, kada je i sam bio velikosrbin, odlučan da na muslimane svali austrougarski gnev?

Austrougari?

Zašto je njima bilo potrebnno mahati Principovim pištoljem, koji nije trebalo da opali, kada bi strategija navođenja okupatora na pogrešan trag bila mnogo uspešnija ukoliko nijedan Srbin, osim Mehmedbašića, da zapuca ne bi mogao?

Svestan da odgovor ne može da ponudi, intelektualac ovo pitanje i ne pominje.

I tako, po njegovoj teoriji, ispada kako je Princip, mlad i naivan kakav je bio, svojim hicima, i ne znajući, muslimane spasao od strašne sudbine koju su im namenili velikosrbi, kakav je, na primer, bio Muhamed Mehmedbašić.

Da li je sličnost teorije ovog bošnjačkog intelektualca sa teorijama srpskih Jugoslovena i – da ne zanemarimo rodnu ravnopravnost – Jugoslovenki austrougarskog tipa, slučajna ili ne, i ako je odgovor ne, u kojoj meri ne, ostavljam čitaocu da sam zaključi.

FRIC, TJ. KRLEŽA Budući da većina savremenih srpskih Principovih osporavatelja gaji idolopoklonički odnos prema hrvatskom književniku Miroslavu Krleži Fricu, nesporno značajnoj intelektualnoj figuri, koja se tokom duge i plodne karijere, međutim, zalagala za sve i svašta, sa samom sobom u različitim periodima života i rada dolazeći u nedopustive kontradikcije, a da je ono zbog čega im je ovaj autor drag upravo ono što mu ne služi na čast, vredi im, ovim povodom, ukazati na citate u kojim sa idolom dolaze u neprijatnu koliziju.

U svojoj ranoj fazi, Krleža je bio iskreni Jugosloven, da bi, u narednoj, jugoslovenstvo otišlo u drugi plan pred komunističkom ostrašćenošću.

U sledećoj fazi je, ispravno, ustao protiv komunističkog dogmatizma, ali mu se, kada su dogmati došli na vlast, iz kukavičluka priklonio i postao siva eminencija ždanovljevske kulturne politike.

Jedan od najradikalnijih zaokreta u biografiji ovog čoveka ipak predstavlja napuštanje autentične jugoslovenske ideje i priklanjanje ideji austrougarskog jugoslovenstva, kao puta ka formalno samostalnoj, od eksaustrougarskog lobija zavisnoj hrvatskoj državici.

Srpskim krležijancima, koji se zalažu za afirmaciju južnoslovenskog prostora po austrougarskoj meri, što podrazumeva pretvaranje srpske kulture i srpske nacije u „srbijansku“, a Srbije u jednu u nizu beznačajnih banana državica, pa Krležu, prirodno, slave imajući u vidu njegovu poslednju fazu, čudno će zvučati sledeći Fricov citat iz 1927. godine:

„Principov čin subjektivno je revolucionarno djelo, adekvatno junaštvima ruskih socijal revolucionara terorista. Linija tog raspoloženja i tih težnja mladenački naivnih srdaca visoko je uzvišena iznad one pamfletističke atmosfere u kojoj su nastojali da zadave ovaj, nema sumnje, jaki dokumenat volje i smionosti.“

Detalje Fricove podrške pukovniku Apisu ovom prilikom nećemo navoditi kako srpske krležijance ne bismo izlagali preteranim intelektualnim naporima.

Za početak je dovoljno i ovo.

Uz napomenu kako ne bi bilo loše kada bi se – kao što, izvesno, neće – Fricovim opusom detaljnije pozabavili.

Ako ni zbog čega drugog, ono zato što bi nerazumevanjem ovog čoveka i njegovog dela prestali da nas gnjave.

DUHOVNI ROBOVI Na kraju filma Valter brani Sarajevo, kultnog ostvarenja Hajrudina Šibe Krvavca, jedan nemački oficir, sa obližnjeg Trebevića zagledan u grad iz naslova, drugom oficiru izražava nezadovoljstvo što nije uspeo da uhvati komunističkog ilegalca Vladimira Perića Valtera.

Kao opravdanje neuspeha, kolega mu nudi ne baš utešno objašnjenje.

Rukom pokazuje prema gradu i kaže:

„Das ist Valter.“

Naravno, u slučaju ove replike, po kojoj je nazvan prvi album kultnog sarajevskog benda Zabranjeno pušenje, reč je o umetničkoj slobodi.

U Drugom svetskom ratu, Sarajevo nikako nije moglo da se poistoveti sa tim borcem protiv okupatora, o čemu je bilo reči u prvom poglavlju ove knjige.

Upravo kao što nikada nije moglo da se poistoveti sa Gavrilom Principom, uprkos pokušaju Safeta Isovića, koji se vernosti mladom junaku iz Bosne, čim je prestala da bude lukrativna, i sam odrekao.

Za razliku od Isovića i mase srodnih zabludelih južnoslovenskih duša, koje su se Principom busale u prsa kada se isplatilo, a čim bi to busanje postalo nerentabilno, počinjale da ga blate na sva usta, od Principovog vremena pa do danas, međutim, u svim južnoslovenskim narodima su postojali i postoje ljudi koji su sa ovim velikanom delili i dele odanost ideji slobode, bez obzira da li je takva ideja opasna ili politički nekorektna.

Od Principovih prethodnika i uzora, Žerajića, Gaćinovića i Mitrinovića i starijih boraca, Mustafe Golubića i Riste Milićevića, preko Principovih drugova ,Danila Ilića, Veljka Grabeža, Nedeljka Čabrinovića, Muhameda Mehmedbašića, Sime Miljuša, Đulage Bukovca, Rizvana Sefe… Od Principove starije pesničke braće, Antuna Gustava Matoša i Avgustina Tina Ujevića, preko Bore Jevtića i Ive Andrića, sa srodnim velikanima kakav je, na primer, bio Miloš Crnjanski, kreće duhovna i moralna vertikala, koja preko, na primer, jednog Meše Selimovića, stiže do sadašnjeg vremena i ljudi koji, što direktno što indirektno, nose principovsku luču slobode.

Od Milene Marković, Emira Kusturice, Muharema Bazdulja… koji Principu odaju poštu pa do, recimo, Branimira Štulića, čije delo u mnogim aspektima predstavlja inkarnaciju principovskog duha…

I, naravno, do hrabre Vedrane Rudan, koja, na svoj način, jeste Princip naših dana.

Po hrabrosti sa Principom malo ko može da se meri, pa ni većina pomenutih nisu heroji. Ali, ljudi koji drže do sopstvenog dostojanstva i dostojanstva svojih bližnjih – jesu.

I za njih, uz mnoge druge slobodoumne ljude, koji su ostali nepomenuti, bez pozivanja na Krvavčevu umetničku slobodu, može da se kaže:

Das ist Princip.

A oni drugi mogu da nastave sa jodlovanjem i da se nadaju kako će južnoslovenski prostor zauvek ostati „bhscg“ kolonija, u kojoj će oni biti protektori „duha“.

Čak i ako, po nesreći, bude tako, ti protektori će opet biti što su i sada.

Niko i ništa.

Jer su, izdavši Principov zavet, izdali sebe.

I postali – duhovni robovi.

A od duhovnog, teže ropstvo ne postoji.

[/restrictedarea]

„DAS IST PRINCIP“  Vladimira Kecmanovića, novi hit izdavačke kuće Vukotić media

Rapsodija o prvom heroju Velikog rata

Mladi mladobosanac Gavrilo Princip ponovo je − među nama. Među čitaocima. Ovog puta kao glavni junak originalnog, jasnog, biografsko-esejističkog, briljantno napisanog rukopisa Das ist Princip − iz pera poznatog i najvećim književnim nagradama okićenog Vladimira Kecmanovića.
Kecmanovićevo delo, na oko 200 strana, u izdanju „Vukotić media“, vešto je, dosledno, otvoreno ispričana sudbina Gavrila Principa − prvog heroja Velikog rata. Svrstana u istorijski kontekst, sa bezbrojnim primerima šta se prelomno događalo u poslednjem veku, sve do današnjih dana, ovo nije samo priča o Principu, „Mladoj Bosni“, jednom atentatu, jednom ratu − nego o uzbudljivom istorijskom toku i vrtlogu u kojem je srpski narod preživeo velike tragedije, gubitke, poraze, poniženja, ali ostao, ipak, uspravan i dostojanstven.
Kecmanović svom poznatom, lakom, lepršavom načinu pripovedanja i dramaturškog vođenja radnje sada dodaje i onu svoju kritičarsku, patriotsku, nacionalnu energiju i njome osvetljava i delo Gavrila Principa i istorijska zbivanja. On tu priču ispreda od sarajevskog Vidovdana 1914, sve do stavova pristalica „druge Srbije“ i belosvetskih istoričara i pisaca i njihovih tumačenja Principovog pucnja i Prvog svetskog rata.
Priča je bogata istorijskim podacima i činjenicama i na njima počivaju Kecmanovićeva rasuđivanja. Zato je Princip i bogata biografija, i uzbudljiv roman, i svojevrstan esej impresivnih stavova.
Knjiga je od sutra u prodaji na kioscima i u knjižarama u Srbiji i Republici Srpskoj.
„Pečat“, u nastavku, objavljuje poslednju glavu knjige, koja nosi naslov, baš kao i knjiga „Das ist PRINCIP“. U njoj autor daje završne akorde ove uzbudljive, zanimljive romaneskno-esejističko- polemičarske rapsodije.