Поплава и понос

Пише Никола Врзић

Природа нам је показала зашто морамо да имамо државу, а народ је показао да своју државу заслужује. Хоће ли политичари бити достојни поруке коју су добили од поплављене Србије?

Тамо где се пут завршава почиње вода. Испод воде је Обреновац.

Вода је мутна и тешка, дубока. Израњају из воде уличне светиљке; светла су угашена а и шта би осветљавала када су прогутане улице којима су светлеле. Њима се сада не хода. Вири изнад воде врх кошаркашке табле. Кроз обруч тече само вода. Аутомобили остављени по паркинзима да сведоче о воденом хаосу који се на Обреновац обрушио изненада и без милости. Опрани веш и даље виси на терасама напуштених станова, нема ко да га покупи; покидани мир свакодневице на коју смо се жалили. Из намрешкане таме којој се дно не види уздиже се бели солитер као рука која вири из воде. Упомоћ, или у пркос? На једном прозору усамљена српска застава. Није то бела застава.

 

СРПСКА ПАРАДА ПОНОСА Субота је, 17. Мај  2014, време ручка. У Обреновцу није време за ручак. Ради се без престанка.

Спасилачки чамци, гумени, дрвени, метални и сви који могу да плове, крстаре градом и на комад блатњаве земље који је постао обала довозе становнике потонулог града. Старији народ углавном, деца и мајке, избављани су претходног дана. Мокре од воде, суза и јада, на суво их изводе спасиоци обучени и необучени, војска, полиција, Горска служба спасавања, рониоци, спелеолози, Руси, Руси, Руси, неколико екипа из Словеније, Хрвати… и неки сасвим обичан свет који је само хтео да помогне. Мимоилазимо се са комшијом Земунцем који је такође дотерао чамац, кратак поздрав и свако наставља својим путем водом изнад града. Пловимо градом који не познајемо и не препознајемо, тражимо заостале да им дотуримо воду, млеко, храну… Не треба, хвала, имамо довољно, чује се са тераса и прозора. Нема похлепе у оноликој изнудици. Однесите коме треба, нама не треба, одзвања за нама.

И није наша помоћ била неопходна, осим што је била од срца.

Руке се на обали пружају и извлаче невољнике. Додају им флаше воде, хлеб, паштету. Помажу им до аутобуса, да их одвезу до смештаја који ће им бити привремен онолико дуго колико то вода и сви ми дозволимо.

Неки из чамаца излазе са преплашеним псима у наручју. Неки други кучићи, напуштени и мокри, дрхте али су живи, луњају међу спасиоцима и спасенима. Неко је и на њих помислио: поред пута, у гомилицама, храна за псе.

И нимало нервозе, нимало панике. До те суботе, додуше, у Обреновцу је најгоре већ и било прошло, и остала је само усредсређена жеља да се помогне, било коме и било како. Речима се баш и не може дочарати, али била је то жеља коју су братски осетили сви који су, вођени том жељом и осећањем дужности и солидарности са потпуним незнанцима у невољи, са нашим најближима дакле, доспели до оног места на којем се пут завршавао у мутној води, а испод ње Обреновац.

И не само тамо. На само један позив упомоћ из Шапца, и у петак увече и у суботу ујутру у Београду се сабрале хиљаде људи, хиљаде више од места у аутобусима да их превезу до Шапца и хиљаде више од лопата које су их тамо чекале да напуне џакове са песком за одбрану града од подивљале Саве. Дошли и аутобуси са Косова и Метохије, који су у помоћ онима који су на њих заборавили донели све што имају, две руке и велико срце. Без команде, без морања али баш зато што су морали јер другачије не могу, организовали се људи свуда по Србији да прикупе помоћ за настрадале. Организовали се неки наши Срби чак и на Фарским острвима, тамо негде близу краја мапе. Нису морали, а морали су. Није морао ни Новак Ђоковић, а дао је читаву своју награду за победу у Риму, и приде узнемирио читав свет да нам помогне у муци. И матуранти се одричу бљеска матурских прослава да би помогли својим сестрама и браћи које никад неће упознати. И Кинези из новобеоградског Блока 70, дали су колико и читава Америка до сада.

И да не набрајамо даље зато што се онолика солидарност, онолико заједништво, набројати и не може. Оно што се може, и мора: наш народ показао је на овој муци колико вреди. Показао је да вреди немерљиво више од онога што му приписују сви који му не желе добро; показао да му ни деценије систематског и константног ружења, ни сав рад на промени његове колективне свести не могу баш ништа. Љуби ближњег свог, човек није човеку вук.

Народ је показао да је достојан. Зато што је прискочио у помоћ не питајући, када је помоћ била потребна. Свака част. Иако у ових неколико дана поплаве нисмо урадили ништа више од онога што смо и морали да урадимо. Били смо људи, какви и јесмо. Били смо људи који јесмо. Ови дани муке су српска парада поноса.

И то је најдрагоценији утисак који је поплава донела Србији. Не дозволимо никоме да нам то одузме, или окаља.

[restrictedarea]

УЗРОЦИ И ПОУКЕ Све ово, наравно, не значи да нам преиспитивање, размишљање о узроцима ове муке сада није потребно. Напротив. Баш зато што је овакав какав јесте, народ је заслужио да сазна зашто му се све ово догодило. Доћи ће ускоро време када ће се о томе трезвено и на миру дискутовати, али, основни обриси те дискусије назиру се већ и сада. Природа је, с једне стране, демонстрирала сву раскош своје рушилачке моћи; и то је фактор који у свим будућим анализама онога што нас је стрефило не сме да буде заборављен или занемарен. Са друге стране је људски фактор. Вероватно је Обреновац, све и ако није могао да буде заштићен од поплаве, могао да буде евакуисан раније; сигурно је у петак увече и у Обреновцу и у Шапцу могло да буде знатно, знатно боље организације него што је било; мора да ни Крупањ није морао да буде онако одсечен од Србије као што га је задесило. И тако даље. А опет, факат је и да је лако бити генерал после битке; и да Србија није остала без струје, а могла је; и да по свему судећи нема оних стотина и хиљада мртвих о којима се нагађа а које још нико није видео, и само да тако и остане а прилика је и да хоће; и факат је да проблем са одбраном од поплава није настао јуче. Сведоче о томе безмало па пророчанске речи Предрага Марића, начелника Сектора за ванредне ситуације МУП-а Србије, објављене у „Новостима“ пре скоро годину дана, 3. јуна 2013: „Непрестано упозоравамо да је стање водоутврда и насипа у Србији веома лоше због неулагања већ 20 година. Највећи проблем Сектора је што код нас нема свести о превенцији поплава које су, после пожара, највећа опасност у Србији! С новцем који добијамо урадили смо највише што можемо, опремили смо тимове за спасавање који успешно чувају голе животе људи. Велике економске штете, нажалост, с оваквим буџетом не можемо да спречимо… Имамо обучене људе, знање и вољу, али одбрана од елементарних непогода превасходно зависи од буџета и финансијске дисциплине.“

Елем, одговорност за пропусте морала би да буде утврђена, и индивидуализована. А ова нам је невоља пружила и коначан и крунски аргумент против пошасти партијског запошљавања. Буду ли нам државу водили најподобнији уместо најспособнијих, читава ће Србија завршити под водом.

И показала нам је природа и нешто много важније. Показала нам је зашто морамо да имамо државу. Без државе ћемо се подавити; знали су то још и стари Египћани.

Однеле су воде, у бујици, сву фаму о реформама.

„Реформским законима протеклих година смањена је хијерархијска улога државе“, рече лаконски Кори Удовички, министарска за државну управу и локалну самоуправу, објашњавајући да држава сада може само да надгледа, саветује и координише. А шта то заправо значи, и која је последица ових реформских закона? Продекан за науку и међународну сарадњу Шумарског факултета у Београду Ратко Ристић „истакао је да је неопходно укинути лошу одредбу Закона о водама којим је држава пренела одговорност на локалне самоуправе да се баве заштитом од бујица и вратити то у републичку надлежност, јер се показало да су градови и општине ¸апсолутно неспособни‘ да се тиме баве… ¸Заштита од бујица и ерозије и водопривредна предузећа морају се вратити под државну надлежност. Државе Источне Европе су приватизовале та предузећа, па су прошле деценије имали поплаве са катастрофалним последицама, јер приватницима није у интересу да улажу. Онда су их вратили под државну надлежност. Водопривредна предузећа се и код нас морају финансирати из буџета‘, рекао је Ристић.“

А шта тек рећи о реформама војске које су биле у складу са „нашим“ – америчким – „интересима“, како нас је обавестила „Викиликсова“ депеша 06BELGRADE842? Не само да смо остали без инжењеријских јединица и средстава; не само да смо остали без регрута на редовном и обавезном служењу војног рока да барем пуне џакове песком и праве одбрамбене насипе; него смо реформским законима сопственој војсци укинули и право да нас мобилише да организовано прискочимо сопственој земљи у помоћ у оваквим, ванредним ситуацијама.

Остајући током реформи без државе, и свега онога што би држава морала да буде да би оправдала своје постојање, вода нам је дошла до грла и буквално. Паметноме доста?

Некима није доста оваквог (само)убијања државе и народа који у њој живи. Главни командант пораза српске војске у миру, Борис Тадић, пошто је (са највећим НАТО реформатором српске војске, Драганом Шутановцем)  војску довео до тога да нема ни лопате ни војнике да држе те лопате, сад нам препоручује да будемо просјаци. „Апелујем на све политичке чиниоце који имају контакт са међународним институцијама, као и на све оне који имају међународни утицај, да то искористе тражећи помоћ где год и како год је то могуће… Без помоћи међународне заједнице, Србија неће моћи да спречи настајање још веће штете, нити да надокнади огромну материјалну штету изазвану поплавама“, стоји у Тадићевом саопштењу.

И не морамо да губимо ни време ни простор на доказивање да ће нас овакав, просјачки менталитет начинити само још већим просјацима а не богаташима (и да одустајање од тог менталитета не значи и залагање за изолацију, али није то сад тема). За доказ се побринула сама Европска унија, поручујући да ће њена помоћ бити мала, али зато окаснела.

Само један дан трајао је, наиме, невешти покушај спиновања будуће, потенцијалне ЕУ помоћи Србији. Кристалина Георгијева, ЕУ комесарка за међународну сарадњу, хуманитарну помоћ и ванредне ситуације, узбуркала је у понедељак срца и наде овдашњих еврофиличара када је бомбастично најавила – или су тако макар овдашњи медији пренели њене речи – да Србија може да очекује ЕУ помоћ од милијарду евра. Да би се само дан касније испоставило да је споменута милијарда представљала укупну суму ЕУ Фонда солидарности прошле године, да његов буџет ове године износи упола мање, а да би Србија могла да добије само мали део те суме. И то ако правилно попуни све апликације и ако јој онда помоћ одобре Европска комисија, па Европски парламент, па Савет ЕУ. И у том ће случају помоћ стићи најраније за шест месеци.

Подаци ЕУ Фонда солидарности о помоћи досад упућиваној чланицама ЕУ и земљама кандидатима ово и потврђују. Бугарска је, на пример, 2005. године, од штете од поплава, процењене на 237 милиона евра, добила 10,6 милиона из Фонда солидарности; такође поплаве, Чешка 2010, од 437 милиона евра штете – 10,9 милиона из Фонда. Француској је у јануару 2009. олуја однела 3 милијарде 806 милиона евра, а из Фонда солидарности јој је уплаћено 109,4 милиона… Надокнада штете у свим случајевима креће се између два и по и четири и по процента укупне штете.

Наравно да је у нужди свака помоћ добродошла, а поготово она која нам стигне без икаквих услова и апликација и на време. Али поента ових података је заправо у неумољивој и очигледној чињеници да нам ни ЕУ Фонд солидарности, нити било какве донаторске конференције не могу помоћи ако не помогнемо сами себи. У се и у своје кљусе.

Народ је у овим данима потопа, бујице и солидарности показао и да жели, и да може да одбрани своју земљу. Хтеће, и моћи ће, и да је изгради поново. Не би му било први пут да то учини. И само још да се политичари покажу достојним поруке коју им је, из воде до појаса, послала ова наша Србија којом се поносимо…

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Avatar

    Нешто нисам видео ЛГБТ особе да помажу напаћеном српском народу у времену националне трагедије. Да нам не спремају иза леђа неки неред, када се најмање надамо.

  2. Avatar

    Гос. Гориславе нема њих многих од жена у црном оне Соње, Кандићке
    Перовићке Павичевићке и….многих.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *