Poplava i ponos

Piše Nikola Vrzić

Priroda nam je pokazala zašto moramo da imamo državu, a narod je pokazao da svoju državu zaslužuje. Hoće li političari biti dostojni poruke koju su dobili od poplavljene Srbije?

Tamo gde se put završava počinje voda. Ispod vode je Obrenovac.

Voda je mutna i teška, duboka. Izranjaju iz vode ulične svetiljke; svetla su ugašena a i šta bi osvetljavala kada su progutane ulice kojima su svetlele. Njima se sada ne hoda. Viri iznad vode vrh košarkaške table. Kroz obruč teče samo voda. Automobili ostavljeni po parkinzima da svedoče o vodenom haosu koji se na Obrenovac obrušio iznenada i bez milosti. Oprani veš i dalje visi na terasama napuštenih stanova, nema ko da ga pokupi; pokidani mir svakodnevice na koju smo se žalili. Iz namreškane tame kojoj se dno ne vidi uzdiže se beli soliter kao ruka koja viri iz vode. Upomoć, ili u prkos? Na jednom prozoru usamljena srpska zastava. Nije to bela zastava.

 

SRPSKA PARADA PONOSA Subota je, 17. Maj  2014, vreme ručka. U Obrenovcu nije vreme za ručak. Radi se bez prestanka.

Spasilački čamci, gumeni, drveni, metalni i svi koji mogu da plove, krstare gradom i na komad blatnjave zemlje koji je postao obala dovoze stanovnike potonulog grada. Stariji narod uglavnom, deca i majke, izbavljani su prethodnog dana. Mokre od vode, suza i jada, na suvo ih izvode spasioci obučeni i neobučeni, vojska, policija, Gorska služba spasavanja, ronioci, speleolozi, Rusi, Rusi, Rusi, nekoliko ekipa iz Slovenije, Hrvati… i neki sasvim običan svet koji je samo hteo da pomogne. Mimoilazimo se sa komšijom Zemuncem koji je takođe doterao čamac, kratak pozdrav i svako nastavlja svojim putem vodom iznad grada. Plovimo gradom koji ne poznajemo i ne prepoznajemo, tražimo zaostale da im doturimo vodu, mleko, hranu… Ne treba, hvala, imamo dovoljno, čuje se sa terasa i prozora. Nema pohlepe u onolikoj iznudici. Odnesite kome treba, nama ne treba, odzvanja za nama.

I nije naša pomoć bila neophodna, osim što je bila od srca.

Ruke se na obali pružaju i izvlače nevoljnike. Dodaju im flaše vode, hleb, paštetu. Pomažu im do autobusa, da ih odvezu do smeštaja koji će im biti privremen onoliko dugo koliko to voda i svi mi dozvolimo.

Neki iz čamaca izlaze sa preplašenim psima u naručju. Neki drugi kučići, napušteni i mokri, drhte ali su živi, lunjaju među spasiocima i spasenima. Neko je i na njih pomislio: pored puta, u gomilicama, hrana za pse.

I nimalo nervoze, nimalo panike. Do te subote, doduše, u Obrenovcu je najgore već i bilo prošlo, i ostala je samo usredsređena želja da se pomogne, bilo kome i bilo kako. Rečima se baš i ne može dočarati, ali bila je to želja koju su bratski osetili svi koji su, vođeni tom željom i osećanjem dužnosti i solidarnosti sa potpunim neznancima u nevolji, sa našim najbližima dakle, dospeli do onog mesta na kojem se put završavao u mutnoj vodi, a ispod nje Obrenovac.

I ne samo tamo. Na samo jedan poziv upomoć iz Šapca, i u petak uveče i u subotu ujutru u Beogradu se sabrale hiljade ljudi, hiljade više od mesta u autobusima da ih prevezu do Šapca i hiljade više od lopata koje su ih tamo čekale da napune džakove sa peskom za odbranu grada od podivljale Save. Došli i autobusi sa Kosova i Metohije, koji su u pomoć onima koji su na njih zaboravili doneli sve što imaju, dve ruke i veliko srce. Bez komande, bez moranja ali baš zato što su morali jer drugačije ne mogu, organizovali se ljudi svuda po Srbiji da prikupe pomoć za nastradale. Organizovali se neki naši Srbi čak i na Farskim ostrvima, tamo negde blizu kraja mape. Nisu morali, a morali su. Nije morao ni Novak Đoković, a dao je čitavu svoju nagradu za pobedu u Rimu, i pride uznemirio čitav svet da nam pomogne u muci. I maturanti se odriču bljeska maturskih proslava da bi pomogli svojim sestrama i braći koje nikad neće upoznati. I Kinezi iz novobeogradskog Bloka 70, dali su koliko i čitava Amerika do sada.

I da ne nabrajamo dalje zato što se onolika solidarnost, onoliko zajedništvo, nabrojati i ne može. Ono što se može, i mora: naš narod pokazao je na ovoj muci koliko vredi. Pokazao je da vredi nemerljivo više od onoga što mu pripisuju svi koji mu ne žele dobro; pokazao da mu ni decenije sistematskog i konstantnog ruženja, ni sav rad na promeni njegove kolektivne svesti ne mogu baš ništa. Ljubi bližnjeg svog, čovek nije čoveku vuk.

Narod je pokazao da je dostojan. Zato što je priskočio u pomoć ne pitajući, kada je pomoć bila potrebna. Svaka čast. Iako u ovih nekoliko dana poplave nismo uradili ništa više od onoga što smo i morali da uradimo. Bili smo ljudi, kakvi i jesmo. Bili smo ljudi koji jesmo. Ovi dani muke su srpska parada ponosa.

I to je najdragoceniji utisak koji je poplava donela Srbiji. Ne dozvolimo nikome da nam to oduzme, ili okalja.

[restrictedarea]

UZROCI I POUKE Sve ovo, naravno, ne znači da nam preispitivanje, razmišljanje o uzrocima ove muke sada nije potrebno. Naprotiv. Baš zato što je ovakav kakav jeste, narod je zaslužio da sazna zašto mu se sve ovo dogodilo. Doći će uskoro vreme kada će se o tome trezveno i na miru diskutovati, ali, osnovni obrisi te diskusije naziru se već i sada. Priroda je, s jedne strane, demonstrirala svu raskoš svoje rušilačke moći; i to je faktor koji u svim budućim analizama onoga što nas je strefilo ne sme da bude zaboravljen ili zanemaren. Sa druge strane je ljudski faktor. Verovatno je Obrenovac, sve i ako nije mogao da bude zaštićen od poplave, mogao da bude evakuisan ranije; sigurno je u petak uveče i u Obrenovcu i u Šapcu moglo da bude znatno, znatno bolje organizacije nego što je bilo; mora da ni Krupanj nije morao da bude onako odsečen od Srbije kao što ga je zadesilo. I tako dalje. A opet, fakat je i da je lako biti general posle bitke; i da Srbija nije ostala bez struje, a mogla je; i da po svemu sudeći nema onih stotina i hiljada mrtvih o kojima se nagađa a koje još niko nije video, i samo da tako i ostane a prilika je i da hoće; i fakat je da problem sa odbranom od poplava nije nastao juče. Svedoče o tome bezmalo pa proročanske reči Predraga Marića, načelnika Sektora za vanredne situacije MUP-a Srbije, objavljene u „Novostima“ pre skoro godinu dana, 3. juna 2013: „Neprestano upozoravamo da je stanje vodoutvrda i nasipa u Srbiji veoma loše zbog neulaganja već 20 godina. Najveći problem Sektora je što kod nas nema svesti o prevenciji poplava koje su, posle požara, najveća opasnost u Srbiji! S novcem koji dobijamo uradili smo najviše što možemo, opremili smo timove za spasavanje koji uspešno čuvaju gole živote ljudi. Velike ekonomske štete, nažalost, s ovakvim budžetom ne možemo da sprečimo… Imamo obučene ljude, znanje i volju, ali odbrana od elementarnih nepogoda prevashodno zavisi od budžeta i finansijske discipline.“

Elem, odgovornost za propuste morala bi da bude utvrđena, i individualizovana. A ova nam je nevolja pružila i konačan i krunski argument protiv pošasti partijskog zapošljavanja. Budu li nam državu vodili najpodobniji umesto najsposobnijih, čitava će Srbija završiti pod vodom.

I pokazala nam je priroda i nešto mnogo važnije. Pokazala nam je zašto moramo da imamo državu. Bez države ćemo se podaviti; znali su to još i stari Egipćani.

Odnele su vode, u bujici, svu famu o reformama.

„Reformskim zakonima proteklih godina smanjena je hijerarhijska uloga države“, reče lakonski Kori Udovički, ministarska za državnu upravu i lokalnu samoupravu, objašnjavajući da država sada može samo da nadgleda, savetuje i koordiniše. A šta to zapravo znači, i koja je posledica ovih reformskih zakona? Prodekan za nauku i međunarodnu saradnju Šumarskog fakulteta u Beogradu Ratko Ristić „istakao je da je neophodno ukinuti lošu odredbu Zakona o vodama kojim je država prenela odgovornost na lokalne samouprave da se bave zaštitom od bujica i vratiti to u republičku nadležnost, jer se pokazalo da su gradovi i opštine ¸apsolutno nesposobni‘ da se time bave… ¸Zaštita od bujica i erozije i vodoprivredna preduzeća moraju se vratiti pod državnu nadležnost. Države Istočne Evrope su privatizovale ta preduzeća, pa su prošle decenije imali poplave sa katastrofalnim posledicama, jer privatnicima nije u interesu da ulažu. Onda su ih vratili pod državnu nadležnost. Vodoprivredna preduzeća se i kod nas moraju finansirati iz budžeta‘, rekao je Ristić.“

A šta tek reći o reformama vojske koje su bile u skladu sa „našim“ – američkim – „interesima“, kako nas je obavestila „Vikiliksova“ depeša 06BELGRADE842? Ne samo da smo ostali bez inženjerijskih jedinica i sredstava; ne samo da smo ostali bez regruta na redovnom i obaveznom služenju vojnog roka da barem pune džakove peskom i prave odbrambene nasipe; nego smo reformskim zakonima sopstvenoj vojsci ukinuli i pravo da nas mobiliše da organizovano priskočimo sopstvenoj zemlji u pomoć u ovakvim, vanrednim situacijama.

Ostajući tokom reformi bez države, i svega onoga što bi država morala da bude da bi opravdala svoje postojanje, voda nam je došla do grla i bukvalno. Pametnome dosta?

Nekima nije dosta ovakvog (samo)ubijanja države i naroda koji u njoj živi. Glavni komandant poraza srpske vojske u miru, Boris Tadić, pošto je (sa najvećim NATO reformatorom srpske vojske, Draganom Šutanovcem)  vojsku doveo do toga da nema ni lopate ni vojnike da drže te lopate, sad nam preporučuje da budemo prosjaci. „Apelujem na sve političke činioce koji imaju kontakt sa međunarodnim institucijama, kao i na sve one koji imaju međunarodni uticaj, da to iskoriste tražeći pomoć gde god i kako god je to moguće… Bez pomoći međunarodne zajednice, Srbija neće moći da spreči nastajanje još veće štete, niti da nadoknadi ogromnu materijalnu štetu izazvanu poplavama“, stoji u Tadićevom saopštenju.

I ne moramo da gubimo ni vreme ni prostor na dokazivanje da će nas ovakav, prosjački mentalitet načiniti samo još većim prosjacima a ne bogatašima (i da odustajanje od tog mentaliteta ne znači i zalaganje za izolaciju, ali nije to sad tema). Za dokaz se pobrinula sama Evropska unija, poručujući da će njena pomoć biti mala, ali zato okasnela.

Samo jedan dan trajao je, naime, nevešti pokušaj spinovanja buduće, potencijalne EU pomoći Srbiji. Kristalina Georgijeva, EU komesarka za međunarodnu saradnju, humanitarnu pomoć i vanredne situacije, uzburkala je u ponedeljak srca i nade ovdašnjih evrofiličara kada je bombastično najavila – ili su tako makar ovdašnji mediji preneli njene reči – da Srbija može da očekuje EU pomoć od milijardu evra. Da bi se samo dan kasnije ispostavilo da je spomenuta milijarda predstavljala ukupnu sumu EU Fonda solidarnosti prošle godine, da njegov budžet ove godine iznosi upola manje, a da bi Srbija mogla da dobije samo mali deo te sume. I to ako pravilno popuni sve aplikacije i ako joj onda pomoć odobre Evropska komisija, pa Evropski parlament, pa Savet EU. I u tom će slučaju pomoć stići najranije za šest meseci.

Podaci EU Fonda solidarnosti o pomoći dosad upućivanoj članicama EU i zemljama kandidatima ovo i potvrđuju. Bugarska je, na primer, 2005. godine, od štete od poplava, procenjene na 237 miliona evra, dobila 10,6 miliona iz Fonda solidarnosti; takođe poplave, Češka 2010, od 437 miliona evra štete – 10,9 miliona iz Fonda. Francuskoj je u januaru 2009. oluja odnela 3 milijarde 806 miliona evra, a iz Fonda solidarnosti joj je uplaćeno 109,4 miliona… Nadoknada štete u svim slučajevima kreće se između dva i po i četiri i po procenta ukupne štete.

Naravno da je u nuždi svaka pomoć dobrodošla, a pogotovo ona koja nam stigne bez ikakvih uslova i aplikacija i na vreme. Ali poenta ovih podataka je zapravo u neumoljivoj i očiglednoj činjenici da nam ni EU Fond solidarnosti, niti bilo kakve donatorske konferencije ne mogu pomoći ako ne pomognemo sami sebi. U se i u svoje kljuse.

Narod je u ovim danima potopa, bujice i solidarnosti pokazao i da želi, i da može da odbrani svoju zemlju. Hteće, i moći će, i da je izgradi ponovo. Ne bi mu bilo prvi put da to učini. I samo još da se političari pokažu dostojnim poruke koju im je, iz vode do pojasa, poslala ova naša Srbija kojom se ponosimo…

[/restrictedarea]