Почетна / ТВ коментар / Нешто је труло у држави Б92

Нешто је труло у држави Б92

Пише Миодраг Зарковић

Беспризорно олајавање Србије и овдашњег народа прерасло је у удружени злочиначки подухват, у којем учешће узимају и међународни никоговићи

На самом почетку недавног прилога на телевизији Б92, новинарка каже:

„Данска продукција припрема документарце о шест активиста из целог света који живе под константном претњом због борбе за слободу говора.“

И, таман када помислите да ће се дотични документарци заиста бавити неким првацима слободе мишљења и изражавања, следи отрежњење, у виду наредне реченице:

„Једна од тих шест особа је и ауторка ¸Инсајдера‘ Бранкица Станковић, која већ четири и по године живи са 24-часовним полицијским обезбеђењем.“

Дакле, Б92 не намерава да одустане од циркуске представе о јадној Бранкици Станковић. У тој представи, Б92 принцезу неко угрожава наводно због тога што се она неустрашиво сукобљава са којекаквим неправдама у име професионалне неспутаности. У стварности, међутим, могућа угроженост Бранкице Станковић нема никакве везе са било каквом борбом за слободу. Можда она заиста јесте угрожена – то је на полицији да процени, а неко ће, ваљда, једног дана да утврди да ли је процена полиције била ваљана – али та њена угроженост јамачно није проузрокована каквим слободоумљем. Жени, напросто, слобода говора и мишљења није ни накрај памети, нити се она за исту икада залагала, а камоли жртвовала.

Једина „слобода“ за коју се Бранкица Станковић и „Инсајдер“ доследно лактају све ово време, јесте право да они клевећу кога год пожеле и то без икаквих опипљивих доказа за своје оптужујуће тврдње. Вреди подсетити на једно, управо такво олајавање, које су приредили у касну јесен 2009. године, баш у доба када је Бранкици Станковић одређено обезбеђење. Тада се „Инсајдер“ бавио навијачким покретима, као и ономад још свежим случајем Брис Татон. У односу на званичну оптужницу, која је за Татонову смрт кривила навијаче Партизана, Бранкица Станковић отишла је и даље, јер је део одговорности покушала да свали и на очевице кобног навијачког сукоба, тј. случајне пролазнике:

„Пример за то је и више десетина грађана Београда који су стајали и мирно посматрали како група разбојника усред дана у центру Београда пребија француског држављанина. Сви су се после тога разишли. Нико није пришао да спаси човека којег су пред бројним сведоцима једноставно убијали.“

То је Бранкица Станковић изрекла у „Инсајдеру“ у децембру 2009. године, у првој од три епизоде серијала о навијачима. Како је дошла до податка да је „више десетина грађана Београда“ само стајало и равнодушно посматрало било чије пребијање, бог свети зна. У међувремену је, међутим, откривено да су та њена сазнања била потпуно погрешна. Татону – који је, по свој прилици, смртоносне повреде задобио бежећи од туче, а не учествујући у истој – у помоћ су притекле најмање две особе: једна жена која је одмах звала хитну помоћ и један радник обезбеђења из оближње гараже, који је Французу пришао, помогао му да устане и са њим сачекао лекаре. (Штавише, на скандалозном суђењу оптуженим навијачима, судско веће је одбило да уопште саслуша ова два непосредна сведока, иако су обоје били ради да понуде своје исказе!) Што ће рећи, Бранкица Станковић је изговорила грубу, недвосмислену, врло шкодљиву лаж, на рачун Београда и Београђана!

[restrictedarea]

Да ли се икада због те лажи извинила? Наравно да није! Хистеричном галамом, Бранкица Станковић и „Инсајдер“ успели су да ослободе себе било какве одговорности за речи и осуде које тако олако бацају где им се прохте. Не осећају они никакву потребу да се извињавају због својих често гнусних неистина, и то је једина „слобода“ коју они оличавају.

Вратимо се сада на недавни прилог о данском новинару Тому Хајнеману, који снима документарни филм о Бранкици Станковић. Подсећање на пример са навијачима указује на крајње неосновану претпоставку да Бранкица Станковић и остатак „Инсајдера“ уопште имају икакву представу о томе шта је слобода, или истина, или одговорност. Стога, приписивати им некакву борбу за ове или оне опште вредности јесте пуко учешће у циркусу. И то веома опасном циркусу, који обавезно садржи и олајавање државе и народа Србије. Том Хајнеман се, ипак, не задовољава само учешћем већ успева да дода и нешто сопственог отрова:

„Дански новинар сматра да је пасивност институција, медија, медијских удружења, интелектуалаца, опасан показатељ да људи у Србији нису свесни колико је важна слобода медија, и да борба за ту слободу не сме никада да посустаје“, препричава нам ауторка прилога Хајнеманове ставове, да би затим реч дала лично њему, па он овако описује како би све то било решено у његовој земљи:

„Када год је неки новинар или уредник изложен претњи, цела новинарска заједница, предвођена новинарским удружењем, сви они масовно се разлете по медијима, осуђујући такву ситуацију. Указују да је то недопустиво. Говоре: ¸Ми живимо у Данској, не можете тако да претите.‘ Они који прете се именују и осрамоте. Увек се чврсто држимо заједно када се тако нешто дешава у Данској.“

Овако, онда: одакле надменом данском новинару пада на памет да људима у Србији држи некакве моралне лекције о томе чега они нису свесни а требало би да буду?! Како га није срамота да упада у државу о којој очигледно нема благу представу, и да потом држи придике умотане у несношљиву умишљеност о сопственој моралној узвишености?! Има ли, бедник, икакву свест о томе да долази из једне од земаља које су у више наврата учествовале у удруженим злочиначким подухватима према Србији, те да Србију стога баш брига како они у тој његовој Данској решавају невоље за које им се привиђа да их примећују и у Србији?!

Што се тиче Б92 – ако је и од њих, превише је. Навикли смо да нас са њихове фреквенције засипају свакојаке гадости о Србији, али овог пута су превазишли себе, јер су прилику да нам попује пружили једном страном бесрамнику. У крајњем случају, шта ће им па странац за ту работу? Имају они и домаће бесрамнике за то. Рецимо, „инсајдеровце“.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *