Почетна / ТВ коментар / Хуманост која је „изненадила“

Хуманост која је „изненадила“

Пише Миодраг Зарковић

Претешке увреде обрушавају се на народ Србије у овим суморним, трагичним данима: никоговић до никоговића стао је да нам објашњава да је солидарност исказана у борби против поплава само испад, никако правило

Више загледан у штету коју је поплава оставила у његовом разореном стану него у камеру Б92 што га је снимала, један Обреновчанин је у прилогу приказаном у среду, 21. маја, скрханим гласом рекао:

„Деведесет пете смо избегли из Крајине. Ово нам је друга катастрофа. Ето.“

Њему друга. Србима уопштено – барем пета. Да бисте пребројали сва страдања која су се сручила на главу овог народа у протеклих четврт века, потребни су вам сви прсти једне руке. Можда и више, уколико се сетите и највеће катастрофе, оне којој никако да видимо краја: вајних српских интеграција.

Некада смо се удруживали са осталим јужнословенским народима, што нас је у двадесетом веку стајало око милион људских живота. У 21. столећу запели смо да се ујединимо са „породицом европских народа“, што ће нас, ако се у обзир узму бела куга, колективна депресија, суноврат јавног морала и остале последице еврореформског разбојништва, сигурно коштати и више.

Поплава се, међутим, разликује од осталих катастрофа. Њу камере не крију. Са воденом стихијом нико не проговара. О борби против ње нема „Инсајдера“. Бранкици Станковић и сарадницима, скупини која је пљунула на људскост када је тврдила да су милијарде „потрошене на лаж да је Косово саставни део Србије“, сигурно неће ни пасти на памет да праве емисије о милијардама потрошеним на лаж да Србија има спремну и способну војску. „Инсајдеровци“ воле да Србији одане грађане са Косова и Метохије оцрњују наметнутим, клеветничким утисцима како тамо сви примају некакве двоструке и троструке плате; али се зато никада неће позабавити платама оних који су у протеклих 14 година „реформисали“ оружане нам снаге по „најмодернијим светским стандардима“, па смо дошли до војске за коју, како је то сликовито рекао Мирослав Лазански, одбрана Шапца од поплаве представља Стаљинградску битку. Те плате, издвајане за одбрану, нису само улудо протраћене већ су и директно погубне: њима смо непосредно финансирали све катастрофе које су нас снашле у 21. веку, па и ову последњу, водену, коју би одиста спремна и способна војска свела на неупоредиво мању меру.

Зашто за остале катастрофе имамо разумевања, а једино за поплаву немамо? Због чега су нам од водене стихије милији шиптарски терористи, усташки крволоци или европски „пријатељи“? Како то да за одбрану од Харадинаја и Тачија, за одбрану ћирилице у Вуковару (или Новом Саду и Београду) за одбрану од Кетрин Ештон – нема добровољаца?

Зато што их нико не позива! Зато што у ововековној Србији власти (које позивају) и гласила (преко којих се позива) служе непогодама, а не народу Србије! Зато што са непогодама – које нису поплава – власти и гласила воде преговоре, граде мостове помирења и мољакају их за претприступне фондове.

[restrictedarea]

Набујала Сава нема претприступне фондове, па је против ње 16. маја позван народ Србије. Тек други пут у овом веку, српске телевизије су тог дана преносиле молбу грађанима да помогну својим угроженим земљацима и својој угроженој земљи. И народ се одазвао. У већој мери него што су позивари могли да предвиде:

„Нико није ни у сну могао да претпостави да ће доћи оволико много људи“, вајкали су се, чему је аутор овог текста живи сведок, полицајци одређени да испрате окупљање добровољаца испред Центра „Сава“ те ноћи. Док је преко десет хиљада људи чекало да пристигне довољно аутобуса који ће их одвести пут Шапца – а хиљаде других својим превозом већ хитали ка граду којем је претила судбина Обреновца – било је јасно да су сви затечени тиме што се народ одазвао позиву. Ваљда су позивари и њихове службе сметнули с ума да ће народ препознати када телевизију најзад употребе у ваљане сврхе.

Одазвали су се и Србији одани грађани су Косова и Метохије. У стотинама су похрлили ка Шапцу, а неки су стигли да помогну и Републици Српској. Одазвали су се и навијачи, веома бројни у акцији спасавања Шапца и других угрожених подручја. Да није и то за чуђење?

Ничим од свега овога, међутим, неће се „Инсајдер“ никада бавити. Не постоји он ради тога. Као и остала гласила у Србији, махом његова идеолошка чељад,  „Инсајдер“ је ту да мења свест. Управо ону свест коју је народ Србије исказао у данима страдања од поплава.

То стање свести није нешто што се јавило „изненада“,  што се најзад „пробудило“, за шта се веровало да је „ишчезло“ – упркос томе што управо овакве гадости данима већ до бесвести понављају призивачи сваког нашег пораза. Свакако да је оно било изненађење за Ољу Бећковић и њене вечито блазиране госте, које су протекле седмице чиниле три одрасле особе – новинар Горан Милић (да, онај Горан Милић, што већ двадесетак година клевеће Србију са разних регионалних фреквенција) психијатар Милан Милић, писац Мухарем Баздуљ – плус Бошко Јакшић. Такво стање свести, међутим, није изненађење за оне којима је до овог народа стало. Као ни за оне који би да исти народ униште. Они, и једни и други, добро знају да народу Србије није урођено да окреће главу када неко, а поготово неко његов, страда. На памети то стоји нарочито овима другима – уништитељима – који се онолико упиру да такву свест и промене. Сећају се они, уосталом, да се народ одазвао и претходни пут када је преко телевизија био позван да помогне сабраћи у невољи: у фебруару 2008. године, окупљањем на митингу против тек проглашене „независности Косова“.

Они који су тада видели само крадљивце патика и никога другог, који су остали слепи за све тадашње или касније изливе родољубља, сада јесу изненађени показаном народном солидарношћу. И та их солидарност, по свему судећи, веома плаши. Мислили су да су је убили. А хтели су да је убију зато што иначе мисле да је она непотребна, чак и шкодљива. И сада са запрепашћењем увиђају да су се преварили у оба: она је једна од ретких несумњиво корисних ствари на овом свету, а уз то је и жива. Стога је панично представљају као испад, као изузетак, како би већ следећом приликом, чим на Српство ударе непријатељи који нису предвидиви попут воде, поново могли да сваког ко се солидарише са угроженима осликају као хулигана, ратног профитера или лопова.

Људскост, као основни састојак солидарности, налаже нам барем једно: да им више не верујемо ни реч.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *