Humanost koja je „iznenadila“

Piše Miodrag Zarković

Preteške uvrede obrušavaju se na narod Srbije u ovim sumornim, tragičnim danima: nikogović do nikogovića stao je da nam objašnjava da je solidarnost iskazana u borbi protiv poplava samo ispad, nikako pravilo

Više zagledan u štetu koju je poplava ostavila u njegovom razorenom stanu nego u kameru B92 što ga je snimala, jedan Obrenovčanin je u prilogu prikazanom u sredu, 21. maja, skrhanim glasom rekao:

„Devedeset pete smo izbegli iz Krajine. Ovo nam je druga katastrofa. Eto.“

Njemu druga. Srbima uopšteno – barem peta. Da biste prebrojali sva stradanja koja su se sručila na glavu ovog naroda u proteklih četvrt veka, potrebni su vam svi prsti jedne ruke. Možda i više, ukoliko se setite i najveće katastrofe, one kojoj nikako da vidimo kraja: vajnih srpskih integracija.

Nekada smo se udruživali sa ostalim južnoslovenskim narodima, što nas je u dvadesetom veku stajalo oko milion ljudskih života. U 21. stoleću zapeli smo da se ujedinimo sa „porodicom evropskih naroda“, što će nas, ako se u obzir uzmu bela kuga, kolektivna depresija, sunovrat javnog morala i ostale posledice evroreformskog razbojništva, sigurno koštati i više.

Poplava se, međutim, razlikuje od ostalih katastrofa. Nju kamere ne kriju. Sa vodenom stihijom niko ne progovara. O borbi protiv nje nema „Insajdera“. Brankici Stanković i saradnicima, skupini koja je pljunula na ljudskost kada je tvrdila da su milijarde „potrošene na laž da je Kosovo sastavni deo Srbije“, sigurno neće ni pasti na pamet da prave emisije o milijardama potrošenim na laž da Srbija ima spremnu i sposobnu vojsku. „Insajderovci“ vole da Srbiji odane građane sa Kosova i Metohije ocrnjuju nametnutim, klevetničkim utiscima kako tamo svi primaju nekakve dvostruke i trostruke plate; ali se zato nikada neće pozabaviti platama onih koji su u proteklih 14 godina „reformisali“ oružane nam snage po „najmodernijim svetskim standardima“, pa smo došli do vojske za koju, kako je to slikovito rekao Miroslav Lazanski, odbrana Šapca od poplave predstavlja Staljingradsku bitku. Te plate, izdvajane za odbranu, nisu samo uludo protraćene već su i direktno pogubne: njima smo neposredno finansirali sve katastrofe koje su nas snašle u 21. veku, pa i ovu poslednju, vodenu, koju bi odista spremna i sposobna vojska svela na neuporedivo manju meru.

Zašto za ostale katastrofe imamo razumevanja, a jedino za poplavu nemamo? Zbog čega su nam od vodene stihije miliji šiptarski teroristi, ustaški krvoloci ili evropski „prijatelji“? Kako to da za odbranu od Haradinaja i Tačija, za odbranu ćirilice u Vukovaru (ili Novom Sadu i Beogradu) za odbranu od Ketrin Ešton – nema dobrovoljaca?

Zato što ih niko ne poziva! Zato što u ovovekovnoj Srbiji vlasti (koje pozivaju) i glasila (preko kojih se poziva) služe nepogodama, a ne narodu Srbije! Zato što sa nepogodama – koje nisu poplava – vlasti i glasila vode pregovore, grade mostove pomirenja i moljakaju ih za pretpristupne fondove.

[restrictedarea]

Nabujala Sava nema pretpristupne fondove, pa je protiv nje 16. maja pozvan narod Srbije. Tek drugi put u ovom veku, srpske televizije su tog dana prenosile molbu građanima da pomognu svojim ugroženim zemljacima i svojoj ugroženoj zemlji. I narod se odazvao. U većoj meri nego što su pozivari mogli da predvide:

„Niko nije ni u snu mogao da pretpostavi da će doći ovoliko mnogo ljudi“, vajkali su se, čemu je autor ovog teksta živi svedok, policajci određeni da isprate okupljanje dobrovoljaca ispred Centra „Sava“ te noći. Dok je preko deset hiljada ljudi čekalo da pristigne dovoljno autobusa koji će ih odvesti put Šapca – a hiljade drugih svojim prevozom već hitali ka gradu kojem je pretila sudbina Obrenovca – bilo je jasno da su svi zatečeni time što se narod odazvao pozivu. Valjda su pozivari i njihove službe smetnuli s uma da će narod prepoznati kada televiziju najzad upotrebe u valjane svrhe.

Odazvali su se i Srbiji odani građani su Kosova i Metohije. U stotinama su pohrlili ka Šapcu, a neki su stigli da pomognu i Republici Srpskoj. Odazvali su se i navijači, veoma brojni u akciji spasavanja Šapca i drugih ugroženih područja. Da nije i to za čuđenje?

Ničim od svega ovoga, međutim, neće se „Insajder“ nikada baviti. Ne postoji on radi toga. Kao i ostala glasila u Srbiji, mahom njegova ideološka čeljad,  „Insajder“ je tu da menja svest. Upravo onu svest koju je narod Srbije iskazao u danima stradanja od poplava.

To stanje svesti nije nešto što se javilo „iznenada“,  što se najzad „probudilo“, za šta se verovalo da je „iščezlo“ – uprkos tome što upravo ovakve gadosti danima već do besvesti ponavljaju prizivači svakog našeg poraza. Svakako da je ono bilo iznenađenje za Olju Bećković i njene večito blazirane goste, koje su protekle sedmice činile tri odrasle osobe – novinar Goran Milić (da, onaj Goran Milić, što već dvadesetak godina kleveće Srbiju sa raznih regionalnih frekvencija) psihijatar Milan Milić, pisac Muharem Bazdulj – plus Boško Jakšić. Takvo stanje svesti, međutim, nije iznenađenje za one kojima je do ovog naroda stalo. Kao ni za one koji bi da isti narod unište. Oni, i jedni i drugi, dobro znaju da narodu Srbije nije urođeno da okreće glavu kada neko, a pogotovo neko njegov, strada. Na pameti to stoji naročito ovima drugima – uništiteljima – koji se onoliko upiru da takvu svest i promene. Sećaju se oni, uostalom, da se narod odazvao i prethodni put kada je preko televizija bio pozvan da pomogne sabraći u nevolji: u februaru 2008. godine, okupljanjem na mitingu protiv tek proglašene „nezavisnosti Kosova“.

Oni koji su tada videli samo kradljivce patika i nikoga drugog, koji su ostali slepi za sve tadašnje ili kasnije izlive rodoljublja, sada jesu iznenađeni pokazanom narodnom solidarnošću. I ta ih solidarnost, po svemu sudeći, veoma plaši. Mislili su da su je ubili. A hteli su da je ubiju zato što inače misle da je ona nepotrebna, čak i škodljiva. I sada sa zaprepašćenjem uviđaju da su se prevarili u oba: ona je jedna od retkih nesumnjivo korisnih stvari na ovom svetu, a uz to je i živa. Stoga je panično predstavljaju kao ispad, kao izuzetak, kako bi već sledećom prilikom, čim na Srpstvo udare neprijatelji koji nisu predvidivi poput vode, ponovo mogli da svakog ko se solidariše sa ugroženima oslikaju kao huligana, ratnog profitera ili lopova.

Ljudskost, kao osnovni sastojak solidarnosti, nalaže nam barem jedno: da im više ne verujemo ni reč.

[/restrictedarea]