Чудан сплет околности и случајни чувари

Пише Рашко В. Јовановић

У време свеопште ерозије морала и размаха свакојаког криминала представа „Анђели чувари“ доноси сценски ехо драматичних догађања из нашег поднебља

Текст Сташе Копривице „Анђели чувари“ заснива се на мотиву о судбини одбеглих робијаша који чине добро дело, што се обрађује у комедији „Анђеоска кухиња“ Алберта Хусона, основи за комад Семјуела и Беле Спевек, „Моја три анђела“, први пут приказан на Бродвеју 1953. године у театру „Мороско“, на чијој сцени је имао 350 извођења. Међутим, „Ми нисмо анђели“ је култна америчка филмска комедија за коју је према том тексту сценарио написао Раналд Мекдугал, док је редитељ био Мајкл Кертиз, иначе добитник „Оскара“, који је окупио одличну глумачку екипу: Хемфри Богарт, Питер Јустинов, Алдо Реј, Базил Ретборн и др. Четврт столећа потом, Нил Џордан је покушао да понови успех римејком према сценарију Дејвида Мемета. У његовом филму снимљеном 1989. године играли су Роберт де Ниро, Шон Пен и Деми Мур. Не треба занемарити ни да је контроверзни јапански редитељ Такаши Мике снимио филм заснован на овом мотиву.

У свом драмском првенцу „Анђели чувари“ Сташа Копривица прилично невешто враћа читаву причу у позориште смештајући догађање у нашу средину, у забачено мало место, и то у некакву биљну апотеку где се продаје и још нека роба. Како је сама написала, овим комадом желела је да покуша да се насмеје у лице ономе што је тишти, а то, како истиче, верује да тишти и многе друге на овим просторима. „Некако смо већ одавно закључили да нам је менталитет незгодан и да смо сами себи криви за све, можда је сада тренутак да сами себе почнемо да спасавамо и постанемо сопствени Робини Худови у потрази за правдом која нам недостаје.“ Нисмо сигурни да у таквој намери може нешто да се постигне овим комадом, који ће, вероватно, наћи пут до оних што нису гледали ниједан од наведених филмова. Међутим, онај ко је видео неки од њих не може бити задовољан овим комадом, без обзира на релативно добро извођење. Наиме, у овом делу нема правог драмског набоја, нижу се сцене као у некаквом реситалу, тако да смо у мислима, приликом промене сцена, почели да погађамо ко ће се поново појавити, не због некакве драмске акције, него због тога што га на сцени давно није било!

Редитељ Вељко Мићуновић умешно је водио глумце у профилисању ликова и при томе обезбедио динамичан ток низања сцена, тако да смо дочекали да и „анђели чувари“ неометано покупе робу из продавнице (некакве тегле, флаше и ћасе) али им није пошло за руком да умакну, зато што се један од њих, Аца, кога спонтано и са младалачким еланом игра Андрија Кузмановић, заљубио у Милицу, кћерку власника радње, коју енергично и са шармом приказује Ања Алач. Рашу, старијег „анђела“, игра Марко Живић рутинирано, на начин који гледаоца може да наведе на помисао да се ради о некаквом полицијском агенту у цивилу. Милан Чучиловић наступио је праволинијски, доневши лик Филипа Кнежевића, власника дућана, у једном потезу и скоро незаинтересовано, док је Љубинка Кларић играла његову супругу Емилију Ему Кнежевић са много више нијанси и исказивања емоција. Милорад Дамјановић, у улози Пере, пажљиво одабраним спољним глумачким средствима − покретима и држањем − оживео је једну карактеристичну фигуру, што је учинио и Дејан Матић Мата као Столе. Улогу полицајца Вукше одиграо је Слободан Бода Нинковић са мањом дозом карикирања. У осталим улогама успешно су наступили Миљан Прљета (Андреј Вацић) и Владан Милић (Макс).

Једноставно сценографско решење Весне Поповић, које је назначавало да се радња догађа у некаквом монтажном објекту, лишавало је изглед сцене било какве локалне боје. Костимографија Драгице Лаушевић дочаравала је нашу свакодневицу.

У време свеопште ерозије морала и размаха свакојаког криминала ова представа доноси сценски ехо догађања из нашег поднебља. Једино због тога спремни смо прихватити њено стављање на репертоар.