Čudan splet okolnosti i slučajni čuvari

Piše Raško V. Jovanović

U vreme sveopšte erozije morala i razmaha svakojakog kriminala predstava „Anđeli čuvari“ donosi scenski eho dramatičnih događanja iz našeg podneblja

Tekst Staše Koprivice „Anđeli čuvari“ zasniva se na motivu o sudbini odbeglih robijaša koji čine dobro delo, što se obrađuje u komediji „Anđeoska kuhinja“ Alberta Husona, osnovi za komad Semjuela i Bele Spevek, „Moja tri anđela“, prvi put prikazan na Brodveju 1953. godine u teatru „Morosko“, na čijoj sceni je imao 350 izvođenja. Međutim, „Mi nismo anđeli“ je kultna američka filmska komedija za koju je prema tom tekstu scenario napisao Ranald Mekdugal, dok je reditelj bio Majkl Kertiz, inače dobitnik „Oskara“, koji je okupio odličnu glumačku ekipu: Hemfri Bogart, Piter Justinov, Aldo Rej, Bazil Retborn i dr. Četvrt stoleća potom, Nil Džordan je pokušao da ponovi uspeh rimejkom prema scenariju Dejvida Memeta. U njegovom filmu snimljenom 1989. godine igrali su Robert de Niro, Šon Pen i Demi Mur. Ne treba zanemariti ni da je kontroverzni japanski reditelj Takaši Mike snimio film zasnovan na ovom motivu.

U svom dramskom prvencu „Anđeli čuvari“ Staša Koprivica prilično nevešto vraća čitavu priču u pozorište smeštajući događanje u našu sredinu, u zabačeno malo mesto, i to u nekakvu biljnu apoteku gde se prodaje i još neka roba. Kako je sama napisala, ovim komadom želela je da pokuša da se nasmeje u lice onome što je tišti, a to, kako ističe, veruje da tišti i mnoge druge na ovim prostorima. „Nekako smo već odavno zaključili da nam je mentalitet nezgodan i da smo sami sebi krivi za sve, možda je sada trenutak da sami sebe počnemo da spasavamo i postanemo sopstveni Robini Hudovi u potrazi za pravdom koja nam nedostaje.“ Nismo sigurni da u takvoj nameri može nešto da se postigne ovim komadom, koji će, verovatno, naći put do onih što nisu gledali nijedan od navedenih filmova. Međutim, onaj ko je video neki od njih ne može biti zadovoljan ovim komadom, bez obzira na relativno dobro izvođenje. Naime, u ovom delu nema pravog dramskog naboja, nižu se scene kao u nekakvom resitalu, tako da smo u mislima, prilikom promene scena, počeli da pogađamo ko će se ponovo pojaviti, ne zbog nekakve dramske akcije, nego zbog toga što ga na sceni davno nije bilo!

Reditelj Veljko Mićunović umešno je vodio glumce u profilisanju likova i pri tome obezbedio dinamičan tok nizanja scena, tako da smo dočekali da i „anđeli čuvari“ neometano pokupe robu iz prodavnice (nekakve tegle, flaše i ćase) ali im nije pošlo za rukom da umaknu, zato što se jedan od njih, Aca, koga spontano i sa mladalačkim elanom igra Andrija Kuzmanović, zaljubio u Milicu, kćerku vlasnika radnje, koju energično i sa šarmom prikazuje Anja Alač. Rašu, starijeg „anđela“, igra Marko Živić rutinirano, na način koji gledaoca može da navede na pomisao da se radi o nekakvom policijskom agentu u civilu. Milan Čučilović nastupio je pravolinijski, donevši lik Filipa Kneževića, vlasnika dućana, u jednom potezu i skoro nezainteresovano, dok je Ljubinka Klarić igrala njegovu suprugu Emiliju Emu Knežević sa mnogo više nijansi i iskazivanja emocija. Milorad Damjanović, u ulozi Pere, pažljivo odabranim spoljnim glumačkim sredstvima − pokretima i držanjem − oživeo je jednu karakterističnu figuru, što je učinio i Dejan Matić Mata kao Stole. Ulogu policajca Vukše odigrao je Slobodan Boda Ninković sa manjom dozom karikiranja. U ostalim ulogama uspešno su nastupili Miljan Prljeta (Andrej Vacić) i Vladan Milić (Maks).

Jednostavno scenografsko rešenje Vesne Popović, koje je naznačavalo da se radnja događa u nekakvom montažnom objektu, lišavalo je izgled scene bilo kakve lokalne boje. Kostimografija Dragice Laušević dočaravala je našu svakodnevicu.

U vreme sveopšte erozije morala i razmaha svakojakog kriminala ova predstava donosi scenski eho događanja iz našeg podneblja. Jedino zbog toga spremni smo prihvatiti njeno stavljanje na repertoar.