Почетна / Култура / Живот и смрт (и прича)

Живот и смрт (и прича)

Пише ВасаПавковић

Посао књижевног критичара пре свега је посао читача, онога који се свакодневно дружи са писцима и књигама. Са књигама добрим и лошим, важним и сувишним, славним и неприметним… Потом, то је и посао писца, скоро извештача о ономе што је прочитао. Књиге долазе до њега или по њега и одлазе од њега као на траци. Ово су вести са те траке

Др Ибен Александер: Доказ раја, Београд, 2013.

Искуство (клиничке) смрти и дуготрајне коме контроверзна је (психичка) појава о којој су написане стотине књига, махом исповести оних који су доживели тај (не)постојећи феномен. Углавном је реч о тзв. обичним људима, веома ретко о лекарима а још ређе о неурохирурзима. Управо такав професионалац је написао Доказ раја који је у преводу објавила „Лагуна“. Наравно да је многе читаоце привукла баш та ретка и бизарна чињеница. Уосталом и мене да купим и прочитам књигу. Др Ибен је, каже, пао у кому у новембру 2008. године, услед врло ретког облика бактеријског менингитиса. После више дана вегетирајуће коме, на изненађење укућана и пријатеља, односно колега, он се пробудио из коме, са тоталном амнезијом. Једино што је запамтио, каже, било је сећање на коматозно искуство, на простор у којем се обрео и доживљаје у њему. Текст који сте управо прочитали скраћена је рекламна афиша са последње корице – ствари другачије стоје када прочитате књигу. Убрзо схватате да је одиста реч о стручњаку, али и о човеку који са много више шарма прича о веома интересантној биографији, породици, прецима итд. него што се бави одиста аналитичким, истраживачким поступком описивања и анализе свог апартног парапсихичког искуства. Отприлике десети део исповести др Ибена Александера тиче се управо онога што читаоца највише (читај: једино!) интересује. А и тај део је суштински апотеоза хришћанског веровања у рај – немаштовита, индоктринирајућа до неукуса. Или како вели други Др у овој књизи, Др Алан Џ. Хамилтон, члан Америчког колеџа хирурга (ма шта то значило!): „Ибен Александер даје јединствен поглед на постојање раја, спајајући узвишену визију духовне свести са стрпљивим, разборитим научним истраживањем.“ Моја напомена: део реченице после зареза није истинит. Укратко: уместо књиге критичног животног доживљаја, добили смо пропагандну верску публикацију чија нас патетична срачунатост иритира (као и друге публикације сличне накане). У једном од више мотоа ове књиге Сјерен Кјеркегор између осталог каже: „Постоје два начина да себе заваравамо. Један је да верујемо у оно што није истинито.“ Ту прекидам Кјеркегоров цитат, јер се други део његове тврдње односи на неке друге књиге, а не на др Ибенову! Не заваравајмо се њеним провидним циљевима!

Вагнер, Грант, Боланд: Судија Дред, Дан када је закон умро, Нови Сад, 2014.

Пре две године новосадски „Комико“ је објавио први том авантура Судије Дреда, једног од највећих стрип јунака које је дао британски стрип. Настао у златно време панка, по сценарију Џона Вагнера и ликовној замисли шпанског илустратора Карлоса Езгуере, овај стрип јунак је у стотинама и стотинама епизода из ревије „2000АД“ постигао светску славу, појавивши се на југословенском тржишту у ревији „Ласер“ 1983. Од пропасти овог помало бизарног издања „Вечерњих Новости“ Судија Дред се није појављивао на српском, све до поменутог потеза „Комика“. Комплетни албум с насловом „Пресуда је смрт“ био је дело најбољег Дредовог цртача Брајана Боланда – и на неки начин је задао високе оквире едиторског пројекта. Цела дистопијска замисао смештена је у футуристички Мега Сити, многомилионски град на источној обали САД, у којем закон штите уличне судије на чијем је челу немилосрдни заточник правде Дред. Јашући на мотору, Дред и екипа његових оданих пратилаца лове криминалце и пресуђују им на лицу места – а често је пресуда смрт. Овај нови албум се заснива на Вагнеровој идеји да један из Дредовог тима судија полуди и преузме власт над градом, елиминишући Дреда на маргину, покушавајући да га убије и запоседајући свест већине уличних судија. У 22 приче од по шест страна Вагнер и екипа цртача у којој су, сем Боланда, Мекмахон, Смит и други пратимо апсолутну узурпацију власти и права људи и тотално лудило судије Кала који, користећи и крокодилолике ванземаљце Клегове, тиранише универзум Мега Ситија. Дред при крају приче остаје са 4-5 пратилаца и готово герилским средствима покушава да смакне тиранина. Када му то успе, враћа се на улице да поново заводи ред међу „обичним“ криминалцима. Ликовна хомогеност и изражајност Боландовог рада из серијала са наднасловом „Пресуда је смрт“ у новом пројекту Вагнера и његових „робота“ цртача замењена је променљивошћу цртачких стилова – од прљавог „реализма“ Мекмахона, преко натурализма Герија Лича и боландистичке уверљивости Рона Смита. Иако ће неки читалац „живети“ од приче до приче, чекајући на Боландову, може се рећи да је и овај Судија Дред одличан стрип у којем експресивне композиције табли, непрекидне смене планова, футуристичка хладноћа Мега Ситија и црни хумор многих мотива граде упечатљив утисак. Пре две године наши читаоци су изгласали први албум из црних прича о Судији Дреду за издање године, и овај други, врхунски одштампан, са два табака прича више, наћи ће се на самом врху.

Фрања Петриновић: Граматика поремећаја, Нови Сад, 2013.

У књижевности се Фрања Петриновић појавио далеке 1983. године књигом Мимезис, мимезис романа коју је написао у сарадњи са Ђорђем Писаревом. Објављујући релативно ретко романе, Петриновић је тек 2009. године штампао прву збирку прича с насловом Траума, стечајне легенде. Како наслов показује, у тим причама Петриновић се махом врло ангажовано бавио нашом „транзиционом стварношћу“, креирајући једну од најбољих приповедних колекција српске књижевности у првој деценији новог столећа. Слично се може рећи и за књигу о којој пишемо и коју је недавно, после доста чекања и тендерских ометања, објавио новосадски „Културни центар“ у едицији „Џепни анаграм“. Кад и како је стигло до овог поремећеног света и ове поремећене ситуације у нашој земљи и у нашим људима, централно је питање ове изразито упитне и дискретно провокативне прозе. Поглавља повести о нашим савременицима Сергеју, Серјожи и његовој супрузи Анђи, Анђелији црнокосој испитују и промишљају њихов интимни живот, њихову психолошку и још више социјалну позицију током неколико деценија – покривајући крај протеклог и почетак овог столећа. Петриновић нема никаквих сумњи да је свет у коjем живимо изразито и готово сабласно покварен, дехуманизован, неаутентичан… Сликајући врло једноставну и сведену свакодневицу двоје главних јунака у три циклуса прича и једном циклусу песама(!) предочава тај и такав квар и последице. При томе нагласак није на психолошком плану, него управо на интимном, породичном, суседском, квартовском, градском односно новосадском – у којем се збивају свакодневица и коначност црнокосе Анђелке, Анђелине и њеног забринутог и сметеног супруга Сержа, Сергија. Наводећи само нека од имена брачног тандема – желео бих да вам наговестим стил којим је писана Граматика поремећаја – перифрастички, скоро китњасти спори стил рефлексивне нарације, сличан ономе из Трауме. Без журбе и инсистирања, кружећи око ликова и њихових животних ситуација и избора, враћајући се повремено у времену а повремено само у језику и неком од његових идиома, Фрања Петриновић као да бдије над прошлом садашњошћу и изгубљеном будућношћу Сергеја и Црнокосе. Може ли се разумети тај свет, тај дубински поремећај у њему, може ли се бар наслутити шта је и како је, односно зашто је тако како је у Србији данас – та питања окупирају пишчеву идеју смисла приповедања. Серјошкин, Сергејев отац је био професионални поправљач самоуправних искривљавања а деда народни херој – но шта је учинио Сергејевич и шта је његова супруга и шта је њихов разлог постојања под све нижим звезданим небом? Читава збирка је „истетовирана“ питањима, недоумицама, дилемама главних јунака и још више наратора, односно самог писца (нека ми буде дозвољено да их видим у истом лику) – и та питања чине њену мудру, оклевајућу идеју. Већ сам прочитао критике оних који нису ни разумели ни осетили високе домете Граматике поремећаја – можда стога што су представници једног другог, долазећег, површног доба. Зато нову Петриновићеву прозну књигу читајте полако, отворена духа и срца. Прочитајте и одлични поговор Владимира Гвоздена, па се онда изјашњавајте.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *