Život i smrt (i priča)

Piše VasaPavković

Posao književnog kritičara pre svega je posao čitača, onoga koji se svakodnevno druži sa piscima i knjigama. Sa knjigama dobrim i lošim, važnim i suvišnim, slavnim i neprimetnim… Potom, to je i posao pisca, skoro izveštača o onome što je pročitao. Knjige dolaze do njega ili po njega i odlaze od njega kao na traci. Ovo su vesti sa te trake

Dr Iben Aleksander: Dokaz raja, Beograd, 2013.

Iskustvo (kliničke) smrti i dugotrajne kome kontroverzna je (psihička) pojava o kojoj su napisane stotine knjiga, mahom ispovesti onih koji su doživeli taj (ne)postojeći fenomen. Uglavnom je reč o tzv. običnim ljudima, veoma retko o lekarima a još ređe o neurohirurzima. Upravo takav profesionalac je napisao Dokaz raja koji je u prevodu objavila „Laguna“. Naravno da je mnoge čitaoce privukla baš ta retka i bizarna činjenica. Uostalom i mene da kupim i pročitam knjigu. Dr Iben je, kaže, pao u komu u novembru 2008. godine, usled vrlo retkog oblika bakterijskog meningitisa. Posle više dana vegetirajuće kome, na iznenađenje ukućana i prijatelja, odnosno kolega, on se probudio iz kome, sa totalnom amnezijom. Jedino što je zapamtio, kaže, bilo je sećanje na komatozno iskustvo, na prostor u kojem se obreo i doživljaje u njemu. Tekst koji ste upravo pročitali skraćena je reklamna afiša sa poslednje korice – stvari drugačije stoje kada pročitate knjigu. Ubrzo shvatate da je odista reč o stručnjaku, ali i o čoveku koji sa mnogo više šarma priča o veoma interesantnoj biografiji, porodici, precima itd. nego što se bavi odista analitičkim, istraživačkim postupkom opisivanja i analize svog apartnog parapsihičkog iskustva. Otprilike deseti deo ispovesti dr Ibena Aleksandera tiče se upravo onoga što čitaoca najviše (čitaj: jedino!) interesuje. A i taj deo je suštinski apoteoza hrišćanskog verovanja u raj – nemaštovita, indoktrinirajuća do neukusa. Ili kako veli drugi Dr u ovoj knjizi, Dr Alan DŽ. Hamilton, član Američkog koledža hirurga (ma šta to značilo!): „Iben Aleksander daje jedinstven pogled na postojanje raja, spajajući uzvišenu viziju duhovne svesti sa strpljivim, razboritim naučnim istraživanjem.“ Moja napomena: deo rečenice posle zareza nije istinit. Ukratko: umesto knjige kritičnog životnog doživljaja, dobili smo propagandnu versku publikaciju čija nas patetična sračunatost iritira (kao i druge publikacije slične nakane). U jednom od više motoa ove knjige Sjeren Kjerkegor između ostalog kaže: „Postoje dva načina da sebe zavaravamo. Jedan je da verujemo u ono što nije istinito.“ Tu prekidam Kjerkegorov citat, jer se drugi deo njegove tvrdnje odnosi na neke druge knjige, a ne na dr Ibenovu! Ne zavaravajmo se njenim providnim ciljevima!

Vagner, Grant, Boland: Sudija Dred, Dan kada je zakon umro, Novi Sad, 2014.

Pre dve godine novosadski „Komiko“ je objavio prvi tom avantura Sudije Dreda, jednog od najvećih strip junaka koje je dao britanski strip. Nastao u zlatno vreme panka, po scenariju Džona Vagnera i likovnoj zamisli španskog ilustratora Karlosa Ezguere, ovaj strip junak je u stotinama i stotinama epizoda iz revije „2000AD“ postigao svetsku slavu, pojavivši se na jugoslovenskom tržištu u reviji „Laser“ 1983. Od propasti ovog pomalo bizarnog izdanja „Večernjih Novosti“ Sudija Dred se nije pojavljivao na srpskom, sve do pomenutog poteza „Komika“. Kompletni album s naslovom „Presuda je smrt“ bio je delo najboljeg Dredovog crtača Brajana Bolanda – i na neki način je zadao visoke okvire editorskog projekta. Cela distopijska zamisao smeštena je u futuristički Mega Siti, mnogomilionski grad na istočnoj obali SAD, u kojem zakon štite ulične sudije na čijem je čelu nemilosrdni zatočnik pravde Dred. Jašući na motoru, Dred i ekipa njegovih odanih pratilaca love kriminalce i presuđuju im na licu mesta – a često je presuda smrt. Ovaj novi album se zasniva na Vagnerovoj ideji da jedan iz Dredovog tima sudija poludi i preuzme vlast nad gradom, eliminišući Dreda na marginu, pokušavajući da ga ubije i zaposedajući svest većine uličnih sudija. U 22 priče od po šest strana Vagner i ekipa crtača u kojoj su, sem Bolanda, Mekmahon, Smit i drugi pratimo apsolutnu uzurpaciju vlasti i prava ljudi i totalno ludilo sudije Kala koji, koristeći i krokodilolike vanzemaljce Klegove, tiraniše univerzum Mega Sitija. Dred pri kraju priče ostaje sa 4-5 pratilaca i gotovo gerilskim sredstvima pokušava da smakne tiranina. Kada mu to uspe, vraća se na ulice da ponovo zavodi red među „običnim“ kriminalcima. Likovna homogenost i izražajnost Bolandovog rada iz serijala sa nadnaslovom „Presuda je smrt“ u novom projektu Vagnera i njegovih „robota“ crtača zamenjena je promenljivošću crtačkih stilova – od prljavog „realizma“ Mekmahona, preko naturalizma Gerija Liča i bolandističke uverljivosti Rona Smita. Iako će neki čitalac „živeti“ od priče do priče, čekajući na Bolandovu, može se reći da je i ovaj Sudija Dred odličan strip u kojem ekspresivne kompozicije tabli, neprekidne smene planova, futuristička hladnoća Mega Sitija i crni humor mnogih motiva grade upečatljiv utisak. Pre dve godine naši čitaoci su izglasali prvi album iz crnih priča o Sudiji Dredu za izdanje godine, i ovaj drugi, vrhunski odštampan, sa dva tabaka priča više, naći će se na samom vrhu.

Franja Petrinović: Gramatika poremećaja, Novi Sad, 2013.

U književnosti se Franja Petrinović pojavio daleke 1983. godine knjigom Mimezis, mimezis romana koju je napisao u saradnji sa Đorđem Pisarevom. Objavljujući relativno retko romane, Petrinović je tek 2009. godine štampao prvu zbirku priča s naslovom Trauma, stečajne legende. Kako naslov pokazuje, u tim pričama Petrinović se mahom vrlo angažovano bavio našom „tranzicionom stvarnošću“, kreirajući jednu od najboljih pripovednih kolekcija srpske književnosti u prvoj deceniji novog stoleća. Slično se može reći i za knjigu o kojoj pišemo i koju je nedavno, posle dosta čekanja i tenderskih ometanja, objavio novosadski „Kulturni centar“ u ediciji „Džepni anagram“. Kad i kako je stiglo do ovog poremećenog sveta i ove poremećene situacije u našoj zemlji i u našim ljudima, centralno je pitanje ove izrazito upitne i diskretno provokativne proze. Poglavlja povesti o našim savremenicima Sergeju, Serjoži i njegovoj supruzi Anđi, Anđeliji crnokosoj ispituju i promišljaju njihov intimni život, njihovu psihološku i još više socijalnu poziciju tokom nekoliko decenija – pokrivajući kraj proteklog i početak ovog stoleća. Petrinović nema nikakvih sumnji da je svet u kojem živimo izrazito i gotovo sablasno pokvaren, dehumanizovan, neautentičan… Slikajući vrlo jednostavnu i svedenu svakodnevicu dvoje glavnih junaka u tri ciklusa priča i jednom ciklusu pesama(!) predočava taj i takav kvar i posledice. Pri tome naglasak nije na psihološkom planu, nego upravo na intimnom, porodičnom, susedskom, kvartovskom, gradskom odnosno novosadskom – u kojem se zbivaju svakodnevica i konačnost crnokose Anđelke, Anđeline i njenog zabrinutog i smetenog supruga Serža, Sergija. Navodeći samo neka od imena bračnog tandema – želeo bih da vam nagovestim stil kojim je pisana Gramatika poremećaja – perifrastički, skoro kitnjasti spori stil refleksivne naracije, sličan onome iz Traume. Bez žurbe i insistiranja, kružeći oko likova i njihovih životnih situacija i izbora, vraćajući se povremeno u vremenu a povremeno samo u jeziku i nekom od njegovih idioma, Franja Petrinović kao da bdije nad prošlom sadašnjošću i izgubljenom budućnošću Sergeja i Crnokose. Može li se razumeti taj svet, taj dubinski poremećaj u njemu, može li se bar naslutiti šta je i kako je, odnosno zašto je tako kako je u Srbiji danas – ta pitanja okupiraju piščevu ideju smisla pripovedanja. Serjoškin, Sergejev otac je bio profesionalni popravljač samoupravnih iskrivljavanja a deda narodni heroj – no šta je učinio Sergejevič i šta je njegova supruga i šta je njihov razlog postojanja pod sve nižim zvezdanim nebom? Čitava zbirka je „istetovirana“ pitanjima, nedoumicama, dilemama glavnih junaka i još više naratora, odnosno samog pisca (neka mi bude dozvoljeno da ih vidim u istom liku) – i ta pitanja čine njenu mudru, oklevajuću ideju. Već sam pročitao kritike onih koji nisu ni razumeli ni osetili visoke domete Gramatike poremećaja – možda stoga što su predstavnici jednog drugog, dolazećeg, površnog doba. Zato novu Petrinovićevu proznu knjigu čitajte polako, otvorena duha i srca. Pročitajte i odlični pogovor Vladimira Gvozdena, pa se onda izjašnjavajte.