Пропаст великих српских музеја

Пише Дејан Ђорић 

Који је прави смисао обуставе рада два наша најзначајнија музеја, да ли ћемо постати први народ у историји који се добровољно одрекао сопствене уметности?

Два највећа српска музеја – Народни музеј и Музеј савремене уметности не раде десетак година. Такав скандалозан однос политичке власти према култури незапамћен је у новијој историји. Кривци постоје, Министарство културе за време мандата министра Братислава Петковића предало је Републичком јавном тужилаштву предлог за подношење кривичних пријава против Воје Брајовића, некадашњег министра културе, министара Небојше Брадића и Предрага Марковића, као и бивше директорке Музеја савремене уметности Браниславе Анђелковић-Димитријевић. Дата је комплетна документација о злоупотреби службеног положаја. Реконструкција Музеја (савремене уметности) требало је да траје осам месеци или највише годину дана а није довршена ни после пет година, тачније Музеј не ради седам година. Наведени се туже за проневеру 176 милиона динара, јер су сасвим неуобичајено уплаћени као целокупан аванс извођачу радова, фирми „Монтера“. Оснивач фирме је Драган Копчалић, познат као један од најперспективнијих кадрова врха Демократске странке. Био је потпредседник Општине Звездара а подржавши Слободана Вуксановића у кандидатури за председника ДС, остао је без свих страначких позиција. Већ 2000. године основао је „Монтеру“ и прешао у бизнис. Његова фирма не само да није довршила радове на Музеју већ и то што је урађено, урађено је лоше, Музеј је упропашћен. Како је Градски завод за вештачења у Налазу из ове године утврдио, крајње аљкаво је вођена документација о реконструкцији, што је омогућило многе злоупотребе. Подлога за хидроизолацију је лоша, браве се не затварају, радови на вештачком камену на крову неквалитетно су урађени, корозија је ухватила офарбано, стакла су разбијена на кубусима од стране извођача радова, прозори се не отварају до краја, изолација отпада. Врхунац су радови на крову, тако очајно изведени да је дошло до сталног продора атмосферске воде кроз таваницу. Оштећени су цела површина плафона, зидови низ које се вода сливала и паркет.

ШТЕТОЧИНЕ Поставља се питање каква је то била директорка која током свих поменутих радова ниједном није ушла у Музеј, па није уочила чак ни да се вода разлива по згради. Према сведочењу упућених, она и њен муж-сарадник, Бранислав Димитријевић водили су Музеј, па дакле и нашу уметност тако лоше да су чак и у београдским авангардним круговима једва дочекали да они „сиђу“ са положаја. Постављени од познатог Војина Димитријевића, задуженог за размештање сорошевских кадрова по нашим институцијама, иначе оца и свекра тог пара, свим силама су радили на урушавању достигнућа претходникâ. Бранислава је Браниславу, који није био запослен у Музеју, поверавала највећи део организације изложби, несебично уплаћујући њему и себи хонораре, док се према запосленим кустосима односила као супериорни шеф према неспособним службеницима.Били су , како изгледа, веома подобни за пљачку државне имовине, односно давање новца „Монтери“,па тако и за задржавање средстава међу демократским тајкунима. Након што је упропастила Музеј, утврђено је од стране самог Министарства културе да би та фирма требало да врати 20 од 100 одсто исплаћеног аванса, али то никада није учинила, штеточине су имале заштиту са врха. „Монтера“ је, не завршивши радове на Музеју, отишла у стечај а новац је нестао. Притом ова фирма уопште није била оспособљена да изведе радове, па је узела пет подизвођача. Са доласком новог министра Ивана Тасовца афера је заташкана и тужба није поднета. Осим можда под Петковићем, Министарство културе је за време претходних министара културе развило према Музеју недопустиво проблематичан, нематран колико и сумњив однос. Кључна документа за рад и обнову Музеја губили су се и по два пута, на телефоне се данима нико није јављао, ако се неко и јави, није надлежан или не зна како треба нешто урадити, а Музеј се обавештава пола сата пре истека рока за предају извештаја на којима треба радити неколико дана. Да је то тачно, уверио се и писац овог чланка затраживши од помоћника министра потпуно безначајну услугу. Месец дана га је телефонски звао и на крају добио одговор да се тражено може остварити, али да он „не зна како”! Министарство културе је протеклих месеци чак сумњичило и сам Музеј за наводне финансијске малверзације , због чега су се запослени у овој институцији обратили директно Министарству финансија. Ово Министарство, након подробнијег увида у спор, сада даје потпуну подршку Музеју, будући да је утврдило да је његово пословање беспрекорно.

[restrictedarea]

НЕПОШТОВАЊЕ Непоштовање једне од две најважније музејске установе у Србији наставило се и за време мандата министра Ивана Тасовца. Његов захтев је био да колективи културних институција добију нове директоре и да се тим поводом запослени у њима изјасне анонимним гласањем. Тасовчев кандидат за место директора Музеја савремене уметности био је историчар уметности Јован Деспотовић. Од педесет осам запослених у Музеју само троје је гласало за њега а колико је добар, сведочи и то да га колектив где је провео скоро цео радни век није хтео на месту директора. Као кустос збирке скулптуре, последњих десет година у Музеју није ништа урадио. Колектив и Управни одбор сложно су гласали за Владислава Шћепановића, млађег, образованијег и способнијег кандидата јер је, пре свега, дао и представио бољи програм. Први пут после Миодрага Б. Протића на челу Музеја био би добар сликар и теоретичар: Шћепановић предаје Теорију уметности на докторским студијама на Факултету примењених уметности и на Универзитету уметности. Све то није било довољно министру да по правилима која је сам одредио постави овог стручњака, па не само да два месеца није именовао званично изабраног директора већ је престао и да одговара на телефонске позиве из Музеја. Покушао је и да распусти Управни одбор и именује новог в. д. директора. Паралисање рада и обнове Музеја тиме се није завршило, најгоре је тек долазило. Одвојена огромна средства за реконструкцију Народног музеја и Музеја савремене уметности (прича која иначе ових дана контроверзним изјавама и садржајем пуни ступце штампе и оставља мучан и збуњујући утисак), по свој прилици су усмерена другим мањим музејима, па Музеј савремене уметности неће бити завршен, како је Шћепановић планирао, до 2016. године. Да ли би иједном министру културе у свету било нешто важније од пуштања у рад оваквих, за нацију кључних, установа?

ЈЕДИНСТВЕНИ – У СВЕТУ Србија је земља чуда у сваком погледу. Имамо министре (не)културе које не само да не занимају највећи музеји у земљи и на Балкану већ на сваки начин настоје да их ојаде. Какви су то људи у нашој култури и колико су културни када дозвољавају да десетак година не раде две најважније музејске институције? По томе смо јединствени у свету и ако са оваквом небригом уђемо у вајну Европу, бићемо само њена брука и срамота. У Хрватској не само да нису затворили музеје већ су у Загребу 2009. отворили велелепни Музеј сувремене умјетности. Чини се и да је култура за српске политичаре нужно зло а поједини странци, упознати поближе са нашом дрштвеном и културном сценом, убеђени су да се све то ради не би ли се опљачкало музејско благо. Како објаснити да се сваки министар културе односи према ова два музеја као да чувају кутије шибица или кликере? Мр Тијана Палковљевић-Бугарски, управница Галерије Матице српске, свесна ове проблематике, једина је мудро решила питање реконструкције –мањим средствима, постепено, сваке године, обнављала је део по део ове цењене и највеће војвођанске музејске институције. Ниједан странац не би могао да схвати да например држава десетак година држи затворен Лувр, Прадо или Тејт галерију, био би то разлог да падне влада а код нас се ни медији не осврћу на скандале везане за рад и опстанак музеја.

СМИШЉЕНА ОБМАНА Ако се боље погледају скеле постављене испред Народног музеја у Београду, видеће се да је реч о обмани урађеној у време пре него што је закратко министар културе био Братислав Петковић, једини вољан да у овом домену мења ствари набоље. Скеле су удаљене метар од зида и са њих је немогуће радити било шта на фасади, ту су само да обману јавност. Како уопште објаснити овакав немар који, изгледа, уопште није случајност, већ израз отворене мржње према уметности сваке наше новије политичке гарнитуре? Док се сила српских авангардних уметника помно бави нашом кривицом за геноцид и Сребреницу, конструишући разне приче о српском нацизму и националромантизму, док се (не)владине организације утркују у сервисирању налога са Запада, нико ни не помишља да је за време „назадног диктатора, фашисте и националисте“, Слободана Милошевића Музеј савремене уметности беспрекорно радио а да су сви проблеми почели после 5. октобра 2000. године. Уз толике факултете, студије, књиге, часописе, докторе наука, филозофе и стручњаке у области културе, цивилизовани демократи, перјаница „грађанског света” савремене Србије, успели су да ураде оно што не би учинила ни примитивна племена.

Поставља се не само питање зашто нова власт не воли музеје и уметност већ и шта намерава да уради. Не може се у бескрај одлагати завршетак обнове музејâ, или можда може? Да ли у међувремену страна и домаћа уметничка дела, најбоља у овом делу света, треба да пропадну, да буду развучена или продата? Говори се о хиљадама ретких књига и мапа које су наводно украдене из Народне библиотеке Србије, да ли ће то бити и судбина нашег уметничког блага? Који је прави смисао обуставе рада два велика музеја, да ли ћемо постати први народ у историји који се добровољно одрекао сопствене уметности? Програми и публикације који се сада остварују у Музеју савремене уметности организују се на принципу „дођем ти“ – Министарство културе није уплатило никаква средства за даљи рад. Однос министара и особља Министарства културе према овој институцији толико је лош да Музеј планира да сазове новинарску конференцију не би ли медије и јавност упознао са катастрофалним стањем и драматичним проблемима. Овакво затирање уметности наша култура не памти. Захваљујући свом ликовном критичару, члану Управног одбора Музеја савремене уметности, „Печат“ је у прилици да укаже и извештава о катастрофалном немару, лоповлуку и дивљаштву, које ова установа и њени запослени годинама морају да трпе.

[/restrictedarea]