Propast velikih srpskih muzeja

Piše Dejan Đorić 

Koji je pravi smisao obustave rada dva naša najznačajnija muzeja, da li ćemo postati prvi narod u istoriji koji se dobrovoljno odrekao sopstvene umetnosti?

Dva najveća srpska muzeja – Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti ne rade desetak godina. Takav skandalozan odnos političke vlasti prema kulturi nezapamćen je u novijoj istoriji. Krivci postoje, Ministarstvo kulture za vreme mandata ministra Bratislava Petkovića predalo je Republičkom javnom tužilaštvu predlog za podnošenje krivičnih prijava protiv Voje Brajovića, nekadašnjeg ministra kulture, ministara Nebojše Bradića i Predraga Markovića, kao i bivše direktorke Muzeja savremene umetnosti Branislave Anđelković-Dimitrijević. Data je kompletna dokumentacija o zloupotrebi službenog položaja. Rekonstrukcija Muzeja (savremene umetnosti) trebalo je da traje osam meseci ili najviše godinu dana a nije dovršena ni posle pet godina, tačnije Muzej ne radi sedam godina. Navedeni se tuže za proneveru 176 miliona dinara, jer su sasvim neuobičajeno uplaćeni kao celokupan avans izvođaču radova, firmi „Montera“. Osnivač firme je Dragan Kopčalić, poznat kao jedan od najperspektivnijih kadrova vrha Demokratske stranke. Bio je potpredsednik Opštine Zvezdara a podržavši Slobodana Vuksanovića u kandidaturi za predsednika DS, ostao je bez svih stranačkih pozicija. Već 2000. godine osnovao je „Monteru“ i prešao u biznis. Njegova firma ne samo da nije dovršila radove na Muzeju već i to što je urađeno, urađeno je loše, Muzej je upropašćen. Kako je Gradski zavod za veštačenja u Nalazu iz ove godine utvrdio, krajnje aljkavo je vođena dokumentacija o rekonstrukciji, što je omogućilo mnoge zloupotrebe. Podloga za hidroizolaciju je loša, brave se ne zatvaraju, radovi na veštačkom kamenu na krovu nekvalitetno su urađeni, korozija je uhvatila ofarbano, stakla su razbijena na kubusima od strane izvođača radova, prozori se ne otvaraju do kraja, izolacija otpada. Vrhunac su radovi na krovu, tako očajno izvedeni da je došlo do stalnog prodora atmosferske vode kroz tavanicu. Oštećeni su cela površina plafona, zidovi niz koje se voda slivala i parket.

ŠTETOČINE Postavlja se pitanje kakva je to bila direktorka koja tokom svih pomenutih radova nijednom nije ušla u Muzej, pa nije uočila čak ni da se voda razliva po zgradi. Prema svedočenju upućenih, ona i njen muž-saradnik, Branislav Dimitrijević vodili su Muzej, pa dakle i našu umetnost tako loše da su čak i u beogradskim avangardnim krugovima jedva dočekali da oni „siđu“ sa položaja. Postavljeni od poznatog Vojina Dimitrijevića, zaduženog za razmeštanje soroševskih kadrova po našim institucijama, inače oca i svekra tog para, svim silama su radili na urušavanju dostignuća prethodnikâ. Branislava je Branislavu, koji nije bio zaposlen u Muzeju, poveravala najveći deo organizacije izložbi, nesebično uplaćujući njemu i sebi honorare, dok se prema zaposlenim kustosima odnosila kao superiorni šef prema nesposobnim službenicima.Bili su , kako izgleda, veoma podobni za pljačku državne imovine, odnosno davanje novca „Monteri“,pa tako i za zadržavanje sredstava među demokratskim tajkunima. Nakon što je upropastila Muzej, utvrđeno je od strane samog Ministarstva kulture da bi ta firma trebalo da vrati 20 od 100 odsto isplaćenog avansa, ali to nikada nije učinila, štetočine su imale zaštitu sa vrha. „Montera“ je, ne završivši radove na Muzeju, otišla u stečaj a novac je nestao. Pritom ova firma uopšte nije bila osposobljena da izvede radove, pa je uzela pet podizvođača. Sa dolaskom novog ministra Ivana Tasovca afera je zataškana i tužba nije podneta. Osim možda pod Petkovićem, Ministarstvo kulture je za vreme prethodnih ministara kulture razvilo prema Muzeju nedopustivo problematičan, nematran koliko i sumnjiv odnos. Ključna dokumenta za rad i obnovu Muzeja gubili su se i po dva puta, na telefone se danima niko nije javljao, ako se neko i javi, nije nadležan ili ne zna kako treba nešto uraditi, a Muzej se obaveštava pola sata pre isteka roka za predaju izveštaja na kojima treba raditi nekoliko dana. Da je to tačno, uverio se i pisac ovog članka zatraživši od pomoćnika ministra potpuno beznačajnu uslugu. Mesec dana ga je telefonski zvao i na kraju dobio odgovor da se traženo može ostvariti, ali da on „ne zna kako”! Ministarstvo kulture je proteklih meseci čak sumnjičilo i sam Muzej za navodne finansijske malverzacije , zbog čega su se zaposleni u ovoj instituciji obratili direktno Ministarstvu finansija. Ovo Ministarstvo, nakon podrobnijeg uvida u spor, sada daje potpunu podršku Muzeju, budući da je utvrdilo da je njegovo poslovanje besprekorno.

[restrictedarea]

NEPOŠTOVANJE Nepoštovanje jedne od dve najvažnije muzejske ustanove u Srbiji nastavilo se i za vreme mandata ministra Ivana Tasovca. Njegov zahtev je bio da kolektivi kulturnih institucija dobiju nove direktore i da se tim povodom zaposleni u njima izjasne anonimnim glasanjem. Tasovčev kandidat za mesto direktora Muzeja savremene umetnosti bio je istoričar umetnosti Jovan Despotović. Od pedeset osam zaposlenih u Muzeju samo troje je glasalo za njega a koliko je dobar, svedoči i to da ga kolektiv gde je proveo skoro ceo radni vek nije hteo na mestu direktora. Kao kustos zbirke skulpture, poslednjih deset godina u Muzeju nije ništa uradio. Kolektiv i Upravni odbor složno su glasali za Vladislava Šćepanovića, mlađeg, obrazovanijeg i sposobnijeg kandidata jer je, pre svega, dao i predstavio bolji program. Prvi put posle Miodraga B. Protića na čelu Muzeja bio bi dobar slikar i teoretičar: Šćepanović predaje Teoriju umetnosti na doktorskim studijama na Fakultetu primenjenih umetnosti i na Univerzitetu umetnosti. Sve to nije bilo dovoljno ministru da po pravilima koja je sam odredio postavi ovog stručnjaka, pa ne samo da dva meseca nije imenovao zvanično izabranog direktora već je prestao i da odgovara na telefonske pozive iz Muzeja. Pokušao je i da raspusti Upravni odbor i imenuje novog v. d. direktora. Paralisanje rada i obnove Muzeja time se nije završilo, najgore je tek dolazilo. Odvojena ogromna sredstva za rekonstrukciju Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti (priča koja inače ovih dana kontroverznim izjavama i sadržajem puni stupce štampe i ostavlja mučan i zbunjujući utisak), po svoj prilici su usmerena drugim manjim muzejima, pa Muzej savremene umetnosti neće biti završen, kako je Šćepanović planirao, do 2016. godine. Da li bi ijednom ministru kulture u svetu bilo nešto važnije od puštanja u rad ovakvih, za naciju ključnih, ustanova?

JEDINSTVENI – U SVETU Srbija je zemlja čuda u svakom pogledu. Imamo ministre (ne)kulture koje ne samo da ne zanimaju najveći muzeji u zemlji i na Balkanu već na svaki način nastoje da ih ojade. Kakvi su to ljudi u našoj kulturi i koliko su kulturni kada dozvoljavaju da desetak godina ne rade dve najvažnije muzejske institucije? Po tome smo jedinstveni u svetu i ako sa ovakvom nebrigom uđemo u vajnu Evropu, bićemo samo njena bruka i sramota. U Hrvatskoj ne samo da nisu zatvorili muzeje već su u Zagrebu 2009. otvorili velelepni Muzej suvremene umjetnosti. Čini se i da je kultura za srpske političare nužno zlo a pojedini stranci, upoznati pobliže sa našom drštvenom i kulturnom scenom, ubeđeni su da se sve to radi ne bi li se opljačkalo muzejsko blago. Kako objasniti da se svaki ministar kulture odnosi prema ova dva muzeja kao da čuvaju kutije šibica ili klikere? Mr Tijana Palkovljević-Bugarski, upravnica Galerije Matice srpske, svesna ove problematike, jedina je mudro rešila pitanje rekonstrukcije –manjim sredstvima, postepeno, svake godine, obnavljala je deo po deo ove cenjene i najveće vojvođanske muzejske institucije. Nijedan stranac ne bi mogao da shvati da naprimer država desetak godina drži zatvoren Luvr, Prado ili Tejt galeriju, bio bi to razlog da padne vlada a kod nas se ni mediji ne osvrću na skandale vezane za rad i opstanak muzeja.

SMIŠLJENA OBMANA Ako se bolje pogledaju skele postavljene ispred Narodnog muzeja u Beogradu, videće se da je reč o obmani urađenoj u vreme pre nego što je zakratko ministar kulture bio Bratislav Petković, jedini voljan da u ovom domenu menja stvari nabolje. Skele su udaljene metar od zida i sa njih je nemoguće raditi bilo šta na fasadi, tu su samo da obmanu javnost. Kako uopšte objasniti ovakav nemar koji, izgleda, uopšte nije slučajnost, već izraz otvorene mržnje prema umetnosti svake naše novije političke garniture? Dok se sila srpskih avangardnih umetnika pomno bavi našom krivicom za genocid i Srebrenicu, konstruišući razne priče o srpskom nacizmu i nacionalromantizmu, dok se (ne)vladine organizacije utrkuju u servisiranju naloga sa Zapada, niko ni ne pomišlja da je za vreme „nazadnog diktatora, fašiste i nacionaliste“, Slobodana Miloševića Muzej savremene umetnosti besprekorno radio a da su svi problemi počeli posle 5. oktobra 2000. godine. Uz tolike fakultete, studije, knjige, časopise, doktore nauka, filozofe i stručnjake u oblasti kulture, civilizovani demokrati, perjanica „građanskog sveta” savremene Srbije, uspeli su da urade ono što ne bi učinila ni primitivna plemena.

Postavlja se ne samo pitanje zašto nova vlast ne voli muzeje i umetnost već i šta namerava da uradi. Ne može se u beskraj odlagati završetak obnove muzejâ, ili možda može? Da li u međuvremenu strana i domaća umetnička dela, najbolja u ovom delu sveta, treba da propadnu, da budu razvučena ili prodata? Govori se o hiljadama retkih knjiga i mapa koje su navodno ukradene iz Narodne biblioteke Srbije, da li će to biti i sudbina našeg umetničkog blaga? Koji je pravi smisao obustave rada dva velika muzeja, da li ćemo postati prvi narod u istoriji koji se dobrovoljno odrekao sopstvene umetnosti? Programi i publikacije koji se sada ostvaruju u Muzeju savremene umetnosti organizuju se na principu „dođem ti“ – Ministarstvo kulture nije uplatilo nikakva sredstva za dalji rad. Odnos ministara i osoblja Ministarstva kulture prema ovoj instituciji toliko je loš da Muzej planira da sazove novinarsku konferenciju ne bi li medije i javnost upoznao sa katastrofalnim stanjem i dramatičnim problemima. Ovakvo zatiranje umetnosti naša kultura ne pamti. Zahvaljujući svom likovnom kritičaru, članu Upravnog odbora Muzeja savremene umetnosti, „Pečat“ je u prilici da ukaže i izveštava o katastrofalnom nemaru, lopovluku i divljaštvu, koje ova ustanova i njeni zaposleni godinama moraju da trpe.

[/restrictedarea]