Почетна / Документи / Одломци из Дневника – О пријатељству, љубави и мржњи

Одломци из Дневника – О пријатељству, љубави и мржњи

Пише Милован Данојлић

Призивати, у оваквом склопу ствари,  начела пријатељства и љубави, равно је  неукусној лудорији. Мржња се не сузбија љубављу, него разумом; он је тера да се постиди, али је не укида. Погонску снагу она налази у слојевима дубљим од разума

Наш најновији поход у срећну будућност координира извесна Тања Мишчевић, озбиљна и забринута чиновница, свесна болних резова  и заокрета који нас на том неславном путу чекају. Срећом, њу подржава свеколика већина напредне и просвећене елите. У највишем представничком дому влада једноумље какво је постојало само у годинама једнопартијске идиле. Сви су заклети на верност европском Елдораду онако како су се, недавно, заклињали да неће скренути с пута  којим их је водила Плава Љубичица.

Против уласка у Заједницу је једино Брисел. Пошто су нас избезумиле њене дражи, Бриселска комисија, као и свака дама од заната, гледа да се пре свега окористи, да посвршава за њу важне послове у нашем вилајету. То може дуго, предуго трајати. Ако се Заједница у међувремену распадне, ми и за то имамо спремљену паролу: И после Европе, Европа! Већа је могућност да нам, умањенима и заблуделима, уважена Дама дадне корпу речима: „Извините, нисмо се добро разумели… “ Заведени за Голеш-планину (а она се, не случајно, налази на рубу Косова) можемо започети нови циклус епских песама о пропасти    царства српскога. Тада ће се, можда, неко сетити Питагорине опомене да је погодба пријатељства складна равноправност, какве у нашим односима са Дивном Дамом никад није било. Ђура Јакшић, године 1878, у једној песми  назива Јевропу „збрчканом лутком“ и „проглашеном проштитутком“. Она и даље подгрева наше самоубилачке илузије, које негујемо из глупости и очајања.

 

* * *

Европа је вишеспратна грађевина. На њеном крову лепрша Повеља о правима човека и грађанина а у дворишту су и данас видљиве сиве бараке Аушвица. Од ње би се имало шта узети, али пријатељство не треба тражити. Размена са светом, као и сви природни процеси, тече кроз систем спојених судова, одвија се по законима акултурације, правцима осмотичких струјања. Принуда мора бити унутрашња, а не спољашња. Наши устави су, у 19. веку, самеравани према стандардима развијених земаља. Садашња журба око учлањења у Заједницу долази од закаснелог освешћења ленштина које се, суочене са нуждом модернизације, без Бриселске комисије не би снашле. Наша елита није у стању да узоре ваљано уређене државе преузима непосредно, стажирајући по иностраним административним, судским, здравственим, школским, регионалним, привредним, полицијским и војним  установама. Људима мале памети  и ниског образовања потребан је командант. Да ублаже осећање понижености и срамоте, они своје наредбодавце проглашавају за пријатеље: грле се и љубе са онима који су према нашим животним интересима у најбољем случају равнодушни, а у горем гробари територијалног интегритета. И још се хвале како их надређени цене и воле…

[restrictedarea]

***

У овој гладијаторској арени где се тискају расе и  класе, одмеравају јаки и слаби, богати и сиромашни, помињање пријатељства је сентиментална детињарија. Довољно је било једно исклизнуће у  љубавном  животу актуелног француског председника да би се у англосаксонској штампи разбуктала увек тињајућа   франкофобија. Гали и Амери су везани војним савезом, што им не смета да се  радосно шпијунирају. Поводом повратка Крима у мајчинско наручје, проглашена је обнова Хладног рата. Па он, према ономе што као житељ Запада знам, никад није престао! Русофобија је вечити сладак зачин у гозбама овдашњег јавног мњења. Што се Срба тиче, истину о нашим пријатељима сазнали смо у пролеће и лето  1999. На коју год страну погледамо, траје вечити, хераклитовски рат. Странка која је предлагала да се, проглашењем неутралности,  искобељамо из врзиног кола, добила је подршку четири одсто бирачког тела. Спремни смо да дамо Грачаницу за један загрљај баронесе Ештон. Не умемо да уживамо у лепоти усамљености и горкој части омражености.

 

***

Несрећни Украјинци,  с каквим ђаволом тикве саде! Ђаво зна шта и зашто ради, али какву ће корист живот од тога видети? Проширење права и слобода? Привремени председник земље, устоличен уз помоћ западних пријатеља, упозорава да је свако масовно окупљање антидржавни  чин. Нема енергичнијих конзервативаца од револуционара који су силом узели власт. Треба конзервирати отето.

Остаје нам да верујемо у гогољевску оштроумност тог старог и доброг словенског племена. И у „Десном сектору“, по мери његовог родољубља, преовлађује евроскептицизам. Уосталом, сама Европа ће допринети освешћивању  Украјине, као што је опаметила Грчку, довевши је на руб банкрота и глади. Кијеву је потребно тридесет пет милијарди евра, да стане на ноге. Европа је понудила једну милијарду, а ни њу не зна где да нађе… Стара дама, са „кршљавим ножицама“ (dixit Ђура Јакшић) проповеда платонску љубав, а чари продаје по високо утврђеној цени.

 

***

Споменимо, успут, и одбојност Хрвата према Србима. Донекле схватљива у заједничкој држави, она данас открива своју ирационалну основу, добијајући комичан карактер. Залагао сам се, у Југославији, за разумевање тог блиског, једнојезичког народа. После изјаве сплитског градоначелника – да је он васпитан у духу мржње према Србима, и да је то јаче од њега – очигледно је да њему, и њему сличнима, није потребно разумевање нас, људи добре воље, него помоћ психијатара.

 

* * *

Призивати, у оваквом склопу ствари, начела пријатељства и љубави, равно је  неукусној лудорији. Мржња се не сузбија љубављу, него разумом; он је тера да се постиди, али је не укида. Погонску снагу она налази у слојевима дубљим од разума, у помрчини где ју је, после изгона из Раја, посејао Сатана. Цицерон каже да је мржња укорењени бес, а бес треба празнити како се појави, не допуштати му да прави генетске наслаге.

 

* * *

Најплодотворнији извор мржње је страх. Колико Русија зазире од оних који би да се докопају сибирског подземља и обиља пијаће воде у Каспијском језеру, толико се друга страна плаши њене снаге и величине. Не треба сумњати у искреност једне и друге стране да се уреде разумни међусобни односи. Остају физички закони противположених сила. Страх води у сукобљавање, али он их и обуздава. Добро је док мржња не прекорачи меру. Грци су стављали меру у ред највиших  врлина. На њој се, данас, држи и безбедност планете.

 

 

* * *

Између Руса и Срба нема пријатељства, ни љубави, ни разумевања, ни спремности за давање братске помоћи, као што нема ни мржње, неповерења и страха. Ничега, сем осећања трајне међуупућености и заклетости (коме?) да никад нећемо окренути оружје једни на друге. То је знао и Адолф Хитлер, па се није излагао трошку одашиљања српских војника на Источни фронт, јер би они тамо, како стигну, пребегли непријатељу.

 

* * *

Почиње пролеће. Појачавају се болови у ногама, кромпир у остави убрзано клија, птице више не једу мрве које сам им зимус остављао испод стрехе. Нашле су бољу и здравију храну. Сва срећа да има живота и изван политике, иначе би било неиздржљиво.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *