Почетна / Регион / Бриселско догађање непостојећег народа

Бриселско догађање непостојећег народа

Пише Часлав Д. Копривица

Прави смисао федералних „гибања“ није у тражењу стварних политичких и економских промјена – иако је већина протестујућег народа вјероватно аутентично огорчена федералним и републичким властима и не освјешћује крајњи и зато прави контекст онога у чему је учествовала – већ у реакцијама на њих западњачке врхушке, те дијела са првима „уигране“ локалне, прије свега муслиманске елите

У свјетлу драматичних, можда чак и свјетскоисторијских догађаја у Украјини, пажња укупне српске јавности није довољно окренута недавним догађајима у „Федерацији Босна и Херцеговина“, који су, за разлику од постепено нарастајућих, украјинских, изненада избили, да би подједнако неочекивано спласли. Најважнија, иако необична особеност ових дешавања јесте то што је за њихово разумијевање важније схватити позадину одређених реакција на њих, него то што се фактички збивало. Прави смисао федералних „гибања“ није у тражењу стварних политичких и економских промјена – иако је већина протестујућег народа вјероватно аутентично огорчена федералним и републичким властима и не освјешћује крајњи и зато прави контекст онога у чему је учествовала – већ у реакцијама на њих западњачке врхушке, те дијела са првима „уигране“ локалне, прије свега муслиманске елите. Можда је након наглог смиривања „босанског прољећа“ и његовог превођења у токове непосредне, иако, наравно, само „консултативне“ и стога недјелотворне „демократије“, требало да услиједе нови спољњи притисци на „уставну реформу“ Републике Босне и Херцеговине, што је еуфемизам за убрзано гашење Републике Српске. Но антимајданска револуција на Криму, односно руски одговор на ко зна већ коју по реду показну вјежбу удружено фашистичко-евроентузијастичне уличне „демократије“ у Украјини то је, засад, одгодила.

Узгред, у бриселофоно глајхшалтованим медијима похваљено је то што су „Босанци“, за разлику од „агресивних“, иако „демократијом“ и „слободом“ надахнутих Украјинаца – како се сада открива, (такође?) организованих споља, само по другачијем сценарију од федералног – малтене преко ноћи из фазе рушилачких протестā прешли у „цивилизоване“ јавне дијалоге. Дакле, навијачи, који су били „авангарда“ прољећа, по убрзаном поступку, „преведени“ су из ступња руље која пали институције своје државе, укључујући и архиве (занимљиво би било сазнати шта је ту све изгорјело од историјских докумената „незгодних“ за политичке интересе муслиманске заједнице) у скупину разумних појединаца „посвећених“ ненасилном дијалогу. Још једна специфичност Босне, те „неухватљиве“ земље, јесте да тамо и навијачи предано жуде за уставним реформама…

 

ТУМАЧЕЊА И „ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ” Но да се вратимо реакцијама. Спремност с којом су извјесни кругови (Брисел/Запад, екстремна љевица, антинационална интелигенција у Србији и остала ЕУ/НАТО-клијентелска интелигенција у тзв. „Региону“) дочекали ове догађаје у обрнутој је сразмјери са њиховом неочекиваношћу. (Мада, можда за неке од поменутих то и није било сасвим неочекивано…) Као да су „интерпретације“ биле одавно спремне, и као да се само чекало да се деси нешто што би могло да послужи за оправдање за њихово извикивање. Као код Пирандела, направљена је инверзија, па умјесто да се текући догађаји у Федерацији тумаче, они су искоришћени као повод за лансирање већ готових „истина“ које, дакле, нијесу никаква тумачења, већ прижељкивани политички пројекти. Притом, далекосежни историјски закључци и ништа мање далекометни политички планови за реформу цијеле БиХ били су извођени док су догађаји још трајали. То нијесу биле политичке реакције на дешавања у изненада прокључалим градовима са изразитом муслиманском већином (Сарајево, Тузла, Зеница, Бихаћ, источни Мостар…) већ су се извлачиле историјске истине и државо(пре)творне агенде.

Ову журбу не треба схватити тек као нестрпљење да се теоретише о тзв. „повијести садашњости“ (Gegenwartsgeschichte) – у „реалном времену“ –  већ је то превентивни потез којим се, на нивоу размишљања клијентелског дневнополитичког журнализма, покушавају успоставити политичко-јавномњењски дјелотворне „историјске истине“ – прије него се са неке сазнајно безбједније удаљености, са које трезвена историјска наука треба да посматра догађаје (ако уопште заслуже њену пажњу) те с мање пристрасности, а са уреднијим познавањем чињеница, тенденција, повијести дјеловања тумачених догађаја – не узмогне дати примјеренији суд о њима. Међутим, „критички интелектуалци“, „аналитичари“, те новинари и остали помагачи из одредā за „посебне намјене“ хитно су задејствовали (или боље: задејствовани) у специјалној мисији успостављања политичкоповијесних истина, које треба да буду подлога будућих практичних међународнополитичких захвата – чак прије него што се сазнају све релевантне чињенице, а камоли да се у непристрасном расуђивању разабере права позадина слученога. Стратешки операбилну „истину“ треба по убрзаном поступку „произвести“ и интронизовати – да се запријечи пут „спонтаном“, научном мишљу потпомогнутом, излажењу на видјело праве истине.

Овакав образац већ је одавно испробан. Да останемо у бившој БиХ, то што већ дуго времена непобитно знамо да, на примјер, није постојала никаква српска кампања силовања муслиманки у рату деведесетих, да су покоље у Улици Васе Мискина, Маркале I и II (све у Сарајеву) организовале муслиманске власти, ефективно не мијења ништа на „општем мјесту“, које је за огромну већину опште и академске јавности на Западу непобитно, а то је да су у БиХ Срби наводно изазвали рат и да су системски правили злочине. (Узгред, исти сценариј испробан је ових дана у Кијеву, будући да су, судећи по снимљеном разговору између источноевропских и бриселских званичника, мајданске „демократе“ организовале покољ својих сабораца да би се делегитимисала постојећа власт и тиме оправдао намјеравани државни удар – а у име „европских вриједности“). Оно што је заједничко свим овим случајевима јесте да тзв. „дневни догађаји“ – по правилу режирани (јер уз добру режију менаџмент истине доноси веће „приносе“ сопственим интересима) – бивају искоришћени као претекст за наручено дневножурналистичко, успостављање „трајних историјских истина“. Важно је бити вјешт у организацији догађајā, дјеловати брзо у њиховој журналистичкој експлоатацији, и тиме попунити простор за, по природи ствари, тек усљеђујућу историјску истину о њима, тако да свако потоње аутентично испитивање историјске позадине буде не само сувишно него, по потреби, чак и сумњиво као „ревизионистичко“, као оно које „стоји на страни злочина“, будући да су злочини и злочинци, је ли, већ „непобитно“, „хедлајновско-брејкингњузовски“, установљени.

Дакле, када и ако се (јер некада пропагандистички успостављене истине заувијек зачепе уста могућим инозборцима) протоком времена и слиједом догађаја, у склопу повијести дјеловања предметног случаја, створе услови за доношење примјеренијег суда о њима – ствар је већ готова, „истина“ о дотичним догађајима се „зна“, тако да све оно што се не уклапа у оквире и параметре журналистичко-моћничко-„научне“ истине – има да буде маргинализовано, осим, наравно, наручене историје, која се тада појављује само у улози слушкиње „мејн стрим“ новинарства, која поспрема неред који је остао иза њене немарне, а често и неупућене надређене. Захваљујући том механизму, први пут испробаном на нама Србима, ми се и даље – и за многе грађане Запада, а нарочито за сваку гарнитуру њихових врхушки од деведесетих, налазимо у етичком кавезу недостојних и презрених. Тога наша интелектуална и политичка елита није свјесна (осим оног дијела овдашње „интелигенције“ који је учествовао у стварању такве слике, вјероватно се радује својим резултатима, а и другим плодовима властитог труда) нити схвата колико свакодневно трпимо – не само моралну – штету од тога. Тако ће остати док се нешто одлучно, и компетентно, не предузме против тога.

[restrictedarea]

ДРСКИ „УМ” А шта би се, да се још једном вратимо федералном прољећу, могло испоставити да се макар мало сачекало са настајањем макар мајушне историјске дистанције? Па оно што већ сада, на основу реакција на Западу и у Федерацији можемо да наслутимо – да је догађање „босанскохерцеговачког народа“ или искоришћено за промовисање циљева који нијесу били захтјеви демонстраната и незадовољника, или да је оно чак било наручено, при чему се незадовољство усмјерено на једну „адресу“ (Федерација БиХ) дрско преусмјерава на другу која није била ни на који начин директни учесник самих догађаја (Република Српска). Рационално посматрано, то је очевидно погрешно тумачење, јер се народ у Републици Српској није побунио против својег руководства (не зато што је срећан и задовољан, не зато што му је оно прирасло к срцу, већ, претпостављамо, зато што им је од незадовољства важнија сама Српска) док нефункционисање Федерације, корупција и опадање на њеној територији није посљедица активности ни руководства нити народа Републике Српске. Дакле, ако у Федерацији нешто не ваља, а има доста индиција да је тако, тада радикалним „реформским резовима“ треба подврћи само Федерацију. Но слушајући званичнике Запада, и у БиХ и изван ње, може се закључити да је проблем цијела Босна и Херцеговина. А пошто је тамо већ – поменутим механизмима диверзија (против) истине – установљено шта је главни проблем у БиХ (а то су Срби и њихова Српска) испада да због нереда у Федерацији треба мијењати Републику Српску! Колонијални „ум“ заиста зна бити увредљиво дрзак…

Изгледа да носиоци моћи на Западу вјерују да имају толику моћ да сваки неред, па и онај којем су можда, иза кулиса, и сами допринијели – јер „бољи“ неред тренутно вјероватно нијесу могли смислити, или добити – могу да протумаче по својој вољи, и да за то тумачење добију сагласност – без обзира на то што је истина о предметним догађајима доста другачија. Они кажу да се криза дешава у Босни и Херцеговини – што је, формално узевши, тачно, али није и истинито, јер је истина (која је хегеловски цијела) да она политичка криза која је погодила Федерацију једноставно није ни окрзла Српску. Из тога што је дио Босне и Херцеговине у кризи, западњаци изводе закључак да цијела Босна и Херцеговина треба да буде реформисана, а не само онај њен погођени дио.

Међутим, што је већа стварна разлика између истине о неким догађајима – која, упркос „постмодернистима“ и „спин-докторима“, постоји и изван интерпретативних игара моћи – и њихове циљане употребе, то је теже суверено овладати свим могућим контекстима употребе догађаја, тј. теже је предуприједити „колатерална“, контекстуално-интерпретативна „нежељена дејства“. Тако се, на примјер, тзв. „босанско прољеће“ може не само искористити за геополитички инспирисано „колажирање“ интерпретација него га је могуће и аутентично тумачити у смислу који не само што не даје за право бриселско-сарајевским „реформбашама“ БиХ већ се баш тим догађајем може, на примјер, показати да на њеној територији не обитава једна нација. Тада би, када бисмо били западњачки рационални, реформске напоре прије требало усмјерити уподобљавању њене политичкоинституционалне реалности тој околности, умјесто јаловом давању вјештачког дисања мртворођенчету које је из године у годину све „мртвије“.

 

СВАКОДНЕВНИ ПЛЕБИСЦИТ Да бисмо показали како је „босанско прољеће“ могуће не само тумачити другачије него и да је такво тумачење вјеродостојније, ближе стварности, послужићемо се познатом формулом-теоријом француског историчара Ернеста Ренана, једног од значајнијих модерних теоретичара нације, коју је дао осамдесетих година XIX стољећа, у контексту спора Француза и Њемаца око Алзаса/Елзаса. Према њему, једна нација постоји све донде и све дотад док се људи који живе на некој територији изјашњавају да су (и даље) вољни да јој припадају. Док год таква сагласност постоји, она се подразумијева, а то подразумијевано одржавање егзистенције нације на основу прећутно даване сагласности сопственим припадањем њој Ренан је назвао „свакодневним плебисцитом“. Тај плебисцит може постати видљив када неко вријеме прећутни одговор на њега, за већину људи који би и даље требало да припадају једној нацији, буде гласио не. Када се то деси, њихов имплицитни плебисцит једном мора постати експлицитан – било као реално гласање, ако им се дâ прилика за њега, било као побуна против наметнуте нације, рецимо као ових дана у јужној и источној Украјини.

Какве то везе има са догађајима у Босни и Херцеговини? Ако је вјеровати ономе што се може видјети преко медија, тамо је муслиманско становништво Федерације масовно дало глас против своје политичке елите и против постојећих федералних политичких институција. То, наравно, нема никакве везе са повлачењем сагласности да се и даље припада својој (муслиманској) културној скупини. Штавише, протести се, ако бисмо према њима били беневолентни, могу тумачити као дјеловање мотивисано жељом за добробићу своје заједнице. Али, са друге стране, грађана (из) Републике Српске није било на том изјашњавању о политичкој елити – Републике Српске, а не Федерације, нити Републике Босне и Херцеговине. Тада или њих не занима текуће друштвено стање – што је тешко претпоставити, или су задовољни стањем у својем дијелу Босне и Херцеговине – за шта нема показатеља, или не сматрају да их се тиче политичка судбина тзв. „босанскохерцеговачке нације“, којој би формално, судећи макар према актуелним мјерилима Запада, требало да припадају. Ријечју, федерални „плебисцит“, ако га је било, није био њихов.

То о чему се, да тако кажемо, жељело одлучивати на „плебисциту“, а то је судбина актуелног државног оквира у којем људи (лоше) живе, дакле даља судбина „Федерације Босна и Херцеговина“ – то у Републици Српској није перципирано као нешто о чему треба одлучивати као о нечему сопственом, дакле као о ономе што и надаље треба да постоји, само у промијењеном облику. Ово није стога што грађани Републике Српске нијесу емотивно везани за Босну и Херцеговину, што није никаква тајна, него зато што се она, опет рационално посматрано, не перципира као реални и трајни оквир сопствене друштвене егзистенције. За грађане Српске, дакле, Република Босна и Херцеговина представља не само наметнуту него и као-да-државу. Дакле, непосредним, активним неучествовањем на изјашњавању о стању у својем друштвеном окружењу, о за њих надлежној политичкој елити грађани Српске су, ипак, пројавили одређени став – а то је да као своју „политичку реалност“ не препознају Републику Босну и Херцеговину – већ Републику Српску. То што се плебисцит о БиХ није „одржао“ у Српској значи плебисцитарни глас за то да потоња не само што не треба да припада првој, што је увјерљиво већинско мнијење грађана Српске, него и да она у једном важном смислу њој већ и фактички не припада. Неучествовање грађана Српске на федералном плебисциту о БиХ представља не федералном, односно муслиманском „плебисциту“, не потреби да се и они изјашњавају о БиХ (као о не-својој) али и о Српској (као несумњиво и неупитно својој) а тиме, у крајњој линији – и не самој Републици Босни и Херцеговини. Овим (не)догађањима је, дакле, показано да становништво Републике Српске, иако насилно задржавано у оквирима Босне и Херцеговине, фактички не учествује у једној нацији која би, институционално посматрано, требало да живи на подручју цијеле државе Босне и Херцеговине. Дакле, „догађање (федерацијскога) народа“ још једном је показало да не постоји босанска/босанскохерцеговачка нација, да је то држава која нема „своју“ нацију, а не да побуна народа против својих установа на једној територији представља доказ за то да треба да буду укинуте институције народа на сусједној територији, који, притом, у поменутој побуни није уопште учествовао, нити ју је на било који начин изазвао. Укратко, „босанско прољеће“ није било чудно само стога што се одиграло (или је можда „давано“) у зиму него, што је још необичније – и без „Босанаца“. Посматрали ове догађаје као аутентично организоване, или као споља режиране, њихови једини актери, али и адресати, били су босанскохерцеговачки муслимани, никакви „Босанци“.

Зато звуче комично интерпретације у јавности све присутније екстремне љевице према којима се у БиХ дешава „анационално ослобођење“, иако је посве јасно до је до побуне дошло само код припадника једног од три  конститутивна народа у БиХ. Јесу ли то само муслимани „постали“ анационални „грађани“ – док се не добије унитарна БиХ, а послије би се видјело шта са „Власима“ (а, богами, и са „Шокцима“)? Алија је једном играо ту игру – и није „прошао“. Али теоретичари „анационалног ослобођења“ то не могу да разумију… Но ако они ово разумију, бриселски административци то ипак вјероватно нешто боље схватају, макар зато што иза њих стоје озбиљне државе, које им сигурно прибављају и озбиљне податке. Зато постављамо питање: колико је потребно моралног цинизма, али и потцјењивања присуства елементарног здравог разума – прије свега код „балканских урођеника“ – па да се озбиљно заступа „теорија“ о грађанској побуни „Босанаца“ против корумпираних „етнократија“ у Босни и Херцеговини, а нарочито против оних институција које им „не допуштају“ да буду само грађани? Истина, моћ може пуно тога, рецимо да од сивога „гради“ црно, али исто тако и бијело; али ма колико била моћна, она не може да од црнога начини бијело, као што неинтелигентним паралогизмима покушавају бриселски „дужносници“, а за њима и БХ-унитаристи, те противници Републике Српске из „Региона“ – „свих боја“.

 

БАУК ПРАВОСЛАВЉА На крају, треба се упитати зашто Западу заправо смета Република Српска. Зато што она „пријети“ да укоријени Србе са оне, или из њиховог угла: с ове стране фамозног дринског limes-а. То не би била мултинационално-мултиконфесионална творевина у којој би српски елемент био „разводњен“ и у својем исконском „реметилаштву“ (ово није било откриће Фрања Туђмана, већ давнашњи перцептивни образац Срба на Западу) спутан – као што је био случај у двјема Југославијама, већ чисто „шизматичка“ држава са западне стране хиљадугодишње, на Западу замишљене међе између „западњачког“ и источног хришћанства. Тада би се етничко чишћење крајишких Срба 1995, којем се читав тадашњи естаблишментски Запад малтене радовао, испоставило као недовршен посао. Откуд, сад, овакво размишљање? Та, нијесу ли својевремено, приликом писања „Устава“ ЕУ бриселаши одбили предлог Ватикана да и хришћанство буде признато као један од темеља европског идентитета? Зар би данашњи „модерни“ либерални космополити могли да дијеле исти образац као и, на примјер, усташе са својим „псине преко Дрине“?! Не личи ли то на параноидно-конспиролошко нивелисање читавог Запада у један монолитни непријатељски блок? Дјелује да је Запад, макар у својим границама, одавно раскрстио са фашизмом и његовим тековинама и рецидивима, али то не значи да га не подржава на својим рубним подручјима, тамо гдје му то одговара – у Хрватској, на Косову и Метохији (од распада Југославије па до данас, у Прибалтику (гдје су маршеви есесовских ветерана и дискриминација Русā  и рускојезичних колосалнйх размјера „нормална“ ствар) и Украјини (од распада СССР па до дана данашњега) као што свједоче и најновија догађања. Испада да је за Запад од „највећег од свих зала човјечанства“ веће зло – православно хришћанство. Ово није стога што се данашњи западњачки моћници доживљавају као настављачи латинског или било каквог другог хришћанства – јер то углавном није случај, већ зато што постоји склоност ка задржавању старих, дубоко укоријењених предрасуда – чак и када су повијесне и идеолошке формације унутар којих су оне настале одавно ишчезле. Тако, на примјер, Енглез Ситон-Вотсон почетком XX стољећа тумачи да би стварање јужнословенске државе под српском превлашћу представљало „пораз Запада“, иако би се тешко могао сматрати поборником ватиканског римокатоличанства, историјског родоначелника овакве конфесионалнополитичке визуре, на основу које је касније израсла и одговарајућа геополитичка перцепција.

У подручјима, у цивилизацијском смислу terra aliena, односно terra incognita, а то је случај и са „рубним“ подручјима Европе – која су, наравно, „рубна“ из угла метрополске (неријетко и медиокритетске) владајуће свијести Западне Европе и САД, најсигурније је прибјећи старим, одавно испробаним и „потврђењим“ обрасцима предочавања и закључивања. Зато не треба да чуди што се, када немају других ослонаца у просуђивању – чак и када  лично немају предрасуда према Србима (мада их често, нарочито ако су, на примјер, Њемци или Енглези, имају) – бриселски чиновници ослањају на ватиканске, аустроугарске, дизраелијевске, хитлеровске… предрасуде о нама. Зато се може говорити о трансисторијској солидарности традиције западњачког (не и руског) империјалног мишљења и дјелања када је ријеч о балканском простору, и не само о њему. Наше међусобне границе, које ми овдашњи нијесмо „цртали“ а које су биле исход судара империја одавно непостојећих, чији „народи-господари“ овдје одавно не станују, жилаво се (п)одржавају у пракси и мисли савремених империја и сила Запада. Иако више нема некадашњих актера који су стољећима одлучивали о судбини југоисточне Европе, садашњи моћници Запада, у духу империјалне традиције, настављају да некритички, али зато самоувјерено, потврђују некадашње обрасце. Због тога о нама заправо „одлучују“ некадашњи империјални злодуси, „вампири“ које кротко слушају и данашњи „глобални играчи“ из Вашингтона, Лондона и Брисела. Како, уосталом, другачије објаснити да је, на примјер, њемачка перспектива у односу на Србе, поред свих ломова и суштинских промјена кроз које је Њемачка у посљедњих сто педесет година прошла, у суштини остала иста – почевши од Вилхелма II, Бизмарка или Фридриха Наумана, преко Гебелса или Хитлера, па до Хелмута Кола, Јошке Фишера или дичног Гвида Вестервелеа? Њихови монархисти, милитаристи, либерали, нацисти, љевичари… – када смо ми у питању, у основи, мисле стално и вазда једно те исто.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *