Почетна / Култура / Његош и наши муслимани – Песник у Хагу

Његош и наши муслимани – Песник у Хагу

Пише Владимир Димитријевић

Оптужили су недавно на суду Његоша, песника који је, кроз уста Владике Данила у „Горском вијенцу“ настојао да објасни да је рат са потурицама братоубилачки а кроз уста Игумана Стефана сведочио Црногорцима да су „Босна и по Арбаније / ваша браћа од оца и мајке“

Знали смо да ће тако бити: на суђењу у Хагу представили су Његоша као идеолога геноцида над муслиманима, без кога не би било ни рата 1992-1995 а ни Сребренице у интерпретацији Вашингтона и Брисела. Наравно, у том лудилу, шекспировски речено, има система: циљ је да се сва српска култура учини „геноцидном“ и да се Срби приморају на „промену свести“. Али, баш то је разлог да, опет и опет, сагледамо стварни однос Његошев према муслиманима српског порекла и да га сместимо у оквире историјске епохе у којој је живео песник „Горског вијенца“.

Дакле, оптужили су Његоша, онога који је, кроз уста Владике Данила у „Вијенцу“ настојао да објасни да је рат са потурицама братоубилачки а кроз уста Игумана Стефана сведочио Црногорцима да су „Босна и по Арбаније/ ваша браћа од оца и мајке.“ То је онај исти Његош који је ликове својих муслимана у „Вијенцу“ учинио крајње уверљивим, дајући Мустај-кадији да испева најснажнију химну исламу не само у нашој него и у европској књижевности. То је Његош који је тврдио да се „не пита ко се како крсти,/ но чија му крвца грије прси,/ чије га је задојило млијеко“. Исти онај чији Игуман Теодосије, у „Лажном цару Шћепану Малом“, вели: „Сваки Србин који се превјери -/ Просто вјеру што загрли другу,/ но му просто не било пред Богом/ што оцрни образ пред свијетом,/ те се звати Србином не хоће“. Дакле, Његош није замерао преверавање, него однарођавање…

„ВИЈЕНАЦ“ У КЉУЧУ СРЕБРЕНИЦЕ Тумачења Његошевог спева као оправдања „геноцида над муслиманима“ било је и у доба СФРЈ. Пре неку годину, бошњачки херменеутичар Есад Бајтал читао је Његошев спев у светлу Сребренице. Наравно, како каже Јасмина Ахметагић, то је „злостављање „Горског вијенца““. Јер, „истрага потурица“ описана код Његоша није историјски догађај; „Вијенац“ је синтетички спев о вековној гигантомахији, са сасвим другачијим предзнаком: „Избор по часности, а не по користи, темељно је опредељење читаве заједнице владике Данила. У „Горском вијенцу“ сви јунаци имају исти идеал: континуирану борбу која ће их начинити слободним или, ако у тој борби страдају, мртвим јунацима. /…/Квалитет живота се мери натопљеношћу смислом, присуством светиња у њему. Но непријатељски табор није лишен људских својстава, осетљивости на лепоту, те верности властитом, мада на другачији начин схваћеном идеалу. Мустај-кадија тако говори о лепоти Стамбола или лепоти жене/…/, а некако се заборавља да се и стиху „оџа риче на равном Цетињу“, што изговара коло, супротставља Мустај-кадија: „Више ваља дан клањања један/ но крштења четири године““, каже Јасмина Ахметагић.  Геноцида има тамо где се други и другачији своди на нељудско биће које треба уништити. Тако је Анте Старчевић Србе звао „накотом за сјекиру“. Његош тако нешто није ни изговорио, ни помислио. А и како би, кад је муслимане доживљавао као потенцијалне савезнике у борби?

САРАДЊА С МУСЛИМАНИМА А шта се дешавало у конкретној историјској стварности, у животу владара и владике Рада? Његош је покушавао да нашим муслиманима каже да су Срби, јер су од српске мајке пореклом и да их увери да, заједно са православном браћом, треба да се боре против окупатора из Стамбола (праве Турке домаћи муслимани, који су вековима упражњавали многе српске народне обичаје, звали су „Туркуше“ и нису их волели; Његош је то знао и настојао да њихову националну свест, запретану у језику и пореклу, опет разгори). Владар и владика црногорски је желео да сарађује с домаћим муслиманима у борби за слободу. Када је Хусеин-капетан Градашчевић, звани Змај од Босне, устао у одбрану босанске аутономије од реформи из Стамбола, архимандрит Петар Други га је одмах подржао, пославши му умног и способног архимандрита Мојсија Зечевића и поручио му: „Него те молимо како нашега драгога пријатеља да се држиш јуначки и да се чуваш да те не би садријазем (велики везир) у чемугођ преварио.“ Змај од Босне није успео, али Његош је наставио да се нада.

[restrictedarea]

Трудећи се да уразуми Османпашу Скопљака да одустане од непрестаних насртаја на Црну Гору, владика Раде му пише: „Арбанаси су народ сасвијем други, а ти с нама једноплеменик иако си различита вјероисповједанија. И ти се можеш поносити дичном свободом црногорском, ако не у ове дивље ћошкове, а оно барем пред великијем и просвештенијем свијетом, јер су с тобом једне крви, једног племена.“ На то му је Скопљак (који, ипак, није одустајао од служења Стамболу) одговарао да и он зна да је српског порекла: „Што ми пишеш да смо птице из једнога гнијезда и ја знам да смо од једне карви и наши стари и ми/…/“

Знао је Скопљак, али није марио. Тако се борба настављала, управо као у „Вијенцу“: „Крст носити вама је суђено,/ страшне борбе с својим и с туђином“… Зато Игуман Теодосије из „Шћепана Малог“ Бошњацима исламске вере замера губљење националне свести и потонуће у мрак турског империјализма: „О слободи и о народности/ у њих нико поњатија нејма,/ у гроб су их обе сахранили“.

НАРИЦАЉКА ЊЕГОШЕВА У већ поменутом писму Османпаши, Његош је плакао над браћом која су, поставши муслимани, изгубила свест о Српству: „Ја сам инокосан, ја сам сирак. Помисли ће да су ми браћа, славни и гласовити кнезови и војводе нашега царства. Ђе је Црнојевић (Бушатлија), ђе је Обрен Кнежевић (Махмудбеговић), ђе је Кулиновић? Ђе је Скопљак, ђе је Видајић? Ђе је Филиповић, ђе је Градичевић? Ђе је Сточевић? Ђе је Љубовић, ђе је Ченгић? Па ђе су млоги остали? Камо господа и цвијет нашега народа да своје отачаство и славу заједно потражимо, да смо сви наједно? Онда бих ја с њима нешто велико потражио. Бог сами знаде када ће се они своје славе споменути и до када ће се ова моја браћа од своје рођене браће туђити и називати се Азијатима, и дом када ће за туђу корист работати не сјећајући се себе ни својега. Од онога несрећнога дана откако је Азијатин наше царство разгњавио, са којим се ова шака горштака за опште поштење и име нашега народа бори? Све са својом рођеном браћом истурченом. Брат брата бије, брат брата сијече, развалине су нашега царства у нашу крв огрезле./…/Ја бих волио но ишта на свијету видјети слогу међу браћом, у којима једна крв кипи, коју је једно млијеко одгојило и једна колијевка одњихала./…/Када са мном говориш као мој брат Бошњак, ја сам твој брат, твој пријатељ. Али када говориш као туђин, како Азијатин, како непријатељ нашег племена и имена, мени је то противно и свакоме би благородно мислећему човјеку противно било“.

Дакле, Његош није „православни фундаменталиста“ који би да коље оне који нису православни. Он би муслимане за браћу у борби за слободу народа од којег потичу… Неки од наших муслимана су га као таквог осетили и умели да му се одуже. Највећи од њих је свакако био Иса Махмудбеговић, потомак бјелопољских кућића.

МУСЛИМАН КОЈИ СЕ ОДУЖИО ЊЕГОШУ По сведочењу Васе Чавора, радника обезбеђења у доба рушења Капеле Светог Петра Цетињског на Ловћену, кад је дошао дан да се руши капела, Мирко Живковић, шеф градилишта, сабрао је раднике и рекао шта их чека. Испред свих радника иступио је Исо Махмудбеговић, муслиман из Бистрице код Бијелог Поља. Имао је огромне бркове. Частан и човечан, изјавио је да неће да руши капелу јер је то „влашки храм“:„А ја не желим и не могу да рушим било чију светињу“.Прећено му је отказом. Махмудбеговић је изјавио: „Не морате ми га давати. Отићи ћу сам.“ Иси су се придружили и остали радници.

Сутрадан је на градилиште стигла милиција и УДБА. Махмудбеговић им је рекао: „Да сте дошли у моје мјесто да рушите џамију, ја бих погинуо, али не бих дозволио да се то уради.“Захваљујући херојству Исе Махмудбеговића, муслимана од Бијелог Поља, данима нико није рушио капелу. Онда су нашли неке уличаре и робијаше из Спужа, дали им ракије, и рушење је почело.

Наравно, Хаг не жели да зна за стварног Његоша, стварне муслимане и њихов узајамни однос. Али, ми морамо знати, чувајући и своју културу и свој образ. Владика Раде и Иса Махмудбеговић на то нас обавезују.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *