Njegoš i naši muslimani – Pesnik u Hagu

Piše Vladimir Dimitrijević

Optužili su nedavno na sudu Njegoša, pesnika koji je, kroz usta Vladike Danila u „Gorskom vijencu“ nastojao da objasni da je rat sa poturicama bratoubilački a kroz usta Igumana Stefana svedočio Crnogorcima da su „Bosna i po Arbanije / vaša braća od oca i majke“

Znali smo da će tako biti: na suđenju u Hagu predstavili su Njegoša kao ideologa genocida nad muslimanima, bez koga ne bi bilo ni rata 1992-1995 a ni Srebrenice u interpretaciji Vašingtona i Brisela. Naravno, u tom ludilu, šekspirovski rečeno, ima sistema: cilj je da se sva srpska kultura učini „genocidnom“ i da se Srbi primoraju na „promenu svesti“. Ali, baš to je razlog da, opet i opet, sagledamo stvarni odnos Njegošev prema muslimanima srpskog porekla i da ga smestimo u okvire istorijske epohe u kojoj je živeo pesnik „Gorskog vijenca“.

Dakle, optužili su Njegoša, onoga koji je, kroz usta Vladike Danila u „Vijencu“ nastojao da objasni da je rat sa poturicama bratoubilački a kroz usta Igumana Stefana svedočio Crnogorcima da su „Bosna i po Arbanije/ vaša braća od oca i majke.“ To je onaj isti Njegoš koji je likove svojih muslimana u „Vijencu“ učinio krajnje uverljivim, dajući Mustaj-kadiji da ispeva najsnažniju himnu islamu ne samo u našoj nego i u evropskoj književnosti. To je Njegoš koji je tvrdio da se „ne pita ko se kako krsti,/ no čija mu krvca grije prsi,/ čije ga je zadojilo mlijeko“. Isti onaj čiji Iguman Teodosije, u „Lažnom caru Šćepanu Malom“, veli: „Svaki Srbin koji se prevjeri -/ Prosto vjeru što zagrli drugu,/ no mu prosto ne bilo pred Bogom/ što ocrni obraz pred svijetom,/ te se zvati Srbinom ne hoće“. Dakle, Njegoš nije zamerao preveravanje, nego odnarođavanje…

„VIJENAC“ U KLJUČU SREBRENICE Tumačenja Njegoševog speva kao opravdanja „genocida nad muslimanima“ bilo je i u doba SFRJ. Pre neku godinu, bošnjački hermeneutičar Esad Bajtal čitao je Njegošev spev u svetlu Srebrenice. Naravno, kako kaže Jasmina Ahmetagić, to je „zlostavljanje „Gorskog vijenca““. Jer, „istraga poturica“ opisana kod Njegoša nije istorijski događaj; „Vijenac“ je sintetički spev o vekovnoj gigantomahiji, sa sasvim drugačijim predznakom: „Izbor po časnosti, a ne po koristi, temeljno je opredeljenje čitave zajednice vladike Danila. U „Gorskom vijencu“ svi junaci imaju isti ideal: kontinuiranu borbu koja će ih načiniti slobodnim ili, ako u toj borbi stradaju, mrtvim junacima. /…/Kvalitet života se meri natopljenošću smislom, prisustvom svetinja u njemu. No neprijateljski tabor nije lišen ljudskih svojstava, osetljivosti na lepotu, te vernosti vlastitom, mada na drugačiji način shvaćenom idealu. Mustaj-kadija tako govori o lepoti Stambola ili lepoti žene/…/, a nekako se zaboravlja da se i stihu „odža riče na ravnom Cetinju“, što izgovara kolo, suprotstavlja Mustaj-kadija: „Više valja dan klanjanja jedan/ no krštenja četiri godine““, kaže Jasmina Ahmetagić.  Genocida ima tamo gde se drugi i drugačiji svodi na neljudsko biće koje treba uništiti. Tako je Ante Starčević Srbe zvao „nakotom za sjekiru“. Njegoš tako nešto nije ni izgovorio, ni pomislio. A i kako bi, kad je muslimane doživljavao kao potencijalne saveznike u borbi?

SARADNJA S MUSLIMANIMA A šta se dešavalo u konkretnoj istorijskoj stvarnosti, u životu vladara i vladike Rada? Njegoš je pokušavao da našim muslimanima kaže da su Srbi, jer su od srpske majke poreklom i da ih uveri da, zajedno sa pravoslavnom braćom, treba da se bore protiv okupatora iz Stambola (prave Turke domaći muslimani, koji su vekovima upražnjavali mnoge srpske narodne običaje, zvali su „Turkuše“ i nisu ih voleli; Njegoš je to znao i nastojao da njihovu nacionalnu svest, zapretanu u jeziku i poreklu, opet razgori). Vladar i vladika crnogorski je želeo da sarađuje s domaćim muslimanima u borbi za slobodu. Kada je Husein-kapetan Gradaščević, zvani Zmaj od Bosne, ustao u odbranu bosanske autonomije od reformi iz Stambola, arhimandrit Petar Drugi ga je odmah podržao, poslavši mu umnog i sposobnog arhimandrita Mojsija Zečevića i poručio mu: „Nego te molimo kako našega dragoga prijatelja da se držiš junački i da se čuvaš da te ne bi sadrijazem (veliki vezir) u čemugođ prevario.“ Zmaj od Bosne nije uspeo, ali Njegoš je nastavio da se nada.

[restrictedarea]

Trudeći se da urazumi Osmanpašu Skopljaka da odustane od neprestanih nasrtaja na Crnu Goru, vladika Rade mu piše: „Arbanasi su narod sasvijem drugi, a ti s nama jednoplemenik iako si različita vjeroispovjedanija. I ti se možeš ponositi dičnom svobodom crnogorskom, ako ne u ove divlje ćoškove, a ono barem pred velikijem i prosveštenijem svijetom, jer su s tobom jedne krvi, jednog plemena.“ Na to mu je Skopljak (koji, ipak, nije odustajao od služenja Stambolu) odgovarao da i on zna da je srpskog porekla: „Što mi pišeš da smo ptice iz jednoga gnijezda i ja znam da smo od jedne karvi i naši stari i mi/…/“

Znao je Skopljak, ali nije mario. Tako se borba nastavljala, upravo kao u „Vijencu“: „Krst nositi vama je suđeno,/ strašne borbe s svojim i s tuđinom“… Zato Iguman Teodosije iz „Šćepana Malog“ Bošnjacima islamske vere zamera gubljenje nacionalne svesti i potonuće u mrak turskog imperijalizma: „O slobodi i o narodnosti/ u njih niko ponjatija nejma,/ u grob su ih obe sahranili“.

NARICALJKA NJEGOŠEVA U već pomenutom pismu Osmanpaši, Njegoš je plakao nad braćom koja su, postavši muslimani, izgubila svest o Srpstvu: „Ja sam inokosan, ja sam sirak. Pomisli će da su mi braća, slavni i glasoviti knezovi i vojvode našega carstva. Đe je Crnojević (Bušatlija), đe je Obren Knežević (Mahmudbegović), đe je Kulinović? Đe je Skopljak, đe je Vidajić? Đe je Filipović, đe je Gradičević? Đe je Stočević? Đe je Ljubović, đe je Čengić? Pa đe su mlogi ostali? Kamo gospoda i cvijet našega naroda da svoje otačastvo i slavu zajedno potražimo, da smo svi najedno? Onda bih ja s njima nešto veliko potražio. Bog sami znade kada će se oni svoje slave spomenuti i do kada će se ova moja braća od svoje rođene braće tuđiti i nazivati se Azijatima, i dom kada će za tuđu korist rabotati ne sjećajući se sebe ni svojega. Od onoga nesrećnoga dana otkako je Azijatin naše carstvo razgnjavio, sa kojim se ova šaka gorštaka za opšte poštenje i ime našega naroda bori? Sve sa svojom rođenom braćom isturčenom. Brat brata bije, brat brata siječe, razvaline su našega carstva u našu krv ogrezle./…/Ja bih volio no išta na svijetu vidjeti slogu među braćom, u kojima jedna krv kipi, koju je jedno mlijeko odgojilo i jedna kolijevka odnjihala./…/Kada sa mnom govoriš kao moj brat Bošnjak, ja sam tvoj brat, tvoj prijatelj. Ali kada govoriš kao tuđin, kako Azijatin, kako neprijatelj našeg plemena i imena, meni je to protivno i svakome bi blagorodno mislećemu čovjeku protivno bilo“.

Dakle, Njegoš nije „pravoslavni fundamentalista“ koji bi da kolje one koji nisu pravoslavni. On bi muslimane za braću u borbi za slobodu naroda od kojeg potiču… Neki od naših muslimana su ga kao takvog osetili i umeli da mu se oduže. Najveći od njih je svakako bio Isa Mahmudbegović, potomak bjelopoljskih kućića.

MUSLIMAN KOJI SE ODUŽIO NJEGOŠU Po svedočenju Vase Čavora, radnika obezbeđenja u doba rušenja Kapele Svetog Petra Cetinjskog na Lovćenu, kad je došao dan da se ruši kapela, Mirko Živković, šef gradilišta, sabrao je radnike i rekao šta ih čeka. Ispred svih radnika istupio je Iso Mahmudbegović, musliman iz Bistrice kod Bijelog Polja. Imao je ogromne brkove. Častan i čovečan, izjavio je da neće da ruši kapelu jer je to „vlaški hram“:„A ja ne želim i ne mogu da rušim bilo čiju svetinju“.Prećeno mu je otkazom. Mahmudbegović je izjavio: „Ne morate mi ga davati. Otići ću sam.“ Isi su se pridružili i ostali radnici.

Sutradan je na gradilište stigla milicija i UDBA. Mahmudbegović im je rekao: „Da ste došli u moje mjesto da rušite džamiju, ja bih poginuo, ali ne bih dozvolio da se to uradi.“Zahvaljujući herojstvu Ise Mahmudbegovića, muslimana od Bijelog Polja, danima niko nije rušio kapelu. Onda su našli neke uličare i robijaše iz Spuža, dali im rakije, i rušenje je počelo.

Naravno, Hag ne želi da zna za stvarnog Njegoša, stvarne muslimane i njihov uzajamni odnos. Ali, mi moramo znati, čuvajući i svoju kulturu i svoj obraz. Vladika Rade i Isa Mahmudbegović na to nas obavezuju.

[/restrictedarea]