Почетна / Свет / Губи ли ЕУ своју привлачност?

Губи ли ЕУ своју привлачност?

Пише Маријана Милосављевић

Украјина није једина земља која је Европској унији хладнокрвно окренула леђа. Пре ње су то учиниле Јерменија и Исланд, а Велика Британија прети изласком из Уније после референдума који ће се одржати најкасније до 2017. године

Ово није била добра година за процес евроинтеграција. Завршила се спектакуларним шамаром Украјине евроунијском естаблишменту у Литванији. Изостао је потпис на документу о придруживању и слободној трговини са Украјином, који је Брисел карактерисао као „најамбициознији договор који је Европска унија икада понудила земљи која није њена чланица“. Колико год то нама било тешко схватљиво, то није први озбиљни ударац који овај савез у последње време подноси. Уз неочекивано „не“ бриселској унији, Царинској унији са Русијом, Казахстаном и Белорусијом недавно се придружила и Јерменија. После неколико година премишљања, традиционално евроскептични Исланд је под притиском грађана такође одлучио да избегне широки загрљај добродошлице. Истраживања показују да се и у Турској полако, али сигурно, топи евроентузијазам, а у Енглеској је Доњи дом Британског парламента једногласно (што се изузетно ретко догађа) подржао нацрт закона који гарантује одржавање референдума о чланству Велике Британије у ЕУ до 2017. године…

Да ли то бледи привлачност доскоро најпривлачнијег савеза на свету, или се полако схвата да нема смисла говорити о заједничкој (и светлој) европској будућности која може да буде и будућност грчке беде или бугарског и румунског очаја? Пођимо редом, од сваког наведеног појединачног примера, који можда може да објасни опадање оптимизма за достизање бољитка који је доскоро неупитно обасјавао и оличавао ЕУ.

 

Јерменија После више година преговарања Јеревана са Бриселом, обрт је за многе познаваоце прилика, а нарочито за самозадовољне европске функционере, био неочекиван. Званични Јереван је у локалним медијима организовао велику пропагандну кампању у прилог сарадњи са Бриселом, али је притом учинио све да не поквари односе са Кремљом. Занимљиво је да се после децидираног јерменског одговора, у Европи и даље чују изјаве како чланство Јерменије у Царинској унији неће бити сметња за њено политичко и економско зближавање са Европском унијом. Упућени примећују да став пун разумевања према кавкаској републици потпуно одудара од тона којим је Европска унија разговарала са Украјином, којој је у суштини остављено да бира једно или друго: Русију или Запад.

Аналитичари „Гласа Русије“ истичу да је Јерменија, напросто, пажљиво изабрала бољу економску и безбедносну понуду. За Јереван је то најважније питање, јер је Јерменија притиснута између Турске и Азербејџана, двеју непријатељски настројених земаља које отворено угрожавају њено постојање. Важно је знати да између Русије и Јерменије већ постоји уговор о заштити граница који важи до 2044. За разлику од Русије, ЕУ није пружила Јерменији гаранцију територијалне целовитости.

Геостратези објашњавају да је Јерменија и за европске земље и за Русију кључ којим се може учврстити утицај у читавом кавкаском региону. Њен географски положај смета уједињењу Турске и Азербејџана, и без ње би Русија била потпуно одсечена од блискоисточног региона. Ступање Јерменије у Царинску унију омогућује Русији да се још боље учврсти у региону и да добије најкраћи копнени коридор према Персијском заливу.

 

[restrictedarea]

Исланд Средином јуна ове године овдашњи медији, толико снисходљиви према захтевима ЕУ, пропустили су да нас обавесте да придруживање није баш за свакога почетак и крај животног смисла. Исландске власти обавестиле су, наиме, Европску комисију да одустају од преговора о придруживању Европској унији које је било доведено скоро до пред сам крај. Тиме је нова, евроскептична влада испунила обећање, дато током изборне кампање, да ће зауставити процес европских интеграција. Комесар за проширење ЕУ Штефан Филе изразио је тим поводом дубоко разочарење: „Лично ми је веома тешко да ово прихватим.“ Али друге није имао.

Иначе, исландски ниво усаглашености са европским законима је чак виши него код многих земаља чланица. Али, анкете показују да само 25 одсто грађана Исланда подржава улазак у ЕУ. Влада је зато одлучила да прекине преговоре, иако је Исланд већ затворио трећину од 33 преговарачка поглавља.

Шта то потомке викига, упркос блискости, одбија од ЕУ?

Исланд је почетком двехиљадите године важио за економско чудо у свету, због чега је 2007, према извештају УН, изабран за место где је, због високог стандарда и сигурности, најбоље живети. А онда је дошла 2008, и читав систем се урушио. Пре Шпаније, пре Ирске, Португалије и Италије, пре најтежег европског болесника Грчке, криза је стигла на север Европе, претећи да Исланд претвори у економског мртваца. Данас, пет година после почетка катастрофе, земља се опоравила и поново важи за чудо јер се није препустила неолибералном рецепту који неуспешно покушава да излечи болесне европске економије.

Кратка историја невоља на Исланду почела је са – банкама. До кризе, то је био сектор са најјачим растом, али се испоставило да је највећа слабост јер цео Исланд има тек нешто више од 300.000 становника, а три главне банке су имале 500.000 клијената. Кредити су давани свакоме ко је хтео, али мали број становника је ограничавао проналажење нових дужника. Уследио је колапс банкарског сектора.

Исланд је средином 2008. имао спољни дуг од 50 милијарди евра, од чега је банкарском сектору припадало 80 одсто. Поређења ради, у години без кризе вредност домаће производње износила је 8,5 милијарди евра.

У почетку се чинило да је решење у приступању ЕУ. Међутим, грађани су по други пут на референдуму (10. априла 2011.) одбили владин предлог да отплате Британији и Холандији пет милијарди долара уштеђевине грађана тих земаља пропале онлајн банке Ајсејв. Наиме, око 340.000 британских и холандских штедиша положило је више од пет милијарди долара на рачун Ајсејв банке, која је нудила високе камате. После пропасти Ајсејва, британска и холандска влада позајмиле су новац да би намириле своје грађане, а затим су се обратиле Исланду за накнаду штете. Неспоразум око намирења дуга довео је и до претњи Британије и Холандије да ће блокирати кандидатуру Исланда за улазак у ЕУ док се ситуација не реши. Исланђани су већином, већ једном одбили предложено поравнање на референдуму 2010.године, али се влада надала да ће 2011. грађани прихватити нешто повољније услове који су у међувремену договорени. Нису, зато што се нису осећали обавезнима да плате за грешке банкарске елите.

Све у свему, Исланђани су рекли НЕ банкарској похлепи. Потребе људи током суочавања са кризом ставили су испред захтева тржишта, на сваком кораку. Оног тренутка када је постало јасно, у октобру 2008, да су исландске банке у неслућеним проблемима, влада је била принуђена да интервенише, заштити домаће рачуне и остави стране кредиторе на цедилу.

Влада је склопила уговор са банкама да се опрашта дуг домаћинствима чији је дуг већи од 110 одсто укупне имовине. Исландске банке су опростиле зајмове у износу од чак 13 одсто бруто домаће производње. Држава је тада могла да гарантује само за мање штедне износе, а стране банке, које су највећи повериоци исландских, запретиле су да више неће позајмити новац држави. Ипак, иако нису поклекли, Исланд више нема никаквих проблема са дотоком новца из банкарског сектора.

И када је све прошло, на дневни ред се вратило питање идентитета, и питање да ли је Исланду добро да се поново прикључује заједници која тражи да се одрекне дела свог суверенитета. Одговор знамо.

 

Велика Британија Велика Британија још од владе Маргарет Тачер сноси последице придруживања ЕУ и често преиспитује свој статус у заједници, изазивајући главобољу у Бриселу. То се скоро циклично догађа, а нешто чешће од почетка године. Ни месец дана после упловљавања у 2013, британски премијер Дејвид Камерон поручио је да би, уколико Европска унија не спроведе корените реформе, Британија могла да иступи из чланства. Камерон је рекао да Британија не жели да дигне мост између себе и континента, нити да се повуче из света, али да се јавност освестила у вези са ЕУ. „Време је да британски народ каже шта мисли. Време је да решимо питање Британије и Европе“, рекао је Камерон.

Наводећи проблеме еврозоне и „кризу европских надлежности“, Камерон је рекао да, ако се не суочи са овим изазовима, „постоји опасност од урушавања Европе“ и да ће се британски народ „запутити ка излазу“.

Камерон је под све већим притиском евроскептика у оквиру своје Конзервативне партије, који од њега траже да се супротстави Европској унији. Резултати недавних анкета показују да су Британци за излазак земље из ЕУ, јер сматрају да се Брисел меша у унутрашња питања и да се разбацује новцем у време када се уводе мере штедње. За незадовољство у Бриселу додатно се постарао премијер Велике Британије Дејвид Камерон, најавивши недавно да би имигранти из појединих земаља Европске уније (Бугарске и Румуније) могли да буду ускраћени за социјална примања, уколико су у тој земљи дуже од девет месеци без посла.

Теоретски гледано, прописи Европске уније дозвољавају депортацију, али грађани свих земаља чланица Уније имају загарантовано право слободе кретања. Што значи да би, конкретно у овом случају, поново могли да дођу у Велику Британију већ колико наредног дана. Са тим би се морало прекинути, уверен је Камерон, и тражи да се забрани поновни улазак (за грађане Румуније и Бугарске на 12 месеци).

Једна од основних идеја Европске уније јесте слободно кретање свих њених грађана, без икаквих ограничења. Додуше, када Унији приступе нове чланице, постоји тзв. прелазни период. За Бугарску и Румунију тај временски оквир, у трајању од седам година, истиче у јануару 2014. године.

Брисел ће ипак размотрити предлоге британске владе, Камерон је најавио да ће почетком наредне године затражити нове преговоре о слободном приступу јединственом тржишту рада ЕУ, а премијер Румуније Виктор Понта апеловао је на Британију да Румуне не третира као „грађане другог реда“ када 1. јануара стекну право да се запосле у земљама ЕУ.

Чак и ако отворено не заговарају мере сличне онима које најављује Дејвид Камерон, појачана имиграциона кретања са Истока на Запад и Север брину и друге чланице ЕУ. У писму које су Европској комисији пролетос упутили министри унутрашњих послова Немачке, Велике Британије, Холандије и Аустрије, указује се на проблем повећане злоупотребе социјалних повластица. Брисел је обећао да ће реаговати ако Комисији буду прослеђени конкретни докази који потврђују постојање тзв. „социјалног туризма“. То се, до сада, ипак није догодило.

Тек, један од најугледнијих британских социолога, Ентони Гиденс, средином новембра у Бриселу је представио своју нову књигу о Европи „Моћни и узбуркани континент“ у којој предвиђа да ће следећих шест месеци бити одлучујући за будућност пројекта Европе…

 

Турска Изгледа да је и код других земаља, као што је Турска, дошло до замора у процесу приближавања а код њих жеља за присупањем ЕУ није само епизода. Преговори са Турцима воде се од 1963. године. Након последње, вишемесечне паузе, разговори су настављени тек овог новембра. Али, изгледа да је у међувремену међу турским становништвом жеља за чланством у ЕУ знатно смањена. У овогодишњој студији „Трансатлантски трендови“ америчке фондације „Немачки Маршалов фонд“, 44 одсто Турака је за улазак у Европску унију, што је за четири процента мање него прошле године. Око 34 одсто испитаних је мишљења да би улазак у ЕУ штетио Турској. Пре скоро десет година, две трећине становништва било је за Европску унију. Противника је било девет одсто.

Јасно је да ће до новог проширења ЕУ проћи доста времена. Зато, по многима, најважније питање није „када ће се ући“, већ „шта ће се дешавати у соби за чекање“?

 

ВИЗИЈА ЕУТОПИЈЕ Колико је ЕУ још увек атрактивна, питање је којим су стидљиво почели да се баве европски медији. Одговор на питање је још увек позитиван.

„Европска унија је још увек веома атрактивна“, каже политиколог Лудгер Кинхарт. Он у разговору за „Дојче веле“ каже да је управо то разлог због којег руско руководство, а делом и украјинско, и даље покушавају да спрече приближавање ЕУ. За Евалда Белкеа из Немачког друштва за спољну политику, одлука владе у Кијеву није знак за генерално „не“. „Атрактивност се, у ствари, састоји у визији, или утопији, коју Европска унија нуди Украјини, а то је да ће имати прилику да буде успешна ако јој се придружи. Тако мисли већина становништва, и то је веома важно“, каже Белке.

За сада ЕУ жели да докаже да је још увек привлачна, док балканске државе, које сматрају да су чланице ЕУ богатије и стабилније, гаје наду да ће се изгребати за остатке тог изобиља. Када би озбиљније слушале Бугаре и Румуне, знале би колико греше.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Odgovorio bi jednom političaru u vezi ove teme,da li da mu navedem ime? Ma nema potrebe svi ga znamo,“Mnogo bolje je biti Ruska gubernija nego Zapada kolonija“Nadam se da ćemo konačno krenuti
    u susret boljitku,kamo sada stremimo nema vajde,samo krv i suze…..




    0



    0
  2. Eto ljudi imaju referendum i za ulazak i za izlazak iz ,,ove tvorevine,,. Nas niko nista ne pita. Zamislite jednog naseg politicara koji se drzao rezervisano i kurvinski u nacionalistickoj stranci a onda odjednom tap pa izdaja. E taj karakter nemogu da shvatim pa valjda nisam u trendu.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *