Gubi li EU svoju privlačnost?

Piše Marijana Milosavljević

Ukrajina nije jedina zemlja koja je Evropskoj uniji hladnokrvno okrenula leđa. Pre nje su to učinile Jermenija i Island, a Velika Britanija preti izlaskom iz Unije posle referenduma koji će se održati najkasnije do 2017. godine

Ovo nije bila dobra godina za proces evrointegracija. Završila se spektakularnim šamarom Ukrajine evrounijskom establišmentu u Litvaniji. Izostao je potpis na dokumentu o pridruživanju i slobodnoj trgovini sa Ukrajinom, koji je Brisel karakterisao kao „najambiciozniji dogovor koji je Evropska unija ikada ponudila zemlji koja nije njena članica“. Koliko god to nama bilo teško shvatljivo, to nije prvi ozbiljni udarac koji ovaj savez u poslednje vreme podnosi. Uz neočekivano „ne“ briselskoj uniji, Carinskoj uniji sa Rusijom, Kazahstanom i Belorusijom nedavno se pridružila i Jermenija. Posle nekoliko godina premišljanja, tradicionalno evroskeptični Island je pod pritiskom građana takođe odlučio da izbegne široki zagrljaj dobrodošlice. Istraživanja pokazuju da se i u Turskoj polako, ali sigurno, topi evroentuzijazam, a u Engleskoj je Donji dom Britanskog parlamenta jednoglasno (što se izuzetno retko događa) podržao nacrt zakona koji garantuje održavanje referenduma o članstvu Velike Britanije u EU do 2017. godine…

Da li to bledi privlačnost doskoro najprivlačnijeg saveza na svetu, ili se polako shvata da nema smisla govoriti o zajedničkoj (i svetloj) evropskoj budućnosti koja može da bude i budućnost grčke bede ili bugarskog i rumunskog očaja? Pođimo redom, od svakog navedenog pojedinačnog primera, koji možda može da objasni opadanje optimizma za dostizanje boljitka koji je doskoro neupitno obasjavao i oličavao EU.

 

Jermenija Posle više godina pregovaranja Jerevana sa Briselom, obrt je za mnoge poznavaoce prilika, a naročito za samozadovoljne evropske funkcionere, bio neočekivan. Zvanični Jerevan je u lokalnim medijima organizovao veliku propagandnu kampanju u prilog saradnji sa Briselom, ali je pritom učinio sve da ne pokvari odnose sa Kremljom. Zanimljivo je da se posle decidiranog jermenskog odgovora, u Evropi i dalje čuju izjave kako članstvo Jermenije u Carinskoj uniji neće biti smetnja za njeno političko i ekonomsko zbližavanje sa Evropskom unijom. Upućeni primećuju da stav pun razumevanja prema kavkaskoj republici potpuno odudara od tona kojim je Evropska unija razgovarala sa Ukrajinom, kojoj je u suštini ostavljeno da bira jedno ili drugo: Rusiju ili Zapad.

Analitičari „Glasa Rusije“ ističu da je Jermenija, naprosto, pažljivo izabrala bolju ekonomsku i bezbednosnu ponudu. Za Jerevan je to najvažnije pitanje, jer je Jermenija pritisnuta između Turske i Azerbejdžana, dveju neprijateljski nastrojenih zemalja koje otvoreno ugrožavaju njeno postojanje. Važno je znati da između Rusije i Jermenije već postoji ugovor o zaštiti granica koji važi do 2044. Za razliku od Rusije, EU nije pružila Jermeniji garanciju teritorijalne celovitosti.

Geostratezi objašnjavaju da je Jermenija i za evropske zemlje i za Rusiju ključ kojim se može učvrstiti uticaj u čitavom kavkaskom regionu. Njen geografski položaj smeta ujedinjenju Turske i Azerbejdžana, i bez nje bi Rusija bila potpuno odsečena od bliskoistočnog regiona. Stupanje Jermenije u Carinsku uniju omogućuje Rusiji da se još bolje učvrsti u regionu i da dobije najkraći kopneni koridor prema Persijskom zalivu.

 

[restrictedarea]

Island Sredinom juna ove godine ovdašnji mediji, toliko snishodljivi prema zahtevima EU, propustili su da nas obaveste da pridruživanje nije baš za svakoga početak i kraj životnog smisla. Islandske vlasti obavestile su, naime, Evropsku komisiju da odustaju od pregovora o pridruživanju Evropskoj uniji koje je bilo dovedeno skoro do pred sam kraj. Time je nova, evroskeptična vlada ispunila obećanje, dato tokom izborne kampanje, da će zaustaviti proces evropskih integracija. Komesar za proširenje EU Štefan File izrazio je tim povodom duboko razočarenje: „Lično mi je veoma teško da ovo prihvatim.“ Ali druge nije imao.

Inače, islandski nivo usaglašenosti sa evropskim zakonima je čak viši nego kod mnogih zemalja članica. Ali, ankete pokazuju da samo 25 odsto građana Islanda podržava ulazak u EU. Vlada je zato odlučila da prekine pregovore, iako je Island već zatvorio trećinu od 33 pregovaračka poglavlja.

Šta to potomke vikiga, uprkos bliskosti, odbija od EU?

Island je početkom dvehiljadite godine važio za ekonomsko čudo u svetu, zbog čega je 2007, prema izveštaju UN, izabran za mesto gde je, zbog visokog standarda i sigurnosti, najbolje živeti. A onda je došla 2008, i čitav sistem se urušio. Pre Španije, pre Irske, Portugalije i Italije, pre najtežeg evropskog bolesnika Grčke, kriza je stigla na sever Evrope, preteći da Island pretvori u ekonomskog mrtvaca. Danas, pet godina posle početka katastrofe, zemlja se oporavila i ponovo važi za čudo jer se nije prepustila neoliberalnom receptu koji neuspešno pokušava da izleči bolesne evropske ekonomije.

Kratka istorija nevolja na Islandu počela je sa – bankama. Do krize, to je bio sektor sa najjačim rastom, ali se ispostavilo da je najveća slabost jer ceo Island ima tek nešto više od 300.000 stanovnika, a tri glavne banke su imale 500.000 klijenata. Krediti su davani svakome ko je hteo, ali mali broj stanovnika je ograničavao pronalaženje novih dužnika. Usledio je kolaps bankarskog sektora.

Island je sredinom 2008. imao spoljni dug od 50 milijardi evra, od čega je bankarskom sektoru pripadalo 80 odsto. Poređenja radi, u godini bez krize vrednost domaće proizvodnje iznosila je 8,5 milijardi evra.

U početku se činilo da je rešenje u pristupanju EU. Međutim, građani su po drugi put na referendumu (10. aprila 2011.) odbili vladin predlog da otplate Britaniji i Holandiji pet milijardi dolara ušteđevine građana tih zemalja propale onlajn banke Ajsejv. Naime, oko 340.000 britanskih i holandskih štediša položilo je više od pet milijardi dolara na račun Ajsejv banke, koja je nudila visoke kamate. Posle propasti Ajsejva, britanska i holandska vlada pozajmile su novac da bi namirile svoje građane, a zatim su se obratile Islandu za naknadu štete. Nesporazum oko namirenja duga doveo je i do pretnji Britanije i Holandije da će blokirati kandidaturu Islanda za ulazak u EU dok se situacija ne reši. Islanđani su većinom, već jednom odbili predloženo poravnanje na referendumu 2010.godine, ali se vlada nadala da će 2011. građani prihvatiti nešto povoljnije uslove koji su u međuvremenu dogovoreni. Nisu, zato što se nisu osećali obaveznima da plate za greške bankarske elite.

Sve u svemu, Islanđani su rekli NE bankarskoj pohlepi. Potrebe ljudi tokom suočavanja sa krizom stavili su ispred zahteva tržišta, na svakom koraku. Onog trenutka kada je postalo jasno, u oktobru 2008, da su islandske banke u neslućenim problemima, vlada je bila prinuđena da interveniše, zaštiti domaće račune i ostavi strane kreditore na cedilu.

Vlada je sklopila ugovor sa bankama da se oprašta dug domaćinstvima čiji je dug veći od 110 odsto ukupne imovine. Islandske banke su oprostile zajmove u iznosu od čak 13 odsto bruto domaće proizvodnje. Država je tada mogla da garantuje samo za manje štedne iznose, a strane banke, koje su najveći poverioci islandskih, zapretile su da više neće pozajmiti novac državi. Ipak, iako nisu poklekli, Island više nema nikakvih problema sa dotokom novca iz bankarskog sektora.

I kada je sve prošlo, na dnevni red se vratilo pitanje identiteta, i pitanje da li je Islandu dobro da se ponovo priključuje zajednici koja traži da se odrekne dela svog suvereniteta. Odgovor znamo.

 

Velika Britanija Velika Britanija još od vlade Margaret Tačer snosi posledice pridruživanja EU i često preispituje svoj status u zajednici, izazivajući glavobolju u Briselu. To se skoro ciklično događa, a nešto češće od početka godine. Ni mesec dana posle uplovljavanja u 2013, britanski premijer Dejvid Kameron poručio je da bi, ukoliko Evropska unija ne sprovede korenite reforme, Britanija mogla da istupi iz članstva. Kameron je rekao da Britanija ne želi da digne most između sebe i kontinenta, niti da se povuče iz sveta, ali da se javnost osvestila u vezi sa EU. „Vreme je da britanski narod kaže šta misli. Vreme je da rešimo pitanje Britanije i Evrope“, rekao je Kameron.

Navodeći probleme evrozone i „krizu evropskih nadležnosti“, Kameron je rekao da, ako se ne suoči sa ovim izazovima, „postoji opasnost od urušavanja Evrope“ i da će se britanski narod „zaputiti ka izlazu“.

Kameron je pod sve većim pritiskom evroskeptika u okviru svoje Konzervativne partije, koji od njega traže da se suprotstavi Evropskoj uniji. Rezultati nedavnih anketa pokazuju da su Britanci za izlazak zemlje iz EU, jer smatraju da se Brisel meša u unutrašnja pitanja i da se razbacuje novcem u vreme kada se uvode mere štednje. Za nezadovoljstvo u Briselu dodatno se postarao premijer Velike Britanije Dejvid Kameron, najavivši nedavno da bi imigranti iz pojedinih zemalja Evropske unije (Bugarske i Rumunije) mogli da budu uskraćeni za socijalna primanja, ukoliko su u toj zemlji duže od devet meseci bez posla.

Teoretski gledano, propisi Evropske unije dozvoljavaju deportaciju, ali građani svih zemalja članica Unije imaju zagarantovano pravo slobode kretanja. Što znači da bi, konkretno u ovom slučaju, ponovo mogli da dođu u Veliku Britaniju već koliko narednog dana. Sa tim bi se moralo prekinuti, uveren je Kameron, i traži da se zabrani ponovni ulazak (za građane Rumunije i Bugarske na 12 meseci).

Jedna od osnovnih ideja Evropske unije jeste slobodno kretanje svih njenih građana, bez ikakvih ograničenja. Doduše, kada Uniji pristupe nove članice, postoji tzv. prelazni period. Za Bugarsku i Rumuniju taj vremenski okvir, u trajanju od sedam godina, ističe u januaru 2014. godine.

Brisel će ipak razmotriti predloge britanske vlade, Kameron je najavio da će početkom naredne godine zatražiti nove pregovore o slobodnom pristupu jedinstvenom tržištu rada EU, a premijer Rumunije Viktor Ponta apelovao je na Britaniju da Rumune ne tretira kao „građane drugog reda“ kada 1. januara steknu pravo da se zaposle u zemljama EU.

Čak i ako otvoreno ne zagovaraju mere slične onima koje najavljuje Dejvid Kameron, pojačana imigraciona kretanja sa Istoka na Zapad i Sever brinu i druge članice EU. U pismu koje su Evropskoj komisiji proletos uputili ministri unutrašnjih poslova Nemačke, Velike Britanije, Holandije i Austrije, ukazuje se na problem povećane zloupotrebe socijalnih povlastica. Brisel je obećao da će reagovati ako Komisiji budu prosleđeni konkretni dokazi koji potvrđuju postojanje tzv. „socijalnog turizma“. To se, do sada, ipak nije dogodilo.

Tek, jedan od najuglednijih britanskih sociologa, Entoni Gidens, sredinom novembra u Briselu je predstavio svoju novu knjigu o Evropi „Moćni i uzburkani kontinent“ u kojoj predviđa da će sledećih šest meseci biti odlučujući za budućnost projekta Evrope…

 

Turska Izgleda da je i kod drugih zemalja, kao što je Turska, došlo do zamora u procesu približavanja a kod njih želja za prisupanjem EU nije samo epizoda. Pregovori sa Turcima vode se od 1963. godine. Nakon poslednje, višemesečne pauze, razgovori su nastavljeni tek ovog novembra. Ali, izgleda da je u međuvremenu među turskim stanovništvom želja za članstvom u EU znatno smanjena. U ovogodišnjoj studiji „Transatlantski trendovi“ američke fondacije „Nemački Maršalov fond“, 44 odsto Turaka je za ulazak u Evropsku uniju, što je za četiri procenta manje nego prošle godine. Oko 34 odsto ispitanih je mišljenja da bi ulazak u EU štetio Turskoj. Pre skoro deset godina, dve trećine stanovništva bilo je za Evropsku uniju. Protivnika je bilo devet odsto.

Jasno je da će do novog proširenja EU proći dosta vremena. Zato, po mnogima, najvažnije pitanje nije „kada će se ući“, već „šta će se dešavati u sobi za čekanje“?

 

VIZIJA EUTOPIJE Koliko je EU još uvek atraktivna, pitanje je kojim su stidljivo počeli da se bave evropski mediji. Odgovor na pitanje je još uvek pozitivan.

„Evropska unija je još uvek veoma atraktivna“, kaže politikolog Ludger Kinhart. On u razgovoru za „Dojče vele“ kaže da je upravo to razlog zbog kojeg rusko rukovodstvo, a delom i ukrajinsko, i dalje pokušavaju da spreče približavanje EU. Za Evalda Belkea iz Nemačkog društva za spoljnu politiku, odluka vlade u Kijevu nije znak za generalno „ne“. „Atraktivnost se, u stvari, sastoji u viziji, ili utopiji, koju Evropska unija nudi Ukrajini, a to je da će imati priliku da bude uspešna ako joj se pridruži. Tako misli većina stanovništva, i to je veoma važno“, kaže Belke.

Za sada EU želi da dokaže da je još uvek privlačna, dok balkanske države, koje smatraju da su članice EU bogatije i stabilnije, gaje nadu da će se izgrebati za ostatke tog izobilja. Kada bi ozbiljnije slušale Bugare i Rumune, znale bi koliko greše.

[/restrictedarea]