Почетна / Култура / Тиранија „правила баба Смиљане“

Тиранија „правила баба Смиљане“

Пише ЈОВО БАЈИЋ

Дугогодишња небрига о званичном језику и писму,  најважнијим стубовима на којима почива идентитет и опстанак нације, условила је општу функционалну  неписменост,  између осталог и чињеницу да се  сада раширено говори нека врста англо-српског језика, језика који није ни српски ни енглески

Званични језик државе Србије – српски и званично писмо – ћирилица, озбиљно су угрожени и нема такве европске државе као што је Србија која се тако мало брине о свом званичном језику и писму, најважнијим стубовима на којима почива идентитет и опстанак српске нације. Дугогодишња небрига изазвала је општу функционалну неписменост. Дешава се чак и то да професори универзитета, иначе наши људи школовани у нашим школама, не знају да функционално користе матерњи језик, па своје радове радије пишу на енглеском.

РАВНОДУШНИ ПРЕМА МАТЕРЊЕМ ЈЕЗИКУ Са скромним знањима са учитељских факултета учитељи одлазе међу ђаке у учионице са знањем српскога језика који су слушали само један или два семестра. Дошло је до тога да су у нашем друштву, како саркастично подсећа проф. др Милош Ковачевић на једну духовиту досетку Вука Караџића, поново завладала „правила бабе Смиљане“ која омогућавају да можете да пишете, па и да говорите како хоћете, јер устаљених језичких правила нема. На сцени је, заправо, нека врста англо-српског језика, једна врста језика који није ни српски ни енглески. Све то доводи до тога да српска омладина осећа равнодушност према матерњем језику који је буквално изгубио особине стандардизованог језика које је имао кроз векове. Тај језик се поистовећивао и са српским националним писмом, ћирилицом, која је практично пред ишчезнућем. Стање са српским језиком у државама бивше Југославије, црно је да не може бити црње. Лекторске службе на катедрама за србистику у свету, због небриге српске државе, постепено се гасе. Лектора одавно нема у медијима, новинама и листовима, ни у издавачким кућама.
Стање у коме се већ дуже време налазе српски језик и ћирилица навело је српске лингвисте да се 28. октобра окупе у здању Српске академије наука и уметности у Кнез Михаиловој 35 у Београду да разговарају о језику и предложе решења како би се изашло из велике кризе. Научни скуп „Српски језик и актуелна питања језичке политике“ организовале су најзначајније језичке институције: Одељење језика и књижевности САНУ, Одбор за стандардизацију српског језика, Институт за српски језик САНУ и Фонд „Ђорђе Зечевић“ за унапређење ћирилице који делује при Српској академији наука. У припремама за овај скуп (делове дискусија објављујемо у овом и наредном броју) учествовали су и Академија наука и уметности Републике Српске, Матица српска и Српска књижевна задруга.
На скуп су дошли истакнути српски лингвисти из више институција из Србије, Републике Српске, Црне Горе, Хрватске, Румуније: др Драган Станић, професор књижевности, академик Милорад Радовановић, академик Слободан Реметић, академик Иван Клајн, проф. др Срето Танасић, проф. др Мато Пижурица, проф. др Вељко Брборић, др Милош Луковић, академик Предраг Пипер, проф. др Милорад Пуповац, проф. др Софија Милорадовић, проф. др Јелица Стојановић, др Митра Рељић, проф. др Жарко Бошњаковић, проф. др Михај Радан и доц. др Весна Крајишник. Разговарало се о језичкој политици и језичком планирању, о службеној и јавној употреби српског језика и писма, о српском језику у образовању и медијима. Говорило се и о стандардизацији српског језика и писма у светлу језичког законодавства, о месту српског језика у научним истраживањима у Србији, о његовом положају у новонасталим државама у суседству, у ширем европском расејању и у свету. Посебно болно место ове суморне језичке приче су лектори српског језика у иностранству.

[restrictedarea]

РАВНОДУШНА И МИНИСТАРСТВА На скуп су позвани и представници Владе Србије, конкретно Министарства за културу и информисање и Министарства за образовање и науку. Министар културе Иван Тасовац одговорио је да је заузет и да неће моћи доћи, док из Министарства за просвету није било никаквог одговора. Дошла је Јасмина Марић – Митровић, лични изасланик председника Републике Томислава Николића, која се обратила лингвистима и замолила их да на адресу председника Републике упуте закључке које буду донели на крају скупа, изневши уверење да Николић има разумевања за њихов труд и да ће се залагати да се стање мења набоље.
Скуп је поздравио и Душко Паунковић, председник Националног савета за културу Републике Србије, који је подсетио на то да ова институција учествује у стварању стратегије развоја културе у Републици Србији, а лане је у програм рада увршћена и брига за језик. Стратегија развоја културе, које још нема и која се ради, обухвата период од наредних десет година. До сада су достављене две радне верзије овог документа. Пошто у Националном савету нема стручњака за језик, затражена је помоћ од Института за српски језик САНУ и Одељења језика и књижевности са молбом да понуде предлоге и савете који би били увршћени у стратегију развоја културе. Предлози који се тичу српског језика и писма стигли су на време. Програм је затим прослеђен надлежним министарствима из којих не стижу одговори.
Лингвисти су критиковали државу која је у минулој деценији, а и раније, погрешним потезима и пасивношћу довела до тога да српски језик и српско национално писмо спадну на тако ниске гране. Српска лингвистика, упркос свеопштој кризи, добро се држи и спремна је да стручно одговори на све изазове које испоставља наука, али и кризно време у коме живимо. Лингвисти су, међутим, немоћни без сарадње са државом и без заштите државе, чега протеклих година није било. Да би стуб на коме почивају српска нација и српски идентитет, званични језик и ћириличко писмо, био стабилан, неопходно је прецизно одредити језичку политику. Таква политика, како указује академик Предраг Пипер, мора да садржи мере које држава предузима у сарадњи са лингвистичким установама и појединцима, као са политички релевантним чиниоцима. Потребно је, као што то чине и друге европске државе, одредити статус језика и писма, а онда их штитити. Неопходно је и усмеравати динамику развоја језика, а то се не може чинити „без јасно утврђених носилаца те политике, без добро сачињене стратегије и без планирања конкретних мера којима се та стратегија остварује (језичко планирање). За језичку политику су, дакле, одговорни држава, лингвистичке установе и политичке институције, а пре свега, држава, која има извршну улогу у доношењу и остваривању језичке политике“.
О крајње лошој српској језичкој политици говорио је и проф. др Драган Станић, председник Матице српске, који се заложио за корените промене. Основ за изградњу нове језичке политике је консензус који се претходно мора постићи у српској националној заједници, где је неопходно одредити „шта је српски народ, који је његов идентитет, који је опсег његовог простирања“. Да би постигнути консензус био одржив, мора бити научно утемељен. При томе је, како истиче Станић, изузетно важно да језичка политика коју градимо не сме бити србијанска, него свесрпска, и да се искаже пуна свест о томе колико се заправо мисли о целини српскога простора и како се гради језичка политика која почива управо на таквим увидима.

СТРАХ ОД ИМПРОВИЗАЦИЈЕ Академик Предраг Пипер навео је низ пропуста у досадашњој језичкој политици. „Ако, на пример, немачки издавач“ – наводи Пипер – „објављује у Србији латиницом и продаје уз дневне новине на киосцима „Српске народне приповетке“ (Београд, Ringier Axel Springer, 2013) које су у ћириличном издању Вука Караџића једна од кључних књига српског културног идентитета, Министарство културе не сме пред таквом појавом бити пасивно. Мора постојати разрађен систем мера којима се, поред заштите службеног статуса ћириличког писма, афирмише и статус ћирилице у јавној употреби, као традиционалног писма српске културе, и којима се подстиче објављивање публикација на ћирилици“.
„Стратегија језичке политике“ – како сматра академик Предраг Пипер – „мора бити јасно институционализована и персонализована како би се знало ко је ствара, ко је координира и води и ко је за њу одговоран. Координација стратегије језичке политике подразумева, на првом месту, међусобну сарадњу министарстава за културу, образовање, науку, спољне послове и дијаспору, и њихову сарадњу са научним и политичким носиоцима језичке политике“. Да би се избегле импровизације, различита тумачења, пребацивање одговорности на другога, неопходно је утврдити прецизне кључне термине и појмове језичке политике.
„Неопходно је“ – како сматра академик Пипер, а подржавају га сви лингвисти окупљени на овом скупу – „побољшати постојећи, односно донети нови Закон о језику и писму, у којем би прецизно биле дефинисане сфере употребе српског као службеног језика и српске ћирилице као службеног писма, утврђени облици подршке језику и писму у службеној употреби, облици обезбеђивања права грађана на коришћење службеног језика као и одговорност за нарушавање Закона о језику и писму. Неопходно је одговарајућом законском регулативом обезбедити пуно остваривање коришћења српског језика као службеног језика у Србији и као примарног језика јавне и приватне комуникације међу представницима различитих народа у Србији, а тиме и интегративног друштвеног чиниоца, будући да службени језик има и интегративну функцију у друштву које тежи консолидацији и стабилности. Стратегија  језичке политике треба да афирмише чињеницу да је српски језик, поред своје примарне функције, и језик комуникације становника Србије различите изворне говорне припадности па у том смислу српски језик може представљати важан културни кохезиони фактор у друштву оптерећеном сваковрсном, често вештачки ствараном хетерогенизацијом“.
Државне институције морају да обављају свој посао. Тако Министарство иностраних послова Републике Србије, како сматра академик Предраг Пипер, не би смело да окреће главу од непрестаног уништавања двојезичних натписа у Хрватској због српске ћирилице, и не би смело да „Србе и српску културу у Хрватској препусти њиховој судбини, као што не сме занемарити ни угрожавање српског језика и ћирилице у Црној Гори и у другим суседним земљама, као ни на Косову и Метохији. Ако, на пример, упркос одлуци Одбора за стандардизацију српског језика да од именице Бошњаци придев гласи бошњачки, а не босански, надлежно Министарство ипак одобри наставу на „босанском језику“, као да је то језик становника Босне, што је нетачно и усмерено на истискивање српског језика и идентитета, онда је то крупан пропуст Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије у вођењу језичке политике са негативним политичким последицама“.

СРПСКИ – САМО У ОСНОВНИМ ШКОЛАМА Посебно су се лингвисти на овоме скупу бавили наставом српскога језика у основним и средњим школама и на факултетима. Српски језик се, у складу са важећим наставним плановима и програмима, учи само у основној школи. То знање ђаци преносе у средње школе и на факултете не допуњавајући га. У гимназијама и средњим школама углавном се на часовима српскога језика предаје књижевност. Језик изучавају само студенти на студијским групама српског језика. О овим болним питањима српске просвете говорио је проф. др Милош Ковачевић. Он је скренуо пажњу на државне универзитете, напомињући да их у Србији има шест и у Републици Српској два. Језик на коме се изводи настава је српски, а са тих факултета, ако се изузму студенти србистике, што се тиче српског језика, излазе стручњаци функционално неписмени.
Сви државни универзитети, подсећа Ковачевић, имају педагошке, учитељске факултете, а Крагујевачки два, у Јагодини и Ужицу. На Учитељском факултету у Ужицу српски језик је заступљен у само једном семестру, а на другим факултетима, од Сомбора до Врања, нигде се српски језик не слуша више од два семестра и то, по правилу, са малим бројем часова. Раније се српски слушао четири семестра са више часова.
Проф. др Жарко Бошњаковић у свом излагању о српском језику у образовању у Војводини заложио се да се врати стање које је било пре болоњске реформе високог образовања и да се српски језик на учитељским факултетима предаје четири семестра, да студенти прођу кроз један компактан курс језика. Студенти, углавном, воде рачуна о бодовима, садржаји предавања им нису битни. Што се тиче србистике, свакако би требало задржати две катедре – српски језик и књижевност и српску књижевност и језик. У контексту европеизације, сада је тренд да се научни скупови организују на енглеском, пројекти се пријављују на енглеском. „Нема више места за националне предмете“ – каже Бошњаковић. „У Новом Саду се уместо српског дискретно употребљава термин матерњи језик, а кад сам припремао овај рад, једна колегиница је сугерисала да се то ни не спомиње јер је то оправдано зато што журналистику, на пример, уписују и студенти словачког и мађарског језика. Постоји бојазан да ће једнога дана, уместо српскога, превагнути одредница матерњи језик“.

СРБИЈА – ЗЕМЉА ЋИРИЛИЧНЕ КУЛТУРЕ

Стање у којем су се нашли српски језик и ћирилица мора се мењати, а конкретне промене је у свом саопштењу „Прилог дефинисању домена службене и јавне употребе језика и писма“ понудио проф. др Мато Пижурица.
„Покушаћу да назначим главне тачке у којима се манифестује државна и национална сувереност српским језиком и ћириличким писмом“ – рекао је Пижурица. „Прво је обележавање свеукупног државног простора државне границе, путева, насељених места, просторних имена, мостова, речних токова, исписивање назива државних, односно јавних предузећа, установа, музеја, споменика култура, исписивање званичних исправа и образаца, вођење званичне преписке и документације, административне школске и друге, од заглавља, односно логотипа до потписа, исписивање текстова међудржавних уговора и споразума у којима се као једна страна појављује Србија, односно нека њена институција, установа, или предузеће. Мислим да у ово спада и текст на новчаницама, укључујући и потпис гувернера, без паралелног латиничког исписа. И добро би било, једном је прошло, са српским редоследом: име па презиме, а не презиме па име. Јер је и то, да кажем, део културе“.
При томе се, како скреће пажњу Пижурица, не треба заваравати да је лако ефикасно остварити такав циљ преображаја у земљу ћириличне културе, са видљивом доминацијом ћириличког писма у свим областима и видовима употребе. То се мора постићи без осећања наметања, искреним одговорним радом, добро промишљеним и зналачки вођеним друштвеним напором, добром националном и државном стратегијом.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *