Tiranija „pravila baba Smiljane“

Piše JOVO BAJIĆ

Dugogodišnja nebriga o zvaničnom jeziku i pismu,  najvažnijim stubovima na kojima počiva identitet i opstanak nacije, uslovila je opštu funkcionalnu  nepismenost,  između ostalog i činjenicu da se  sada rašireno govori neka vrsta anglo-srpskog jezika, jezika koji nije ni srpski ni engleski

Zvanični jezik države Srbije – srpski i zvanično pismo – ćirilica, ozbiljno su ugroženi i nema takve evropske države kao što je Srbija koja se tako malo brine o svom zvaničnom jeziku i pismu, najvažnijim stubovima na kojima počiva identitet i opstanak srpske nacije. Dugogodišnja nebriga izazvala je opštu funkcionalnu nepismenost. Dešava se čak i to da profesori univerziteta, inače naši ljudi školovani u našim školama, ne znaju da funkcionalno koriste maternji jezik, pa svoje radove radije pišu na engleskom.

RAVNODUŠNI PREMA MATERNJEM JEZIKU Sa skromnim znanjima sa učiteljskih fakulteta učitelji odlaze među đake u učionice sa znanjem srpskoga jezika koji su slušali samo jedan ili dva semestra. Došlo je do toga da su u našem društvu, kako sarkastično podseća prof. dr Miloš Kovačević na jednu duhovitu dosetku Vuka Karadžića, ponovo zavladala „pravila babe Smiljane“ koja omogućavaju da možete da pišete, pa i da govorite kako hoćete, jer ustaljenih jezičkih pravila nema. Na sceni je, zapravo, neka vrsta anglo-srpskog jezika, jedna vrsta jezika koji nije ni srpski ni engleski. Sve to dovodi do toga da srpska omladina oseća ravnodušnost prema maternjem jeziku koji je bukvalno izgubio osobine standardizovanog jezika koje je imao kroz vekove. Taj jezik se poistovećivao i sa srpskim nacionalnim pismom, ćirilicom, koja je praktično pred iščeznućem. Stanje sa srpskim jezikom u državama bivše Jugoslavije, crno je da ne može biti crnje. Lektorske službe na katedrama za srbistiku u svetu, zbog nebrige srpske države, postepeno se gase. Lektora odavno nema u medijima, novinama i listovima, ni u izdavačkim kućama.
Stanje u kome se već duže vreme nalaze srpski jezik i ćirilica navelo je srpske lingviste da se 28. oktobra okupe u zdanju Srpske akademije nauka i umetnosti u Knez Mihailovoj 35 u Beogradu da razgovaraju o jeziku i predlože rešenja kako bi se izašlo iz velike krize. Naučni skup „Srpski jezik i aktuelna pitanja jezičke politike“ organizovale su najznačajnije jezičke institucije: Odeljenje jezika i književnosti SANU, Odbor za standardizaciju srpskog jezika, Institut za srpski jezik SANU i Fond „Đorđe Zečević“ za unapređenje ćirilice koji deluje pri Srpskoj akademiji nauka. U pripremama za ovaj skup (delove diskusija objavljujemo u ovom i narednom broju) učestvovali su i Akademija nauka i umetnosti Republike Srpske, Matica srpska i Srpska književna zadruga.
Na skup su došli istaknuti srpski lingvisti iz više institucija iz Srbije, Republike Srpske, Crne Gore, Hrvatske, Rumunije: dr Dragan Stanić, profesor književnosti, akademik Milorad Radovanović, akademik Slobodan Remetić, akademik Ivan Klajn, prof. dr Sreto Tanasić, prof. dr Mato Pižurica, prof. dr Veljko Brborić, dr Miloš Luković, akademik Predrag Piper, prof. dr Milorad Pupovac, prof. dr Sofija Miloradović, prof. dr Jelica Stojanović, dr Mitra Reljić, prof. dr Žarko Bošnjaković, prof. dr Mihaj Radan i doc. dr Vesna Krajišnik. Razgovaralo se o jezičkoj politici i jezičkom planiranju, o službenoj i javnoj upotrebi srpskog jezika i pisma, o srpskom jeziku u obrazovanju i medijima. Govorilo se i o standardizaciji srpskog jezika i pisma u svetlu jezičkog zakonodavstva, o mestu srpskog jezika u naučnim istraživanjima u Srbiji, o njegovom položaju u novonastalim državama u susedstvu, u širem evropskom rasejanju i u svetu. Posebno bolno mesto ove sumorne jezičke priče su lektori srpskog jezika u inostranstvu.

[restrictedarea]

RAVNODUŠNA I MINISTARSTVA Na skup su pozvani i predstavnici Vlade Srbije, konkretno Ministarstva za kulturu i informisanje i Ministarstva za obrazovanje i nauku. Ministar kulture Ivan Tasovac odgovorio je da je zauzet i da neće moći doći, dok iz Ministarstva za prosvetu nije bilo nikakvog odgovora. Došla je Jasmina Marić – Mitrović, lični izaslanik predsednika Republike Tomislava Nikolića, koja se obratila lingvistima i zamolila ih da na adresu predsednika Republike upute zaključke koje budu doneli na kraju skupa, iznevši uverenje da Nikolić ima razumevanja za njihov trud i da će se zalagati da se stanje menja nabolje.
Skup je pozdravio i Duško Paunković, predsednik Nacionalnog saveta za kulturu Republike Srbije, koji je podsetio na to da ova institucija učestvuje u stvaranju strategije razvoja kulture u Republici Srbiji, a lane je u program rada uvršćena i briga za jezik. Strategija razvoja kulture, koje još nema i koja se radi, obuhvata period od narednih deset godina. Do sada su dostavljene dve radne verzije ovog dokumenta. Pošto u Nacionalnom savetu nema stručnjaka za jezik, zatražena je pomoć od Instituta za srpski jezik SANU i Odeljenja jezika i književnosti sa molbom da ponude predloge i savete koji bi bili uvršćeni u strategiju razvoja kulture. Predlozi koji se tiču srpskog jezika i pisma stigli su na vreme. Program je zatim prosleđen nadležnim ministarstvima iz kojih ne stižu odgovori.
Lingvisti su kritikovali državu koja je u minuloj deceniji, a i ranije, pogrešnim potezima i pasivnošću dovela do toga da srpski jezik i srpsko nacionalno pismo spadnu na tako niske grane. Srpska lingvistika, uprkos sveopštoj krizi, dobro se drži i spremna je da stručno odgovori na sve izazove koje ispostavlja nauka, ali i krizno vreme u kome živimo. Lingvisti su, međutim, nemoćni bez saradnje sa državom i bez zaštite države, čega proteklih godina nije bilo. Da bi stub na kome počivaju srpska nacija i srpski identitet, zvanični jezik i ćiriličko pismo, bio stabilan, neophodno je precizno odrediti jezičku politiku. Takva politika, kako ukazuje akademik Predrag Piper, mora da sadrži mere koje država preduzima u saradnji sa lingvističkim ustanovama i pojedincima, kao sa politički relevantnim činiocima. Potrebno je, kao što to čine i druge evropske države, odrediti status jezika i pisma, a onda ih štititi. Neophodno je i usmeravati dinamiku razvoja jezika, a to se ne može činiti „bez jasno utvrđenih nosilaca te politike, bez dobro sačinjene strategije i bez planiranja konkretnih mera kojima se ta strategija ostvaruje (jezičko planiranje). Za jezičku politiku su, dakle, odgovorni država, lingvističke ustanove i političke institucije, a pre svega, država, koja ima izvršnu ulogu u donošenju i ostvarivanju jezičke politike“.
O krajnje lošoj srpskoj jezičkoj politici govorio je i prof. dr Dragan Stanić, predsednik Matice srpske, koji se založio za korenite promene. Osnov za izgradnju nove jezičke politike je konsenzus koji se prethodno mora postići u srpskoj nacionalnoj zajednici, gde je neophodno odrediti „šta je srpski narod, koji je njegov identitet, koji je opseg njegovog prostiranja“. Da bi postignuti konsenzus bio održiv, mora biti naučno utemeljen. Pri tome je, kako ističe Stanić, izuzetno važno da jezička politika koju gradimo ne sme biti srbijanska, nego svesrpska, i da se iskaže puna svest o tome koliko se zapravo misli o celini srpskoga prostora i kako se gradi jezička politika koja počiva upravo na takvim uvidima.

STRAH OD IMPROVIZACIJE Akademik Predrag Piper naveo je niz propusta u dosadašnjoj jezičkoj politici. „Ako, na primer, nemački izdavač“ – navodi Piper – „objavljuje u Srbiji latinicom i prodaje uz dnevne novine na kioscima „Srpske narodne pripovetke“ (Beograd, Ringier Axel Springer, 2013) koje su u ćiriličnom izdanju Vuka Karadžića jedna od ključnih knjiga srpskog kulturnog identiteta, Ministarstvo kulture ne sme pred takvom pojavom biti pasivno. Mora postojati razrađen sistem mera kojima se, pored zaštite službenog statusa ćiriličkog pisma, afirmiše i status ćirilice u javnoj upotrebi, kao tradicionalnog pisma srpske kulture, i kojima se podstiče objavljivanje publikacija na ćirilici“.
„Strategija jezičke politike“ – kako smatra akademik Predrag Piper – „mora biti jasno institucionalizovana i personalizovana kako bi se znalo ko je stvara, ko je koordinira i vodi i ko je za nju odgovoran. Koordinacija strategije jezičke politike podrazumeva, na prvom mestu, međusobnu saradnju ministarstava za kulturu, obrazovanje, nauku, spoljne poslove i dijasporu, i njihovu saradnju sa naučnim i političkim nosiocima jezičke politike“. Da bi se izbegle improvizacije, različita tumačenja, prebacivanje odgovornosti na drugoga, neophodno je utvrditi precizne ključne termine i pojmove jezičke politike.
„Neophodno je“ – kako smatra akademik Piper, a podržavaju ga svi lingvisti okupljeni na ovom skupu – „poboljšati postojeći, odnosno doneti novi Zakon o jeziku i pismu, u kojem bi precizno bile definisane sfere upotrebe srpskog kao službenog jezika i srpske ćirilice kao službenog pisma, utvrđeni oblici podrške jeziku i pismu u službenoj upotrebi, oblici obezbeđivanja prava građana na korišćenje službenog jezika kao i odgovornost za narušavanje Zakona o jeziku i pismu. Neophodno je odgovarajućom zakonskom regulativom obezbediti puno ostvarivanje korišćenja srpskog jezika kao službenog jezika u Srbiji i kao primarnog jezika javne i privatne komunikacije među predstavnicima različitih naroda u Srbiji, a time i integrativnog društvenog činioca, budući da službeni jezik ima i integrativnu funkciju u društvu koje teži konsolidaciji i stabilnosti. Strategija  jezičke politike treba da afirmiše činjenicu da je srpski jezik, pored svoje primarne funkcije, i jezik komunikacije stanovnika Srbije različite izvorne govorne pripadnosti pa u tom smislu srpski jezik može predstavljati važan kulturni kohezioni faktor u društvu opterećenom svakovrsnom, često veštački stvaranom heterogenizacijom“.
Državne institucije moraju da obavljaju svoj posao. Tako Ministarstvo inostranih poslova Republike Srbije, kako smatra akademik Predrag Piper, ne bi smelo da okreće glavu od neprestanog uništavanja dvojezičnih natpisa u Hrvatskoj zbog srpske ćirilice, i ne bi smelo da „Srbe i srpsku kulturu u Hrvatskoj prepusti njihovoj sudbini, kao što ne sme zanemariti ni ugrožavanje srpskog jezika i ćirilice u Crnoj Gori i u drugim susednim zemljama, kao ni na Kosovu i Metohiji. Ako, na primer, uprkos odluci Odbora za standardizaciju srpskog jezika da od imenice Bošnjaci pridev glasi bošnjački, a ne bosanski, nadležno Ministarstvo ipak odobri nastavu na „bosanskom jeziku“, kao da je to jezik stanovnika Bosne, što je netačno i usmereno na istiskivanje srpskog jezika i identiteta, onda je to krupan propust Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije u vođenju jezičke politike sa negativnim političkim posledicama“.

SRPSKI – SAMO U OSNOVNIM ŠKOLAMA Posebno su se lingvisti na ovome skupu bavili nastavom srpskoga jezika u osnovnim i srednjim školama i na fakultetima. Srpski jezik se, u skladu sa važećim nastavnim planovima i programima, uči samo u osnovnoj školi. To znanje đaci prenose u srednje škole i na fakultete ne dopunjavajući ga. U gimnazijama i srednjim školama uglavnom se na časovima srpskoga jezika predaje književnost. Jezik izučavaju samo studenti na studijskim grupama srpskog jezika. O ovim bolnim pitanjima srpske prosvete govorio je prof. dr Miloš Kovačević. On je skrenuo pažnju na državne univerzitete, napominjući da ih u Srbiji ima šest i u Republici Srpskoj dva. Jezik na kome se izvodi nastava je srpski, a sa tih fakulteta, ako se izuzmu studenti srbistike, što se tiče srpskog jezika, izlaze stručnjaci funkcionalno nepismeni.
Svi državni univerziteti, podseća Kovačević, imaju pedagoške, učiteljske fakultete, a Kragujevački dva, u Jagodini i Užicu. Na Učiteljskom fakultetu u Užicu srpski jezik je zastupljen u samo jednom semestru, a na drugim fakultetima, od Sombora do Vranja, nigde se srpski jezik ne sluša više od dva semestra i to, po pravilu, sa malim brojem časova. Ranije se srpski slušao četiri semestra sa više časova.
Prof. dr Žarko Bošnjaković u svom izlaganju o srpskom jeziku u obrazovanju u Vojvodini založio se da se vrati stanje koje je bilo pre bolonjske reforme visokog obrazovanja i da se srpski jezik na učiteljskim fakultetima predaje četiri semestra, da studenti prođu kroz jedan kompaktan kurs jezika. Studenti, uglavnom, vode računa o bodovima, sadržaji predavanja im nisu bitni. Što se tiče srbistike, svakako bi trebalo zadržati dve katedre – srpski jezik i književnost i srpsku književnost i jezik. U kontekstu evropeizacije, sada je trend da se naučni skupovi organizuju na engleskom, projekti se prijavljuju na engleskom. „Nema više mesta za nacionalne predmete“ – kaže Bošnjaković. „U Novom Sadu se umesto srpskog diskretno upotrebljava termin maternji jezik, a kad sam pripremao ovaj rad, jedna koleginica je sugerisala da se to ni ne spominje jer je to opravdano zato što žurnalistiku, na primer, upisuju i studenti slovačkog i mađarskog jezika. Postoji bojazan da će jednoga dana, umesto srpskoga, prevagnuti odrednica maternji jezik“.

SRBIJA – ZEMLJA ĆIRILIČNE KULTURE

Stanje u kojem su se našli srpski jezik i ćirilica mora se menjati, a konkretne promene je u svom saopštenju „Prilog definisanju domena službene i javne upotrebe jezika i pisma“ ponudio prof. dr Mato Pižurica.
„Pokušaću da naznačim glavne tačke u kojima se manifestuje državna i nacionalna suverenost srpskim jezikom i ćiriličkim pismom“ – rekao je Pižurica. „Prvo je obeležavanje sveukupnog državnog prostora državne granice, puteva, naseljenih mesta, prostornih imena, mostova, rečnih tokova, ispisivanje naziva državnih, odnosno javnih preduzeća, ustanova, muzeja, spomenika kultura, ispisivanje zvaničnih isprava i obrazaca, vođenje zvanične prepiske i dokumentacije, administrativne školske i druge, od zaglavlja, odnosno logotipa do potpisa, ispisivanje tekstova međudržavnih ugovora i sporazuma u kojima se kao jedna strana pojavljuje Srbija, odnosno neka njena institucija, ustanova, ili preduzeće. Mislim da u ovo spada i tekst na novčanicama, uključujući i potpis guvernera, bez paralelnog latiničkog ispisa. I dobro bi bilo, jednom je prošlo, sa srpskim redosledom: ime pa prezime, a ne prezime pa ime. Jer je i to, da kažem, deo kulture“.
Pri tome se, kako skreće pažnju Pižurica, ne treba zavaravati da je lako efikasno ostvariti takav cilj preobražaja u zemlju ćirilične kulture, sa vidljivom dominacijom ćiriličkog pisma u svim oblastima i vidovima upotrebe. To se mora postići bez osećanja nametanja, iskrenim odgovornim radom, dobro promišljenim i znalački vođenim društvenim naporom, dobrom nacionalnom i državnom strategijom.

[/restrictedarea]