Шпијуни из комшилука

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Одбегли обавештајац Едвард Сноуден нуди се да сведочи пред посланицима Бундестага, уз услов да му се пружи безбедно уточиште, али канцеларка одбија да учини оно што немачка јавност, огорчена због понашања америчких тајних служби, све снажније од ње тражи – да не би тиме ражестила „пријатеље с оне стране Атлантика“

Таман кад је чврсто, и очигледно наивно, влада у Берлину поверовала да је „аферу Сноуден“, названу по одбеглом америчком обавештајцу који је открио злоупотребе тамошњих тајних служби, застрашујућих и планетарних размера, бар што се тиче последица за Немачку, ставила ad acta, шпијунска афера је (опет) ненадaно грунула, драстично и драматично, новом жестином и шоковима.
Најпре је, неуморан у истраживачким подухватима, „Шпигл“ обелоданио да су специјалне америчке тајне службе помно прислушкивале мобилни (и не само мобилни) телефон Ангеле Меркел, и то, ревносно и упорно, од 2002, када је била „само“ председница Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) и вођа опозиције, па све време затим, у два њена канцеларска мандата.
Прилично нехајна док се радило о другима, да, наводно, не би превише иритирала „пријатеље у Вашингтону“, Меркелова је наједном „прокључала“. Похвалила се нацији да је храбро и реско, у телефонском разговору, одбрусила Бараку Обами, захтевајући неодложно извињење и безрезервно разјашњење „недопуситвог скандала“.

Опасан сведок Кад је, међутим, стигла вест – а реч је о другом шоку – да је Едвард Сноуден спреман да пружи непосредна објашњења и разјашњења, сведочећи пред анкетним одбором Бундестага – а да одбија да то учини пред делегацијом немачких посланика која би стигла у Москву – о прљавој и опасној работи службе којој је до јуче припадао (фамозна Агенција за националну безбедност) уз један услов: да му се, по напуштању Москве, где се тренутно налази, гарантује безбедност и пружи потом уточиште, у форми политичког азила, Меркеловој је напрасно понестало храбрости коју је, наводно, демонстрирала пред Обамом.
Меркелова се, наиме, нашла пред великим искушењем, као у тамном вилајету: ако смогне заиста храбрости и, „пакујући“ све то у правну форму, обезбеди Сноудену политички азил, повредиће Обаму, ако пак одбије да то учини из страха да би тиме ражестила „пријатеље с оне стране Атлантика“, њени земљаци ће је прогласити за – кукавицу.
Према најновијем истраживању једне агенције за испитивање јавног мњења, две трећине Немаца било је спремно да аплаудира канцаларки за енергичност и одлучност коју је показала у телефонском разговору с Обамом, једна трећина би још оштрији тон.

Отворио очи свету Кад је реч о евентуалном Сноуденовом доласку, и азилу, нација се најпре оштро поделила, али је с временом, и то упадљиво, превасходно међу интелектуалцима, али и политичарима, растао број оних који би жарко желели да му њихова земља пружи сигурно уточиште. Чак и они који су га, углавном из редова конзервативаца, у почетку видели као „хохштаплера“ и „издајицу“, спремни су сада да му одају признање за храброст и прогласе га за јунака, који је људима и свету „отворио очи“.
Немац у Москви
Радикалан заокрет и прелом, кад је јавност у питању, условила су очигледно два догађаја: „Шпиглово“ откриће да су амерички обавештајци држали годинама на „нишану“ чак и канцеларку и спектакуларан сусрет политичког ветерана Зелених, Ханса Кристијана Штребелеа (четири деценије је у политици) и посланика Бундестага (место је обезбедио победом на септембарским изборима, као директан кандидат) са Сноуденом у Москви.
Вест о том заиста спектакуларном сусрету, а уз њу су ишле, као доказ аутентичности, фотографије, имала је планетарну резонанцу. Уз то је, још један ексклузивитет, „Шпиглу“ из Москве стигло његово „шифровано писмо“ (тврди редакција). Угледни недељник га је објавио, као „Манифест за истину“, у последњем броју (4. новембар).
Расте, иначе, притисак, медијски и политички, на Меркелову да се одлучи: хоће ли стати на „праву страну“ и бити спремна да рескира конфликт с Бараком Обамом и његовом администрацијом како би остварила један други, узвишенији циљ: свеобухватно рашчишћавање шпијунске делатности америчких тајних служби у Немачкој. Тамо где је то најсврсисходније, у Бундестагу.
Оклевање, тактика коју Меркелова често практикује, у овом случају ништа не помаже. Њена влада, упозорава „Шпигл“, мора да се одлучи који је интерес пречи: њен однос са САД или заштита права немачких држављана од америчке шпијунаже. Меркелова се, бар за сада, одлучила у корист овог првог. На састанку најужег страначког руководства, одржаног у понедељак, канцеларка је упозорила да би се, прихватањем Сноудена, Немачка нашла у „политичком ћорсокаку“. Пријатељство с Америком, од чије помоћи је, иде подсећање, Немачка после рата „највише профитирала“, има за владу прворазредан значај.

Сноуденово писмо „Шпиглу“ Сноуден, иначе, у писму „Шпиглу“, констатује да је свет, за кратко време, много сазнао о неодговорној делатности тајних служби и криминалним програмима свеопште контроле грађана и држава. Иако у томе предњаче америчке и британске тајне службе (Немци су управо сазнали, преко „Индипедента“, да им Британци, из своје амбасаде, усред Берлина, раде оно што и Американци) не сме се сметнути с ума, упозорава Сноуден, да је реч о глобалном проблему, који тражи глобална решења.
Овакви (криминални) програми не представљају само претњу сфери приватности, они су претња слободи мишљења и отвореном друштву. Шпијунска технологија не сме управљати политиком. Наша морална обавеза је, каже Сноуден, да законски ограничимо шпијунске програме како би заштитили људска права.
Уз опаску да јавност још није у стању да процени праву вредност јавних открића (какво је оно његово) још уверена да њихове владе исправно поступају и одлучују, што се испоставило као грешка, Сноуден ипак примећује извесну корист од јавног расправљања о овој теми. Крећу иницијативе за реформе и у политици и за адекватнија законска решења. Кратко писмо завршава констатацијом да онај ко саопштава истину, не чини никакав прекршај и злочин.

Немачко– бразилска иницијатива Званични Берлин је, иначе, кренуо у дипломатску офанзиву кад је шпијунски трилер прерастао у политички. Немачка је ортачки с Бразилом припремила текст резолуције (одлучиле су се на „демарш“ тек кад се сазнало да су се на нишану америчких обавештајних служби нашле прве политичке главе две земље, немачка канцеларка Ангела Меркел и бразилска председница Дилма Русеф) којом се тражи обуздавање необузданих тајних служби (читај: америчких, иако се у тексту резолуције директно не помињу) и предала га 2. новембра Уједињеним нацијама.
„Шпиглова“ медијска бомба – о ревносном и дуготрајном шпијунирању Меркелове – значила је, индиректно, велику бламажу за шефа владиног уреда у Берлину, човек од највећег канцеларкиног поверења и великих овлашћења, Роланда Пофалу. Координатор делатности немачких тајних служби је, наиме, још почетком августа констатовао, самоуверено, да је после „охрабрујућег дијалога“ с представницима администрације шпијунска афера окончана. Само два месеца касније уследила су нова, шокантна открића која су, и њега и владу, демантовала.

Шпијунско гнездо у срцу Републике Хамбуршки магазин „Шпигл“ је дошао до сазнања да Меркелову шпијунирају из њеног непосредног комшилука – с удаљености од неколико стотина метара – из нове зграде америчке амбасаде.
Зграда нове амбасаде, на чијем свечаном отварању (2008) је, у присуству бившег америчког председника Џорџа Буша (Сениора) и четири хиљаде званица, говорила надахнуто и топло о немачко –америчком пријатељству и поверењу, налази се на Париском тргу, тик уз Бранденбуршку капију, десетак метара далеко од Рајхстага (парламента), посланичких кабинета и најважнијих служби званичне админситрације. Шпијунско гнездо у „срцу Републике“.
Идеално место за дипломате и шпијуне, констатује „Шпигл“,откривајући да то (шпијунирање) из зграде амбасаде обавља специјална обавештајна служба („Special Collection Service“(СЦС) која уско сарађује са НСА и ЦИА. Она „резидира“ у више држава широм света, али с посебном ревношћу третира, изгледа Немачку: има своје „базе“, електронски врхунски опремљене, на два места у овој земљи, што је, како тврде немачки медији, јединствен случај, у Берлину и Франкфурту.

Мобилни као „инструмент власти“ „Шпиглово“откриће бива експлозивније кад се зна да је мобилни телефон за немачку канцеларку „инструмент власти“ и команда: порукама које помно шаље, она влада својом партијом и „усмерава“ министре. Афера је, због тога, добила назив „мобилгејт“, по узору на ону америчку, „Вотергејт“, која је политички дошла главе тадашњем председнику Ричарду Никсону. Колико би могла да нашкоди Меркеловој?
Мало. Избори су прошли, тријумфалном победом учврстила је позицију. У медијима се, међутим, наметнула асоцијација с фамозном „Афером Гијом“: Вили Брант је поднео оставку само зато што је поверовао персоналном референту у свом кабинету који је, како се испоставило, био агент источнонемачке тајне службе Штази. Може ли Меркелова бити одговорна ако је „поверовала мобилном телефону“ и, уверена да је не прислушкују, одала неку државну тајну?
Правници који су консултовани, нису хтели да се упуштају у спекулације. Саопштили су само да је прописима регулисана обавеза чувања државне тајне чиновницима, не и шефу владе и министрима: законодавац је поверовао да они не одају тајне. Јавност је, такође, сазнала да технолошке новине, посебно кад је реч о електронским, нису брже од законодавства. Постоје празнине у законима кад је реч о мобилним телефонима, СМС порукама и интернету.
„Шпигл“ је, иначе, о ономе до чега је дошао у истраживању, с оне и ове стране Атлантика, обавестио, у најкраћем, владу, пре објављивања „експлозивног открића“. Поставило се, као кључно, политичко питање: да ли је налог за прислушкивање немачке канцеларке дат с највишег места, уз председничко аминовање? Недељник је прихватио сугестију да се, закратко, сачека с публиковањем, како би у званичном и директном дијалогу с Вашингтоном, ствари биле проверене и рашчишћене.

Дипломатски потез без преседана Амерички амбасадор у Берлину позван је на „рапорт“ у Министарство спољних послова, поступак без преседана у односима између САД и Немачке (!) а Меркелова је „бацила у ватру“ свог спољнополитичког саветника, Кристофера Хојзгена, посредника и емисара у најповерљивијим и најделикатнијим мисијама. Хојзген је промптно назвао председникову саветницу за безбедност Сузан Рајс. Суочио је саговорницу са чињеницама до којих је дошао „Шпигл“. Вашингтон ће све демантовати, ако „Шпигл“ то објави, рекла је одлучно. „Шпигл“ је кренуо у додатно истраживање, ојачан новим аргументима и детаљима. У новом јављању, глас Рајсове више није звучао онако сигурно.
Ништа, дакле, није могло да заустави избијање политичке кризе у односима између Берлина и Вашингтона. Чувши да је француски председник Оланд имао „жесток“ дијалог с Обамом, Меркелова се коначно одлучила да узме слушалицу. Саопштила је Обами реско оно што је хтела и чула да председник, наводно, ништа није знао да су његове службе шпијунирале канцеларку, иначе би то – спречио.
Немачки медији, очигледно, у то не верују. Позивају се, притом, на саопштење званичног представника Стејт департмента. Уз признање да се можда „негде и претерало“, стигла је изричита констатација: амерички обавештајци ће, у „интересу националне безбедности“ и даље скупљати податке свуда и о – сваком.