Špijuni iz komšiluka

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Odbegli obaveštajac Edvard Snouden nudi se da svedoči pred poslanicima Bundestaga, uz uslov da mu se pruži bezbedno utočište, ali kancelarka odbija da učini ono što nemačka javnost, ogorčena zbog ponašanja američkih tajnih službi, sve snažnije od nje traži – da ne bi time ražestila „prijatelje s one strane Atlantika“

Taman kad je čvrsto, i očigledno naivno, vlada u Berlinu poverovala da je „aferu Snouden“, nazvanu po odbeglom američkom obaveštajcu koji je otkrio zloupotrebe tamošnjih tajnih službi, zastrašujućih i planetarnih razmera, bar što se tiče posledica za Nemačku, stavila ad acta, špijunska afera je (opet) nenadano grunula, drastično i dramatično, novom žestinom i šokovima.
Najpre je, neumoran u istraživačkim poduhvatima, „Špigl“ obelodanio da su specijalne američke tajne službe pomno prisluškivale mobilni (i ne samo mobilni) telefon Angele Merkel, i to, revnosno i uporno, od 2002, kada je bila „samo“ predsednica Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i vođa opozicije, pa sve vreme zatim, u dva njena kancelarska mandata.
Prilično nehajna dok se radilo o drugima, da, navodno, ne bi previše iritirala „prijatelje u Vašingtonu“, Merkelova je najednom „proključala“. Pohvalila se naciji da je hrabro i resko, u telefonskom razgovoru, odbrusila Baraku Obami, zahtevajući neodložno izvinjenje i bezrezervno razjašnjenje „nedopusitvog skandala“.

Opasan svedok Kad je, međutim, stigla vest – a reč je o drugom šoku – da je Edvard Snouden spreman da pruži neposredna objašnjenja i razjašnjenja, svedočeći pred anketnim odborom Bundestaga – a da odbija da to učini pred delegacijom nemačkih poslanika koja bi stigla u Moskvu – o prljavoj i opasnoj raboti službe kojoj je do juče pripadao (famozna Agencija za nacionalnu bezbednost) uz jedan uslov: da mu se, po napuštanju Moskve, gde se trenutno nalazi, garantuje bezbednost i pruži potom utočište, u formi političkog azila, Merkelovoj je naprasno ponestalo hrabrosti koju je, navodno, demonstrirala pred Obamom.
Merkelova se, naime, našla pred velikim iskušenjem, kao u tamnom vilajetu: ako smogne zaista hrabrosti i, „pakujući“ sve to u pravnu formu, obezbedi Snoudenu politički azil, povrediće Obamu, ako pak odbije da to učini iz straha da bi time ražestila „prijatelje s one strane Atlantika“, njeni zemljaci će je proglasiti za – kukavicu.
Prema najnovijem istraživanju jedne agencije za ispitivanje javnog mnjenja, dve trećine Nemaca bilo je spremno da aplaudira kancalarki za energičnost i odlučnost koju je pokazala u telefonskom razgovoru s Obamom, jedna trećina bi još oštriji ton.

Otvorio oči svetu Kad je reč o eventualnom Snoudenovom dolasku, i azilu, nacija se najpre oštro podelila, ali je s vremenom, i to upadljivo, prevashodno među intelektualcima, ali i političarima, rastao broj onih koji bi žarko želeli da mu njihova zemlja pruži sigurno utočište. Čak i oni koji su ga, uglavnom iz redova konzervativaca, u početku videli kao „hohštaplera“ i „izdajicu“, spremni su sada da mu odaju priznanje za hrabrost i proglase ga za junaka, koji je ljudima i svetu „otvorio oči“.
Nemac u Moskvi
Radikalan zaokret i prelom, kad je javnost u pitanju, uslovila su očigledno dva događaja: „Špiglovo“ otkriće da su američki obaveštajci držali godinama na „nišanu“ čak i kancelarku i spektakularan susret političkog veterana Zelenih, Hansa Kristijana Štrebelea (četiri decenije je u politici) i poslanika Bundestaga (mesto je obezbedio pobedom na septembarskim izborima, kao direktan kandidat) sa Snoudenom u Moskvi.
Vest o tom zaista spektakularnom susretu, a uz nju su išle, kao dokaz autentičnosti, fotografije, imala je planetarnu rezonancu. Uz to je, još jedan ekskluzivitet, „Špiglu“ iz Moskve stiglo njegovo „šifrovano pismo“ (tvrdi redakcija). Ugledni nedeljnik ga je objavio, kao „Manifest za istinu“, u poslednjem broju (4. novembar).
Raste, inače, pritisak, medijski i politički, na Merkelovu da se odluči: hoće li stati na „pravu stranu“ i biti spremna da reskira konflikt s Barakom Obamom i njegovom administracijom kako bi ostvarila jedan drugi, uzvišeniji cilj: sveobuhvatno raščišćavanje špijunske delatnosti američkih tajnih službi u Nemačkoj. Tamo gde je to najsvrsishodnije, u Bundestagu.
Oklevanje, taktika koju Merkelova često praktikuje, u ovom slučaju ništa ne pomaže. Njena vlada, upozorava „Špigl“, mora da se odluči koji je interes preči: njen odnos sa SAD ili zaštita prava nemačkih državljana od američke špijunaže. Merkelova se, bar za sada, odlučila u korist ovog prvog. Na sastanku najužeg stranačkog rukovodstva, održanog u ponedeljak, kancelarka je upozorila da bi se, prihvatanjem Snoudena, Nemačka našla u „političkom ćorsokaku“. Prijateljstvo s Amerikom, od čije pomoći je, ide podsećanje, Nemačka posle rata „najviše profitirala“, ima za vladu prvorazredan značaj.

Snoudenovo pismo „Špiglu“ Snouden, inače, u pismu „Špiglu“, konstatuje da je svet, za kratko vreme, mnogo saznao o neodgovornoj delatnosti tajnih službi i kriminalnim programima sveopšte kontrole građana i država. Iako u tome prednjače američke i britanske tajne službe (Nemci su upravo saznali, preko „Indipedenta“, da im Britanci, iz svoje ambasade, usred Berlina, rade ono što i Amerikanci) ne sme se smetnuti s uma, upozorava Snouden, da je reč o globalnom problemu, koji traži globalna rešenja.
Ovakvi (kriminalni) programi ne predstavljaju samo pretnju sferi privatnosti, oni su pretnja slobodi mišljenja i otvorenom društvu. Špijunska tehnologija ne sme upravljati politikom. Naša moralna obaveza je, kaže Snouden, da zakonski ograničimo špijunske programe kako bi zaštitili ljudska prava.
Uz opasku da javnost još nije u stanju da proceni pravu vrednost javnih otkrića (kakvo je ono njegovo) još uverena da njihove vlade ispravno postupaju i odlučuju, što se ispostavilo kao greška, Snouden ipak primećuje izvesnu korist od javnog raspravljanja o ovoj temi. Kreću inicijative za reforme i u politici i za adekvatnija zakonska rešenja. Kratko pismo završava konstatacijom da onaj ko saopštava istinu, ne čini nikakav prekršaj i zločin.

Nemačko– brazilska inicijativa Zvanični Berlin je, inače, krenuo u diplomatsku ofanzivu kad je špijunski triler prerastao u politički. Nemačka je ortački s Brazilom pripremila tekst rezolucije (odlučile su se na „demarš“ tek kad se saznalo da su se na nišanu američkih obaveštajnih službi našle prve političke glave dve zemlje, nemačka kancelarka Angela Merkel i brazilska predsednica Dilma Rusef) kojom se traži obuzdavanje neobuzdanih tajnih službi (čitaj: američkih, iako se u tekstu rezolucije direktno ne pominju) i predala ga 2. novembra Ujedinjenim nacijama.
„Špiglova“ medijska bomba – o revnosnom i dugotrajnom špijuniranju Merkelove – značila je, indirektno, veliku blamažu za šefa vladinog ureda u Berlinu, čovek od najvećeg kancelarkinog poverenja i velikih ovlašćenja, Rolanda Pofalu. Koordinator delatnosti nemačkih tajnih službi je, naime, još početkom avgusta konstatovao, samouvereno, da je posle „ohrabrujućeg dijaloga“ s predstavnicima administracije špijunska afera okončana. Samo dva meseca kasnije usledila su nova, šokantna otkrića koja su, i njega i vladu, demantovala.

Špijunsko gnezdo u srcu Republike Hamburški magazin „Špigl“ je došao do saznanja da Merkelovu špijuniraju iz njenog neposrednog komšiluka – s udaljenosti od nekoliko stotina metara – iz nove zgrade američke ambasade.
Zgrada nove ambasade, na čijem svečanom otvaranju (2008) je, u prisustvu bivšeg američkog predsednika Džordža Buša (Seniora) i četiri hiljade zvanica, govorila nadahnuto i toplo o nemačko –američkom prijateljstvu i poverenju, nalazi se na Pariskom trgu, tik uz Brandenburšku kapiju, desetak metara daleko od Rajhstaga (parlamenta), poslaničkih kabineta i najvažnijih službi zvanične adminsitracije. Špijunsko gnezdo u „srcu Republike“.
Idealno mesto za diplomate i špijune, konstatuje „Špigl“,otkrivajući da to (špijuniranje) iz zgrade ambasade obavlja specijalna obaveštajna služba („Special Collection Service“(SCS) koja usko sarađuje sa NSA i CIA. Ona „rezidira“ u više država širom sveta, ali s posebnom revnošću tretira, izgleda Nemačku: ima svoje „baze“, elektronski vrhunski opremljene, na dva mesta u ovoj zemlji, što je, kako tvrde nemački mediji, jedinstven slučaj, u Berlinu i Frankfurtu.

Mobilni kao „instrument vlasti“ „Špiglovo“otkriće biva eksplozivnije kad se zna da je mobilni telefon za nemačku kancelarku „instrument vlasti“ i komanda: porukama koje pomno šalje, ona vlada svojom partijom i „usmerava“ ministre. Afera je, zbog toga, dobila naziv „mobilgejt“, po uzoru na onu američku, „Votergejt“, koja je politički došla glave tadašnjem predsedniku Ričardu Niksonu. Koliko bi mogla da naškodi Merkelovoj?
Malo. Izbori su prošli, trijumfalnom pobedom učvrstila je poziciju. U medijima se, međutim, nametnula asocijacija s famoznom „Aferom Gijom“: Vili Brant je podneo ostavku samo zato što je poverovao personalnom referentu u svom kabinetu koji je, kako se ispostavilo, bio agent istočnonemačke tajne službe Štazi. Može li Merkelova biti odgovorna ako je „poverovala mobilnom telefonu“ i, uverena da je ne prisluškuju, odala neku državnu tajnu?
Pravnici koji su konsultovani, nisu hteli da se upuštaju u spekulacije. Saopštili su samo da je propisima regulisana obaveza čuvanja državne tajne činovnicima, ne i šefu vlade i ministrima: zakonodavac je poverovao da oni ne odaju tajne. Javnost je, takođe, saznala da tehnološke novine, posebno kad je reč o elektronskim, nisu brže od zakonodavstva. Postoje praznine u zakonima kad je reč o mobilnim telefonima, SMS porukama i internetu.
„Špigl“ je, inače, o onome do čega je došao u istraživanju, s one i ove strane Atlantika, obavestio, u najkraćem, vladu, pre objavljivanja „eksplozivnog otkrića“. Postavilo se, kao ključno, političko pitanje: da li je nalog za prisluškivanje nemačke kancelarke dat s najvišeg mesta, uz predsedničko aminovanje? Nedeljnik je prihvatio sugestiju da se, zakratko, sačeka s publikovanjem, kako bi u zvaničnom i direktnom dijalogu s Vašingtonom, stvari bile proverene i raščišćene.

Diplomatski potez bez presedana Američki ambasador u Berlinu pozvan je na „raport“ u Ministarstvo spoljnih poslova, postupak bez presedana u odnosima između SAD i Nemačke (!) a Merkelova je „bacila u vatru“ svog spoljnopolitičkog savetnika, Kristofera Hojzgena, posrednika i emisara u najpoverljivijim i najdelikatnijim misijama. Hojzgen je promptno nazvao predsednikovu savetnicu za bezbednost Suzan Rajs. Suočio je sagovornicu sa činjenicama do kojih je došao „Špigl“. Vašington će sve demantovati, ako „Špigl“ to objavi, rekla je odlučno. „Špigl“ je krenuo u dodatno istraživanje, ojačan novim argumentima i detaljima. U novom javljanju, glas Rajsove više nije zvučao onako sigurno.
Ništa, dakle, nije moglo da zaustavi izbijanje političke krize u odnosima između Berlina i Vašingtona. Čuvši da je francuski predsednik Oland imao „žestok“ dijalog s Obamom, Merkelova se konačno odlučila da uzme slušalicu. Saopštila je Obami resko ono što je htela i čula da predsednik, navodno, ništa nije znao da su njegove službe špijunirale kancelarku, inače bi to – sprečio.
Nemački mediji, očigledno, u to ne veruju. Pozivaju se, pritom, na saopštenje zvaničnog predstavnika Stejt departmenta. Uz priznanje da se možda „negde i preteralo“, stigla je izričita konstatacija: američki obaveštajci će, u „interesu nacionalne bezbednosti“ i dalje skupljati podatke svuda i o – svakom.