Почетна / Свет / Словенија између Вашингтона и „Газпрома“

Словенија између Вашингтона и „Газпрома“

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

Словеначки политичари постигли су национални консензус око изградње „Јужног тока“ у својој земљи

Словенији је прикључење државе гасоводу „Јужни ток“ у старту добило атрибут пројекта највишег приоритета. Скраћено – пројекта „од највише државне важности“. Упркос почетним дисонантним тоновима неких политичара с деснице и америчких лобиста (којима никако није пријала „сарадња са Русима“), интерес је превладао негативне емоције па је прикључење „Јужном току“ убрзо схваћено као нужда за коју се вреди борити. Те је чак испослована и незнатна корекција првобитно зацртане трасе, која је заобилазила словеначку територију. Иако на домаћем политичком паркету трају непрестане чарке опозиције и власти око сваког животног питања, „Јужни ток“ је брзо скинут с дневног реда као тачка спорења.

СТРАТЕШКИ ПРОЈЕКАТ
Тако је чак и у време када је на челу словеначке владе био Русима вазда ненаклоњени Јанез Јанша (2004-2008), његов Кабинет истицао да је учешће у пројекту „Јужни ток“ за Словенију „стратешки важно“ јер представља „солидан темељ за јачање веза између словеначких и руских предузећа“. У том моменту није било јасно хоће ли траса гасовода „скренути“ и преко словеначке територије или ће до Италије стићи преко аустријске, па се Јаншина администрација упињала да убеди колеге у Москви да је „у интересу руског „Газпрома“ да нови гасовод између Русије и Италије иде и преко Словеније“. У тренутку када споразум још није био ни на видику, службена Љубљана је пожурила да директору „Газпрома“ да усмену сагласност за трасу гасовода дугу 266 километара – кроз Словенију.
Крајем 2008. године долази до смене Јаншине владе, а власт преузима „лева“ коалиција на челу са Борутом Пахором (2008 – 2011). Иако и нова влада сматра да је „Јужни ток“ насушан, тада долази до првих проблема у реализацији, пошто је (са словеначке стране) отворено питање ко ће бити већински власник будућег словеначко-руског предузећа које би управљало делом гасовода изграђеном на словеначком тлу. Руска страна је желела да има већинско власништво, што је словеначка одбила. Русија је предлагала да будуће заједничко предузеће буде затворени систем, док се Словенија није противила могућем уласку других партнера, и ту се позивала на „правила ЕУ“ која не предвиђају предузећа у виду затворених система.
Када је споразум на крају ипак утаначен, водећи словеначки дневник „Дело“ је на насловној страни лансирао вест да се „Словенија и Русија опет енергетски повезују“. Путинова посета Словенији искоришћена је да у једном дану буде потписано чак шест споразума – више него свих претходних година заједно. На тој основи је убрзо основано и заједничко предузеће у коме свака страна (словеначки „Плиноводи“ и „Газпром“) има половину власништва.
Интерес за што широм подршком и сарадњом на пројекту је постојао и на страни Русије. Амерички „Њузвик“ је јануара 2011. објавио тајни документ руског министарства спољних послова, у коме су побројани руски стратешки интереси у 65 земаља света – међу њима је била и Словенија, за коју је писало да је потребно „активирати билатералну сарадњу у енергетском сектору, пре свега приликом реализације ‚Јужног тока’“… Откриће је, јасно, развеселило словеначке привреднике, којима од почетка кризе 2008. године послови иду силазном линијом, па је свака шанса за зараду прихваћена као кап воде у Сахари.
Оптимизам су, међутим, помутили дисонантни тонови не само у страној него и проамерички настројеној домаћој штампи. „Њујорк тајмс“ је, на пример, тврдио да ће „‘Јужни ток’ још више нарушити намере ЕУ да диверзификује своје енергетске изворе“.
„Оно што недостаје ЕУ, јесте политичка воља да се бави енергетским проблемима и гура ‚Набуко’ напред“, тако је за „Њујорк тајмс“ догађаје на Балкану тада тумачио „независни аналитичар“ Борут Гргич, представљен као „директор Института за стратешке студије, независног центра за политику из Љубљане, Словенија“. Тај исти „институт“ не само да је био створен само да би промовисао спољнополитичке потезе Јаншине владе, него је и његов шеф – поменути „независни аналитичар“ Борут Гргич – истовремено био ангажован и као „лични саветник Агима Чекуа“. „Проамерички саветник и његов ‘бедни’ хонорар“, коментарисала је љубљанска „Младина“ Гргичев лик и дело, сецирајући успон „саветника који повремено на путовањима прати министра Димитрија Рупела током посета средњоазијским државама“, а чијем институту је Рупелово министарство тада као од шале плаћало по 42 хиљаде евра (и то без расписивања јавног конкурса!) за „припреме анализа, писаних прилога, чланака и сличног“. „Младина“ је тада чак приметила да Гргич, иначе амерички ђак (дипломирао на Станфорду), у својим чланцима – који су блиски погледима америчке владе – „Русију тера с Балкана“.
На крају су пропали Гргичеви и сви остали покушаји посредног и непосредног притиска америчке дипломатије на одлуке словеначких власти поводом прикључења гасоводу „Јужни ток“, јер је државни интерес – интерес Словеније да добије важан и дугорочан извор енергената – однео превагу како међу десничарским, тако и међу „левим“ политичарима и владама. Убрзо је са словеначке јавне сцене нестао и горепоменути Гргичев институт, као и министар спољни Рупел. Колико је Словенија привржена „Јужном току“, сведочи недавна изјава министра за простор и инфраструктуру Игора Омерзела: „У нашем интересу је да се изведе инвестиција пројекта гасовода ‘Јужни ток’, који је за Словенију веома важан.“
И док се чека на почетак градње дугоочекиваног гасовода, испод жита, далеко од очију јавности и знатижеље медија, теку разговори око „поштовања европских правила“ између инвеститора „Јужног тока“ и – Европске комисије. Редослед је јасан: прво градња гасовода, а тек потом тражење „креативних правних решења“ како би Словенија формално испоштовала „ЕУ правила“ и тако задовољила бриселску бирократију.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *