Slovenija između Vašingtona i „Gazproma“

Za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović-Mekina

Slovenački političari postigli su nacionalni konsenzus oko izgradnje „Južnog toka“ u svojoj zemlji

Sloveniji je priključenje države gasovodu „Južni tok“ u startu dobilo atribut projekta najvišeg prioriteta. Skraćeno – projekta „od najviše državne važnosti“. Uprkos početnim disonantnim tonovima nekih političara s desnice i američkih lobista (kojima nikako nije prijala „saradnja sa Rusima“), interes je prevladao negativne emocije pa je priključenje „Južnom toku“ ubrzo shvaćeno kao nužda za koju se vredi boriti. Te je čak isposlovana i neznatna korekcija prvobitno zacrtane trase, koja je zaobilazila slovenačku teritoriju. Iako na domaćem političkom parketu traju neprestane čarke opozicije i vlasti oko svakog životnog pitanja, „Južni tok“ je brzo skinut s dnevnog reda kao tačka sporenja.

STRATEŠKI PROJEKAT
Tako je čak i u vreme kada je na čelu slovenačke vlade bio Rusima vazda nenaklonjeni Janez Janša (2004-2008), njegov Kabinet isticao da je učešće u projektu „Južni tok“ za Sloveniju „strateški važno“ jer predstavlja „solidan temelj za jačanje veza između slovenačkih i ruskih preduzeća“. U tom momentu nije bilo jasno hoće li trasa gasovoda „skrenuti“ i preko slovenačke teritorije ili će do Italije stići preko austrijske, pa se Janšina administracija upinjala da ubedi kolege u Moskvi da je „u interesu ruskog „Gazproma“ da novi gasovod između Rusije i Italije ide i preko Slovenije“. U trenutku kada sporazum još nije bio ni na vidiku, službena Ljubljana je požurila da direktoru „Gazproma“ da usmenu saglasnost za trasu gasovoda dugu 266 kilometara – kroz Sloveniju.
Krajem 2008. godine dolazi do smene Janšine vlade, a vlast preuzima „leva“ koalicija na čelu sa Borutom Pahorom (2008 – 2011). Iako i nova vlada smatra da je „Južni tok“ nasušan, tada dolazi do prvih problema u realizaciji, pošto je (sa slovenačke strane) otvoreno pitanje ko će biti većinski vlasnik budućeg slovenačko-ruskog preduzeća koje bi upravljalo delom gasovoda izgrađenom na slovenačkom tlu. Ruska strana je želela da ima većinsko vlasništvo, što je slovenačka odbila. Rusija je predlagala da buduće zajedničko preduzeće bude zatvoreni sistem, dok se Slovenija nije protivila mogućem ulasku drugih partnera, i tu se pozivala na „pravila EU“ koja ne predviđaju preduzeća u vidu zatvorenih sistema.
Kada je sporazum na kraju ipak utanačen, vodeći slovenački dnevnik „Delo“ je na naslovnoj strani lansirao vest da se „Slovenija i Rusija opet energetski povezuju“. Putinova poseta Sloveniji iskorišćena je da u jednom danu bude potpisano čak šest sporazuma – više nego svih prethodnih godina zajedno. Na toj osnovi je ubrzo osnovano i zajedničko preduzeće u kome svaka strana (slovenački „Plinovodi“ i „Gazprom“) ima polovinu vlasništva.
Interes za što širom podrškom i saradnjom na projektu je postojao i na strani Rusije. Američki „Njuzvik“ je januara 2011. objavio tajni dokument ruskog ministarstva spoljnih poslova, u kome su pobrojani ruski strateški interesi u 65 zemalja sveta – među njima je bila i Slovenija, za koju je pisalo da je potrebno „aktivirati bilateralnu saradnju u energetskom sektoru, pre svega prilikom realizacije ‚Južnog toka’“… Otkriće je, jasno, razveselilo slovenačke privrednike, kojima od početka krize 2008. godine poslovi idu silaznom linijom, pa je svaka šansa za zaradu prihvaćena kao kap vode u Sahari.
Optimizam su, međutim, pomutili disonantni tonovi ne samo u stranoj nego i proamerički nastrojenoj domaćoj štampi. „Njujork tajms“ je, na primer, tvrdio da će „‘Južni tok’ još više narušiti namere EU da diverzifikuje svoje energetske izvore“.
„Ono što nedostaje EU, jeste politička volja da se bavi energetskim problemima i gura ‚Nabuko’ napred“, tako je za „Njujork tajms“ događaje na Balkanu tada tumačio „nezavisni analitičar“ Borut Grgič, predstavljen kao „direktor Instituta za strateške studije, nezavisnog centra za politiku iz Ljubljane, Slovenija“. Taj isti „institut“ ne samo da je bio stvoren samo da bi promovisao spoljnopolitičke poteze Janšine vlade, nego je i njegov šef – pomenuti „nezavisni analitičar“ Borut Grgič – istovremeno bio angažovan i kao „lični savetnik Agima Čekua“. „Proamerički savetnik i njegov ‘bedni’ honorar“, komentarisala je ljubljanska „Mladina“ Grgičev lik i delo, secirajući uspon „savetnika koji povremeno na putovanjima prati ministra Dimitrija Rupela tokom poseta srednjoazijskim državama“, a čijem institutu je Rupelovo ministarstvo tada kao od šale plaćalo po 42 hiljade evra (i to bez raspisivanja javnog konkursa!) za „pripreme analiza, pisanih priloga, članaka i sličnog“. „Mladina“ je tada čak primetila da Grgič, inače američki đak (diplomirao na Stanfordu), u svojim člancima – koji su bliski pogledima američke vlade – „Rusiju tera s Balkana“.
Na kraju su propali Grgičevi i svi ostali pokušaji posrednog i neposrednog pritiska američke diplomatije na odluke slovenačkih vlasti povodom priključenja gasovodu „Južni tok“, jer je državni interes – interes Slovenije da dobije važan i dugoročan izvor energenata – odneo prevagu kako među desničarskim, tako i među „levim“ političarima i vladama. Ubrzo je sa slovenačke javne scene nestao i gorepomenuti Grgičev institut, kao i ministar spoljni Rupel. Koliko je Slovenija privržena „Južnom toku“, svedoči nedavna izjava ministra za prostor i infrastrukturu Igora Omerzela: „U našem interesu je da se izvede investicija projekta gasovoda ‘Južni tok’, koji je za Sloveniju veoma važan.“
I dok se čeka na početak gradnje dugoočekivanog gasovoda, ispod žita, daleko od očiju javnosti i znatiželje medija, teku razgovori oko „poštovanja evropskih pravila“ između investitora „Južnog toka“ i – Evropske komisije. Redosled je jasan: prvo gradnja gasovoda, a tek potom traženje „kreativnih pravnih rešenja“ kako bi Slovenija formalno ispoštovala „EU pravila“ i tako zadovoljila briselsku birokratiju. zaйm na kartu