Почетна / Свет / Не плаши се Запад Јануковича, већ Путина

Не плаши се Запад Јануковича, већ Путина

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Иза приче о „политичкој стабилизацији и економској интеграцији“ стоји само један интерес: по замисли Вашингтона одвојити Украјину од Русије, а затим је, под маском „европског пута“, увући у НАТО

Откако је, прошлог четвртка, влада Украјине саопштила да обуставља припреме за потписивање Споразума о стабилизацији и асоцијацији са ЕУ на самиту „Источног партнерства“ у Виљнусу 28. и 29. новембра, у престоници Кијеву отпочели су масовни протести против председника Виктора Јануковича. Такав обрт, са учешћем десетина хиљада разјарених љубитеља Европске уније, који своју приврженост демократији и реформама не презају да искажу каменицама и сузавцем против полиције, подстакао је Јануковича да само три дана касније изјави – Нећемо одступити са европског пута!

 

Геостратешки заокрет? Председник се захвалио својим поданицима за исказивање „грађанске свести“ и обећао да ће управо њихова воља бити одлучујућа за његов „сваки корак“. То, ипак, не би требало тумачити као најаву да ће Јанукович сам себе попрскати бибер-спрејом и ударити циглом у главу, а затим напустити председничку фотељу и преселити се у ћелију у којој сада борави бивша премијерка Јулија Тимошенко, али му свакако гарантује бројне бесане ноћи праћене тешком главобољом. И сведочи да битка за Украјину тек предстоји.

„Нико нам неће украсти сан о Украјини једнаких могућности, о европској Украјини. Исто као што нас нико неће гурнути са праведног пута који води ка том сну“, саопштио је председник Украјинцима у понедељак, дан након што је више од 30.000 људи (а према тврдњама опозиције било их је 100.000) запосело Трг Европе и Трг независности у центру Кијева. Покушаји полиције, ојачане специјалним јединицама за разбијање демонстрација „Беркут“, да ставе под контролу присталице Јулије Тимошенко, Виталија Кличка, Арсенија Јацењука и Сергеја Тјагњибока – само делимично су уродили плодом. Шатори на Тргу Европе ипак су постављени, стотине грађана даноноћно дежурају, снабдевани топлом одећом и храном, по узору на „наранџасту револуцију“ од пре девет година.

За многе представља забрињавајућу симболику што је влада под контролом Јануковича прогласила „паузу на европском путу“ управо 21. новембра, на исти дан када је 2004. Централна изборна комисија прогласила његову победу у другом кругу председничких избора над Виктором Јушченком – после чега је отпочела „наранџаста револуција“. Сада се опет поставља питање – да ли постоји критична маса за нове „милионске“ протесте, свргавање Јануковича и још један геостратешки заокрет? Одговор на сва три питања је не, али ствари ипак нису тако просте, након што је украјинска влада донела одлуку да прекине преговоре са ЕУ и интензивира сарадњу са Русијом и земљама Заједнице независних држава.

 

Размена баражне ватре Наиме, по свему судећи, Јанукович ће се 28. и 29. новембра (када овај број „Печата“ већ буде на киосцима) ипак наћи у литванској престоници Виљнусу, заједно са лидерима европских и бивших совјетских држава. Да ће тада, ипак, потписати „европски пакт“, после свега је сасвим мало вероватно, али не и потпуно искључено.

Чак је и комесар за проширење ЕУ Штефан Филе изјавио да је „29. новембар ујутру“ последњи рок за Јануковича да донесе одлуку о потписивању ССП-а. Показало се да је западни притисак изузетно јак, да се ништа не препушта случају и да је мотор „наранџасте машине“ све време тихо радио, чак и док је појединим аналитичарима изгледало да су прозападне снаге потучене до ногу. Већ сама брзина активирања „протестне масе“ – у року од неколико часова од проглашења паузе у евроинтеграцијама – показује да је сценарио нове револуције за Јануковича већ поодавно спреман. Он је тога, наравно, био веома свестан. Зато читаву ситуацију у Украјини треба сагледавати са јасним разумевањем да је ова територија данас театар новог хладног рата у Европи. Јер, и Русија и Запад добро знају да иза приче о „политичкој стабилизацији и економској интеграцији“ стоји само један интерес: по старој замисли Вашингтона одвојити Украјину од Русије, а затим је, под маском „европског пута“, увући у НАТО.

[restrictedarea]

Тако је и размењена баражна ватра саопштењима на релацији Брисел-Москва, у којима су једни друге оптужили за притисак на Кијев. Најпре су Европљани указали да је Јанукович попустио под „уценама Владимира Путина“ и исказали пуну подршку „украјинском народу“ у његовим тежњама да се приближи Европи. Бриселски чиновници нису пропустили да нагласе да под „народом“ подразумевају опозиционе прваке и да ће управо са њима наставити да раде. С обзиром на то да се „опозициони рад“ већ прелио на улице и да Запад подржава револуционарни сценарио, то је послужило Путину да одговори како управо Брисел на тај начин „врши притисак и уцењује“ Јануковича и његову владу да попусте и ипак потпишу ССП.

Затим се, у понедељак, појавило и саопштење са највишег европског нивоа, које су потписали председник Савета ЕУ Херман ван Ромпеј и шеф Европске комисије Жозе Мануел Барозо. И они су говорили о „спољном притиску који трпи Украјина“, а притом сигурно нису мислили на себе. Њихова порука била је упућена лично Путину, који се осмелио да Бриселу зада ударац, од којега је скоро четири дана био у нокдауну. „Ми одлучно осуђујемо руску позицију и деловање. Чвршћи односи са ЕУ не постижу се на рачун односа са источним партнерима и другим њиховим суседима, таквима као што је Русија. Источно партнерство замишљено је као узајамно корисно, где ми сви добијамо. ЕУ је спремна да разјасни са Руском Федерацијом узајамну корист повећања трговине и размене са нашим суседима, при потпуном поштовању суверенитета и независности наших источних партнера и билатералне природе споразума о асоцијацији“, истакли су Ван Ромпеј и Барозо и подвукли да понуда Кијеву остаје и даље отворена и актуелна, али да „захтева испољавање неопходне политичке воље украјинског руководства, одлучно деловање и осетан прогрес у испуњавању услова постављених у децембру 2012. године“.

 

Прст у око евробирократији Имајући у виду да је Јанукович још 21. новембра отворио могућност да се спор реши кроз тростране преговоре Брисела, Кијева и Москве, постало је јасно да се од сада и Русија пита за украјинске евроинтеграције. То је директан прст у око ЕУ бирократији, навиклој да се на „европском путу“ држава кандидата и не воде никакви преговори, већ се само врши „мониторинг и скрининг“ – докле се стигло са испуњењем услова и захтева. Путин је још истог дана прихватио Јануковичеву идеју да се и Русија укључи у разговоре „за решавање питања везаних за могуће потписивање споразума о асоцијацији Кијева са ЕУ“.

„То је у извесном смислу лакмус папир озбиљности намера наших европских партнера. Рекао бих да је то својеврсни тест спремности наших европских пријатеља да воде преговоре на равноправној основи, или на одсуство такве спремности“, поручио је Путин. Одговор је најпре стигао са „најнижег нивоа“, од Линаса Линкјавичуса, шефа дипломатије Литваније, државе која тренутно председава ЕУ. „Сумњам да можемо још некога да укључимо у наш билатерални дијалог за постизање споразума“, поручио је Линкјавичус. Тек после су се огласили Ван Ромпеј и Барозо…

Када је, пре скоро четири године дошао на власт у Кијеву, Јануковичу је било јасно да је његов претходник Виктор Јушченко иза себе, осим празне касе, оставио и импозантно евроатлантско наслеђе у свим порама државе и друштва. Хиљаде чиновника, невладиних организација, асоцијација, центара и фондација – све је то било упрегнуто и оседлано НАТО узенгијама а поводац је држала рука из Вашингтона. Јанукович није имао снаге ни превише могућности да овај механизам демонтира, па се веома брзо нашао у његовом загрљају.

И све је, у прво време, ишло као по лоју. Добивши од Москве извесне финансијске олакшице у снабдевању гасом, отворио је себи маневарски простор да уђе у преговоре са Бриселом. Био је још задовољнији када је 2011. кијевски суд одрезао седам година робије његовој главној политичкој конкуренткињи, бившој премијерки Јулији Тимошенко, коју је само годину дана раније победио у другом кругу председничких избора. Изгледало је као да му је само небо граница, посебно након што је закључио аранжман са ММФ-ом, који су тек мало „погурали амерички пријатељи“.

Владимиру Путину и Дмитрију Медведеву задовољно је одмахивао руком и у широком луку заобилазио Москву, срећан што нико из Европе не поставља превише питања, а посебно она која се тичу пословања његових бизнисмена.

А онда су Јануковичу, крајем прошле и почетком ове године, изненада испоручени непријатни услови са обе стране – и из Брисела, и из Москве. Запад је тражио да амнестира Тимошенкову, или да је пусти „на лечење“ у иностранство. Такође, да још више затегне каиш привреди и грађанима, пре свега повећавајући цену гаса за 40 одсто како би се квалификовао за нови ММФ аранжман пошто је претходни истекао. И са Истока и са Запада послата му је порука да не може бити у европским и евроазијским интеграцијама истовремено. Брисел и Вашингтон су појачали стисак, активирајући конзервиране „наранџасте“ политичке снаге, док му је Москва тек наговестила какве економске последице предстоје. Процењује се да је само у овој години украјинска привреда изгубила пет милијарди долара у сарадњи са Русијом. Једина алтернатива Јануковичу може бити кредит од ММФ-а, али услов је позитиван сигнал из Брисела, односно потписивање ССП-а.

Дубоко замишљен над својом ситуацијом, а уочи председничких избора који га очекују већ за 14 месеци, Јанукович је опазио неколико проблема. Пре свега, ако пусти из затвора Јулију Тимошенко, уједињена и ојачана опозиција на челу са њом имаће веће шансе да победи на изборима. Тада ће бити сасвим реална могућност да Јанукович и Тимошенко замене места – она у председничку палату, а он у затвор, што му је Јулија Владимировна у више наврата обећала. Са друге стране, ако пристане да повећа цене гаса и спроведе друге рестрикције по рецепту ММФ-а у изборној години, вероватноћа да ће пензионерске дане да проведе у просторији три пута три метра драстично се увећавају. Такође, како је и сам приметио, потписивање ССП-а довело би до укидања милиона радних места, пре свега у његовој гласачкој бази на истоку земље, јер би Русија тада подигла економски зид према Украјини.

 

Наговештај заплета Ко год да буде на власти у Кијеву, врло брзо ће се уверити да су економске последице руског ембарга разорне попут недавног тајфуна на Филипинима. Оне су неминовне, уколико Русија не жели да се у року од три-четири године на њеним границама појаве нове НАТО базе. Јер, искуство са Украјином у последње 22 године од стицања независности је показало: чим економски мало боље крене, одмах јачају снаге које заговарају улазак у западне структуре. Једино што их може обуздати јесте страх од губитка посла и хлеба. То је кључ који Русија за сада чврсто држи и засигурно га неће испустити. Јер, у првој деценији после распада СССР-а, док је на власти у Москви био Борис Јељцин, Русија је пристајала да дотира Украјину, пре свега јефтиним енергентима, док је Запад у украјинском народу несметано пропагирао тезу  да су Руси варвари и да је њихова будућност у „цивилизованој Европи“ и НАТО-у.

Ову шему разбио је Путин, одбијајући да својим рукама гради механизам који делује против Русије и њених стратешких интереса. То је био један од узрока „наранџасте револуције“ 2004. године. Москва је узвратила ударац победом Јануковича у јануару 2010, али је још тада било јасно да је то само једна у низу битака на најважнијем фронту где се сучељавају Русија и Запад. Јанукович се мало опустио током 2010. и 2011. године, док је Путин „тиховао“ на месту премијера, али се ситуација променила из корена после његовог повратка у Кремљ. Руски лидер, пребродивши у свом дворишту и „руско пролеће“ и „обојену револуцију“ од којих се Јанукович толико плашио, покренуо је офанзиву на више праваца против Запада.

Американци су заустављени у Сирији, Ирану, а најтежи ударац задат им је доласком бившег сарадника ЦИА и Националне безбедносне агенције САД, Едварда Сноудена у Москву. Управо Сноунден је у потпуности демаскирао тоталитарну природу америчког режима, чиме је Путин, коме су Американци последњих година пришивали најцрње могуће етикете, демонстрирао у пракси чувену реченицу Александра Невског: „Ко код нас са мачем дође, од мача ће и погинути“. Исто се може рећи и поводом Украјине. Уљуљкани „непогрешивошћу Брисела“, Ван Ромпеј и Барозо били су очигледно шокирани Јануковичевом спремношћу не само да одбије шаргарепу већ и да добије  „европске пацке“. Још Виктор Фјодорович отворено позива Путина да у његово име преговара са том моћном Европом – дајући до знања да у његовим очима ипак постоји неко моћнији! Неко ко говори тихо, али са собом носи батину од које и Европљани зазиру.

Очигледно је да амерички магазин „Форбс“ није погрешио када је недавно Путина прогласио за најутицајнијег човека на планети. Потребно је много храбрости и снаге да се уђе у отворени клинч са досадашњим неприкосновеним господарима света, САД и ЕУ, односно НАТО. Граница је постављена, то је Украјина. Русија је ставила до знања да, чак и ако Кијев потпише споразум ССП, то уопште не значи да је игра завршена. Наговештај заплета дали су посланици из Севастопоља, града на полуострву Крим где је базирана руска ратна Црноморска флота, најавом да ће, уколико Украјина потпише ССП, они напустити парламент.

Шта то може да значи, у условима када се огроман број грађана Крима залаже за повратак у састав Русије – не треба превише маште да се наслути. Ту је и 17 милиона декларисаних етничких Руса који живе махом у источној Украјини. Ову „руску трећину“ до сада још нико није питао шта мисли о присилном одвајању од матице којој припада дуже од десет векова. Ако Украјина крене тим путем, садашњи „хладни рат“ Русије и Запада на њеној територији биће само лагана увертира за много опасније догађаје. Зато Јануковичу и ако потпише, и ако не потпише, предстоје тешки и неизвесни дани.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Treba pitati one koji protestvuju koliko ih dnevno placaju fasisti.
    To me podseca kada su u Srbiji protestvovali „otporasi“protiv sopstvene Domovine ,a u dzakovima su stizale dnevnice od Srbomrzaca
    za unistenje Srbije.
    Ako Ukrajina danas potpise sopstvenu umrlicu neka im je Bog na pomoci.Fasisti im sigurno pomoci nece.




    0



    0
  2. Mićić Sladjan

    Potpuno je ispravna odluka Predsednika Janukovica da ne potpise SSP
    sa Evropskom Unijom pod ovakvim uslovima!Pridruzivanje EU ,pa ni clanstvo u istoj organizaciji nije garant boljeg zivota,niti bilo kakvog ekonomskog napretka drzave koja joj pristupa.Iskustvo Grcke
    to pokazuje.
    Svoju buducnost Ukrajna treba da trazi u saradnji sa zemljama post-sovjetskog prostora pre svega sa Rusijom koja ce joj biti zastitnik
    na svim poljima!
    Licno smatram da u sadasnjim protestima prste imaju zapadne zemlje
    ponajvise izgleda Nemacka.Na delu je obnovljeni pangermanski ekspanzionizam u svim pravcima!!!To se ocituje i u uslovljavanjima
    Srbije sa famoznih 7 tacaka i u vezi Kosova.Tome se mora stati na
    put!
    Kakva Evropa je moguca?EVROPA NACIJA.Od Urala do Atlantika pod vodjtvom Rusije a oslobodjena Americkog tutorstva.
    U tom smislu potpuno je ispravna inicijatima koju je svojevremeno
    predlozio Predsednik Medvedev o Ugovoru o kolektivnoj bezbednosti




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *