Ne plaši se Zapad Janukoviča, već Putina

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Iza priče o „političkoj stabilizaciji i ekonomskoj integraciji“ stoji samo jedan interes: po zamisli Vašingtona odvojiti Ukrajinu od Rusije, a zatim je, pod maskom „evropskog puta“, uvući u NATO

Otkako je, prošlog četvrtka, vlada Ukrajine saopštila da obustavlja pripreme za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji sa EU na samitu „Istočnog partnerstva“ u Viljnusu 28. i 29. novembra, u prestonici Kijevu otpočeli su masovni protesti protiv predsednika Viktora Janukoviča. Takav obrt, sa učešćem desetina hiljada razjarenih ljubitelja Evropske unije, koji svoju privrženost demokratiji i reformama ne prezaju da iskažu kamenicama i suzavcem protiv policije, podstakao je Janukoviča da samo tri dana kasnije izjavi – Nećemo odstupiti sa evropskog puta!

 

Geostrateški zaokret? Predsednik se zahvalio svojim podanicima za iskazivanje „građanske svesti“ i obećao da će upravo njihova volja biti odlučujuća za njegov „svaki korak“. To, ipak, ne bi trebalo tumačiti kao najavu da će Janukovič sam sebe poprskati biber-sprejom i udariti ciglom u glavu, a zatim napustiti predsedničku fotelju i preseliti se u ćeliju u kojoj sada boravi bivša premijerka Julija Timošenko, ali mu svakako garantuje brojne besane noći praćene teškom glavoboljom. I svedoči da bitka za Ukrajinu tek predstoji.

„Niko nam neće ukrasti san o Ukrajini jednakih mogućnosti, o evropskoj Ukrajini. Isto kao što nas niko neće gurnuti sa pravednog puta koji vodi ka tom snu“, saopštio je predsednik Ukrajincima u ponedeljak, dan nakon što je više od 30.000 ljudi (a prema tvrdnjama opozicije bilo ih je 100.000) zaposelo Trg Evrope i Trg nezavisnosti u centru Kijeva. Pokušaji policije, ojačane specijalnim jedinicama za razbijanje demonstracija „Berkut“, da stave pod kontrolu pristalice Julije Timošenko, Vitalija Klička, Arsenija Jacenjuka i Sergeja Tjagnjiboka – samo delimično su urodili plodom. Šatori na Trgu Evrope ipak su postavljeni, stotine građana danonoćno dežuraju, snabdevani toplom odećom i hranom, po uzoru na „narandžastu revoluciju“ od pre devet godina.

Za mnoge predstavlja zabrinjavajuću simboliku što je vlada pod kontrolom Janukoviča proglasila „pauzu na evropskom putu“ upravo 21. novembra, na isti dan kada je 2004. Centralna izborna komisija proglasila njegovu pobedu u drugom krugu predsedničkih izbora nad Viktorom Juščenkom – posle čega je otpočela „narandžasta revolucija“. Sada se opet postavlja pitanje – da li postoji kritična masa za nove „milionske“ proteste, svrgavanje Janukoviča i još jedan geostrateški zaokret? Odgovor na sva tri pitanja je ne, ali stvari ipak nisu tako proste, nakon što je ukrajinska vlada donela odluku da prekine pregovore sa EU i intenzivira saradnju sa Rusijom i zemljama Zajednice nezavisnih država.

 

Razmena baražne vatre Naime, po svemu sudeći, Janukovič će se 28. i 29. novembra (kada ovaj broj „Pečata“ već bude na kioscima) ipak naći u litvanskoj prestonici Viljnusu, zajedno sa liderima evropskih i bivših sovjetskih država. Da će tada, ipak, potpisati „evropski pakt“, posle svega je sasvim malo verovatno, ali ne i potpuno isključeno.

Čak je i komesar za proširenje EU Štefan File izjavio da je „29. novembar ujutru“ poslednji rok za Janukoviča da donese odluku o potpisivanju SSP-a. Pokazalo se da je zapadni pritisak izuzetno jak, da se ništa ne prepušta slučaju i da je motor „narandžaste mašine“ sve vreme tiho radio, čak i dok je pojedinim analitičarima izgledalo da su prozapadne snage potučene do nogu. Već sama brzina aktiviranja „protestne mase“ – u roku od nekoliko časova od proglašenja pauze u evrointegracijama – pokazuje da je scenario nove revolucije za Janukoviča već poodavno spreman. On je toga, naravno, bio veoma svestan. Zato čitavu situaciju u Ukrajini treba sagledavati sa jasnim razumevanjem da je ova teritorija danas teatar novog hladnog rata u Evropi. Jer, i Rusija i Zapad dobro znaju da iza priče o „političkoj stabilizaciji i ekonomskoj integraciji“ stoji samo jedan interes: po staroj zamisli Vašingtona odvojiti Ukrajinu od Rusije, a zatim je, pod maskom „evropskog puta“, uvući u NATO.

[restrictedarea]

Tako je i razmenjena baražna vatra saopštenjima na relaciji Brisel-Moskva, u kojima su jedni druge optužili za pritisak na Kijev. Najpre su Evropljani ukazali da je Janukovič popustio pod „ucenama Vladimira Putina“ i iskazali punu podršku „ukrajinskom narodu“ u njegovim težnjama da se približi Evropi. Briselski činovnici nisu propustili da naglase da pod „narodom“ podrazumevaju opozicione prvake i da će upravo sa njima nastaviti da rade. S obzirom na to da se „opozicioni rad“ već prelio na ulice i da Zapad podržava revolucionarni scenario, to je poslužilo Putinu da odgovori kako upravo Brisel na taj način „vrši pritisak i ucenjuje“ Janukoviča i njegovu vladu da popuste i ipak potpišu SSP.

Zatim se, u ponedeljak, pojavilo i saopštenje sa najvišeg evropskog nivoa, koje su potpisali predsednik Saveta EU Herman van Rompej i šef Evropske komisije Žoze Manuel Barozo. I oni su govorili o „spoljnom pritisku koji trpi Ukrajina“, a pritom sigurno nisu mislili na sebe. Njihova poruka bila je upućena lično Putinu, koji se osmelio da Briselu zada udarac, od kojega je skoro četiri dana bio u nokdaunu. „Mi odlučno osuđujemo rusku poziciju i delovanje. Čvršći odnosi sa EU ne postižu se na račun odnosa sa istočnim partnerima i drugim njihovim susedima, takvima kao što je Rusija. Istočno partnerstvo zamišljeno je kao uzajamno korisno, gde mi svi dobijamo. EU je spremna da razjasni sa Ruskom Federacijom uzajamnu korist povećanja trgovine i razmene sa našim susedima, pri potpunom poštovanju suvereniteta i nezavisnosti naših istočnih partnera i bilateralne prirode sporazuma o asocijaciji“, istakli su Van Rompej i Barozo i podvukli da ponuda Kijevu ostaje i dalje otvorena i aktuelna, ali da „zahteva ispoljavanje neophodne političke volje ukrajinskog rukovodstva, odlučno delovanje i osetan progres u ispunjavanju uslova postavljenih u decembru 2012. godine“.

 

Prst u oko evrobirokratiji Imajući u vidu da je Janukovič još 21. novembra otvorio mogućnost da se spor reši kroz trostrane pregovore Brisela, Kijeva i Moskve, postalo je jasno da se od sada i Rusija pita za ukrajinske evrointegracije. To je direktan prst u oko EU birokratiji, navikloj da se na „evropskom putu“ država kandidata i ne vode nikakvi pregovori, već se samo vrši „monitoring i skrining“ – dokle se stiglo sa ispunjenjem uslova i zahteva. Putin je još istog dana prihvatio Janukovičevu ideju da se i Rusija uključi u razgovore „za rešavanje pitanja vezanih za moguće potpisivanje sporazuma o asocijaciji Kijeva sa EU“.

„To je u izvesnom smislu lakmus papir ozbiljnosti namera naših evropskih partnera. Rekao bih da je to svojevrsni test spremnosti naših evropskih prijatelja da vode pregovore na ravnopravnoj osnovi, ili na odsustvo takve spremnosti“, poručio je Putin. Odgovor je najpre stigao sa „najnižeg nivoa“, od Linasa Linkjavičusa, šefa diplomatije Litvanije, države koja trenutno predsedava EU. „Sumnjam da možemo još nekoga da uključimo u naš bilateralni dijalog za postizanje sporazuma“, poručio je Linkjavičus. Tek posle su se oglasili Van Rompej i Barozo…

Kada je, pre skoro četiri godine došao na vlast u Kijevu, Janukoviču je bilo jasno da je njegov prethodnik Viktor Juščenko iza sebe, osim prazne kase, ostavio i impozantno evroatlantsko nasleđe u svim porama države i društva. Hiljade činovnika, nevladinih organizacija, asocijacija, centara i fondacija – sve je to bilo upregnuto i osedlano NATO uzengijama a povodac je držala ruka iz Vašingtona. Janukovič nije imao snage ni previše mogućnosti da ovaj mehanizam demontira, pa se veoma brzo našao u njegovom zagrljaju.

I sve je, u prvo vreme, išlo kao po loju. Dobivši od Moskve izvesne finansijske olakšice u snabdevanju gasom, otvorio je sebi manevarski prostor da uđe u pregovore sa Briselom. Bio je još zadovoljniji kada je 2011. kijevski sud odrezao sedam godina robije njegovoj glavnoj političkoj konkurentkinji, bivšoj premijerki Juliji Timošenko, koju je samo godinu dana ranije pobedio u drugom krugu predsedničkih izbora. Izgledalo je kao da mu je samo nebo granica, posebno nakon što je zaključio aranžman sa MMF-om, koji su tek malo „pogurali američki prijatelji“.

Vladimiru Putinu i Dmitriju Medvedevu zadovoljno je odmahivao rukom i u širokom luku zaobilazio Moskvu, srećan što niko iz Evrope ne postavlja previše pitanja, a posebno ona koja se tiču poslovanja njegovih biznismena.

A onda su Janukoviču, krajem prošle i početkom ove godine, iznenada isporučeni neprijatni uslovi sa obe strane – i iz Brisela, i iz Moskve. Zapad je tražio da amnestira Timošenkovu, ili da je pusti „na lečenje“ u inostranstvo. Takođe, da još više zategne kaiš privredi i građanima, pre svega povećavajući cenu gasa za 40 odsto kako bi se kvalifikovao za novi MMF aranžman pošto je prethodni istekao. I sa Istoka i sa Zapada poslata mu je poruka da ne može biti u evropskim i evroazijskim integracijama istovremeno. Brisel i Vašington su pojačali stisak, aktivirajući konzervirane „narandžaste“ političke snage, dok mu je Moskva tek nagovestila kakve ekonomske posledice predstoje. Procenjuje se da je samo u ovoj godini ukrajinska privreda izgubila pet milijardi dolara u saradnji sa Rusijom. Jedina alternativa Janukoviču može biti kredit od MMF-a, ali uslov je pozitivan signal iz Brisela, odnosno potpisivanje SSP-a.

Duboko zamišljen nad svojom situacijom, a uoči predsedničkih izbora koji ga očekuju već za 14 meseci, Janukovič je opazio nekoliko problema. Pre svega, ako pusti iz zatvora Juliju Timošenko, ujedinjena i ojačana opozicija na čelu sa njom imaće veće šanse da pobedi na izborima. Tada će biti sasvim realna mogućnost da Janukovič i Timošenko zamene mesta – ona u predsedničku palatu, a on u zatvor, što mu je Julija Vladimirovna u više navrata obećala. Sa druge strane, ako pristane da poveća cene gasa i sprovede druge restrikcije po receptu MMF-a u izbornoj godini, verovatnoća da će penzionerske dane da provede u prostoriji tri puta tri metra drastično se uvećavaju. Takođe, kako je i sam primetio, potpisivanje SSP-a dovelo bi do ukidanja miliona radnih mesta, pre svega u njegovoj glasačkoj bazi na istoku zemlje, jer bi Rusija tada podigla ekonomski zid prema Ukrajini.

 

Nagoveštaj zapleta Ko god da bude na vlasti u Kijevu, vrlo brzo će se uveriti da su ekonomske posledice ruskog embarga razorne poput nedavnog tajfuna na Filipinima. One su neminovne, ukoliko Rusija ne želi da se u roku od tri-četiri godine na njenim granicama pojave nove NATO baze. Jer, iskustvo sa Ukrajinom u poslednje 22 godine od sticanja nezavisnosti je pokazalo: čim ekonomski malo bolje krene, odmah jačaju snage koje zagovaraju ulazak u zapadne strukture. Jedino što ih može obuzdati jeste strah od gubitka posla i hleba. To je ključ koji Rusija za sada čvrsto drži i zasigurno ga neće ispustiti. Jer, u prvoj deceniji posle raspada SSSR-a, dok je na vlasti u Moskvi bio Boris Jeljcin, Rusija je pristajala da dotira Ukrajinu, pre svega jeftinim energentima, dok je Zapad u ukrajinskom narodu nesmetano propagirao tezu  da su Rusi varvari i da je njihova budućnost u „civilizovanoj Evropi“ i NATO-u.

Ovu šemu razbio je Putin, odbijajući da svojim rukama gradi mehanizam koji deluje protiv Rusije i njenih strateških interesa. To je bio jedan od uzroka „narandžaste revolucije“ 2004. godine. Moskva je uzvratila udarac pobedom Janukoviča u januaru 2010, ali je još tada bilo jasno da je to samo jedna u nizu bitaka na najvažnijem frontu gde se sučeljavaju Rusija i Zapad. Janukovič se malo opustio tokom 2010. i 2011. godine, dok je Putin „tihovao“ na mestu premijera, ali se situacija promenila iz korena posle njegovog povratka u Kremlj. Ruski lider, prebrodivši u svom dvorištu i „rusko proleće“ i „obojenu revoluciju“ od kojih se Janukovič toliko plašio, pokrenuo je ofanzivu na više pravaca protiv Zapada.

Amerikanci su zaustavljeni u Siriji, Iranu, a najteži udarac zadat im je dolaskom bivšeg saradnika CIA i Nacionalne bezbednosne agencije SAD, Edvarda Snoudena u Moskvu. Upravo Snounden je u potpunosti demaskirao totalitarnu prirodu američkog režima, čime je Putin, kome su Amerikanci poslednjih godina prišivali najcrnje moguće etikete, demonstrirao u praksi čuvenu rečenicu Aleksandra Nevskog: „Ko kod nas sa mačem dođe, od mača će i poginuti“. Isto se može reći i povodom Ukrajine. Uljuljkani „nepogrešivošću Brisela“, Van Rompej i Barozo bili su očigledno šokirani Janukovičevom spremnošću ne samo da odbije šargarepu već i da dobije  „evropske packe“. Još Viktor Fjodorovič otvoreno poziva Putina da u njegovo ime pregovara sa tom moćnom Evropom – dajući do znanja da u njegovim očima ipak postoji neko moćniji! Neko ko govori tiho, ali sa sobom nosi batinu od koje i Evropljani zaziru.

Očigledno je da američki magazin „Forbs“ nije pogrešio kada je nedavno Putina proglasio za najuticajnijeg čoveka na planeti. Potrebno je mnogo hrabrosti i snage da se uđe u otvoreni klinč sa dosadašnjim neprikosnovenim gospodarima sveta, SAD i EU, odnosno NATO. Granica je postavljena, to je Ukrajina. Rusija je stavila do znanja da, čak i ako Kijev potpiše sporazum SSP, to uopšte ne znači da je igra završena. Nagoveštaj zapleta dali su poslanici iz Sevastopolja, grada na poluostrvu Krim gde je bazirana ruska ratna Crnomorska flota, najavom da će, ukoliko Ukrajina potpiše SSP, oni napustiti parlament.

Šta to može da znači, u uslovima kada se ogroman broj građana Krima zalaže za povratak u sastav Rusije – ne treba previše mašte da se nasluti. Tu je i 17 miliona deklarisanih etničkih Rusa koji žive mahom u istočnoj Ukrajini. Ovu „rusku trećinu“ do sada još niko nije pitao šta misli o prisilnom odvajanju od matice kojoj pripada duže od deset vekova. Ako Ukrajina krene tim putem, sadašnji „hladni rat“ Rusije i Zapada na njenoj teritoriji biće samo lagana uvertira za mnogo opasnije događaje. Zato Janukoviču i ako potpiše, i ako ne potpiše, predstoje teški i neizvesni dani.

[/restrictedarea]