Почетна / Свет / Украјина може у НАТО, али без Крима

Украјина може у НАТО, али без Крима

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Жртва украјинских евроинтеграција може постати „Велики споразум“ Кијева и Москве, којим Русија признаје границе свог суседа и унутар њих – полуострво Крим и стратешки важну Луку Севастопољ

После неколико година релативног затишја, опет је актуелно питање ширења НАТО-а на исток, односно долазак ове агресивне војне алијансе на саме границе Руске Федерације. Опет се као кандидати помињу некадашње чланице Совјетског Савеза, Украјина и Грузија. Док је Грузија „стари претендент“ на чланство у НАТО-у, Украјина је у последњих неколико година председниковања Виктора Јануковича јавно исказивала тенденцију ка војној неутралности, што је Москва с олакшањем поздрављала. Међутим, после најновијег Јануковичевог спољнополитичког заокрета и одлуке владе у Кијеву да, уместо са Царинском унијом Русије, Белорусије и Казахстана, трговинско-политички споразум потпише са Европском унијом – ситуација се из темеља променила. Наједном су се повампириле евроатлантске снаге, а цео проблем поприма геополитичке димензије са потенцијано веома озбиљним последицама. Као и у случају Грузије, улазак Украјине у НАТО за Русију би представљао геостратешку катастрофу какву највећа земља света напросто не сме да допусти – уколико не жели да добровољно себи намакне омчу око врата…

 

ОБНАВЉАЊЕ ХЛАДНОГ РАТА Вашингтон је свакако најмања брига како ће евроатлантске интеграције Кијева да се одразе на украјинско друштво и државу. По логици: док служе сврси – добри су, амерички стратези гурају Украјинце у све дубљи понор економске пропасти и унутрашњих трвења. Јер, зашто би Американци штедели било кога, ако се зна да и сами преживљавају озбиљну кризу? У том смислу, управо обични грађани САД-а суочавају се са најдубљом „променом свести“ – од њих се тражи да забораве на чувена америчка права и слободе, док читаво друштво клизи у милитаристичку диктатуру, подређену једино интересима крупног капитала. Уколико „промена свести“ буде одрађена успешно, увођење у диктатуру биће релативно безболно, па ће ампутација „сувишних“ права и слобода бити обављена уз анестезију. Уколико свест америчких грађана буде непокорна, као у Едварда Сноудена рецимо, унутрашњи поредак ће морати да успостављају полицијске, а могуће и војне снаге.

Напросто, прича о људским правима и демократији – иза које стоје крв, сузе и нафта – не пролази више ни у „најдемократскијој“ земљи света. Зато се та прича намеће државама чија руководства и даље покорно следе наређења из вашингтонске централе, попут Украјине или Грузије, рецимо. Ништа нису научили из примера Либије. Тамошња „демократија“, ради које је ова некада најбогатија афричка земља доведена у статус просјака, свела се на пуко пребацивање 12.000 америчких војника са Малте. Они су преузели бригу о чувању нафтовода, рафинерија и налазишта црног злата. Тако је мисија извршена: либијска нафта доступна је Вашингтону готово бесплатно, а за Либијце је резервисана хуманитарна помоћ коју они, разуме се, сами плаћају. И, наравно, непресушно изобиље прича о демократији, људским правима, реформама – и стезању каиша.

[restrictedarea]

Очито се припремајући за надолазеће догађаје, Федерални суд САД-а званично је одобрио Националној безбедносној агенцији (НСА) у којој је Сноуден некада радио, да „законски“ настави са својом делатношћу шпијунирања сопствених грађана. А то је, да подсетимо, управо она делатност коју је Сноуден разоткрио. Надолазећу буру предосећају и грађани Русије, који су у 46 одсто случајева сигурни да је сасвим могуће обнављање хладног рата Вашингтона и Москве, према резултатима чувеног Сверуског центра за истраживање јавног мњења. Ако се некима чини да то није ни половина испитаника, њима је намењен податак да је само четири процента Руса рекло да је обнављање хладног рата „сасвим искључено“. Дакле, и Руси се спремају.

Председник Владимир Путин на време је схватио одакле ветрови дувају, па је Русију још пре избијања економске кризе снабдео великим „доларским јастуком“, због којег је Москва успела да избегне велике социјалне потресе. А његово обнављање руског патриотизма, православних вредности и увођење концепта суверене демократије – насупрот дивљем „прозападном“ капитализму – покварило је планове западних стратега да Русија остане заувек слаба и расцепкана. Зато на сцену ступају државе дестабилизатори, попут Украјине или Грузије, и саме претходно доведене до очаја економским „шок терапијама“. Јер, ако 25. новембра у литванској престоници Виљнусу, на самиту ЕУ, Украјина потпише Споразум о асоцијацији са Бриселом, то може означити готово потпуни политички раскид ионако сложених и напетих руско-украјинских односа. Једноставно, Москва више неће имати куд него да се фронтално супротстави Западу. Он се овога пута, на жалост, појављује у лику братске Украјине.

 

ЕУ И ПОСЛЕДИЦЕ „Нема сумње да је будућност Украјине у Северноатлантској алијанси и сматрам да могућност будуће сарадње ове земље са ЕУ и НАТО остаје отворена“, изјавио је прошле недеље у Бриселу генерални секретар западног војног савеза Андерс Фог Расмусен. Није му то, наравно, први пут да даје овакве изјаве, али сада то чини у околностима које су, рекло би се, битно промењене после одлуке украјинске владе да потпише Споразум са ЕУ. Најближи пријему у НАТО, Кијев и Тбилиси, били су на самиту Алијансе у Букурешту 2008, када је председник Џорџ Буш свим силама лобирао за њих. Ипак, тандем антируски оријентисаних председника, Виктор Јушченко и Михаил Сакашвили, остао је тада кратких рукава. Кључну улогу одиграло је противљење Париза и Берлина, који нису желели да изазивају проблеме са Русијом.

После пет година, међутим, Француска и Немачка нису више тако отворено супротстављене Вашингтону. Такође, лични односи Путина и Јануковича у последње време су више него затегнути. Сада све више преовлађује језик ултиматума и претњи. За период после 25. новембра, Москва је већ најавила оштре економске мере против Кијева. Управо то може бити кључни подстицај украјинском путу у НАТО. Јанукович је раније истицао да његова земља не може у НАТО, јер већина становништва то не подржава. Међутим, када Москва буде принуђена да уведе економску блокаду, услед чега ће бројна украјинска предузећа доспети у тежак положај, то ће довести до пораста антируског расположења. У тој ситуацији може се намакнути и већина на референдуму о приступању НАТО-у.

Читаву ову математику добро знају и у Москви, и на Западу. Зато је за Русију од крајње важности било да спречи улазак Украјине у трговинску зону ЕУ. Пошто у томе, по свему судећи, није успела, и Кијев и Москва мораће сада да прођу тежим путем. Јер, Путинова Русија засигурно неће хранити бриселског савезника Јануковича, нити било коју прозападно оријентисану власт у Украјини. С обзиром на то да је Јанукович пре извесног времена глатко одбио изузетно повољну руску понуду за приступање Евроазијској унији, која би његовој земљи доносила и до 10 милијарди долара чистог годишњег профита, већ се определио за ЕУ – сада ће морати да сноси изузетно озбиљне економске, а затим и политичке последице.

Најозбиљније консеквенце ће да уследе нешто касније. У мају 2017. истиче рок важења „Великог споразума“ између Кијева и Москве, који је закључен 1997. године. Према слову уговора, дејство се аутоматски продужава сваких 10 година, уколико ни једна земља изричито не затражи да једнострано иступи, шест месеци пре истека сваке деценије. А Русија сада има повода да то учини, због украјинско-бриселског уговора. Јер, у члану 6. „Великог споразума“ стоји да се потписнице „обавезују да не закључују са трећим странама било које споразуме усмерене против друге стране“, нити да њена територија буде коришћена на уштрб безбедности друге стране.

С обзиром на то да Русија уговор Брисела и Кијева доживљава као нескривено усмерен против својих интереса, жртва украјинских евроинтеграција може постати управо „Велики споразум“. А његова најважнија ставка је да Москва признаје постојеће украјинске границе, и унутар њих – полуострво Крим и стратешки важну Луку Севастопољ, насељене већински проруским становништвом, које ужива аутономију и готово не признаје централну власт у Кијеву. Уколико би овај споразум „пао“, вероватно је довољна само мала каписла да Крим прогласи још већи степен аутономије, па чак и отцепљење. Није искључено да би путем Крима кренули и други источни, проруски региони Украјине. Кијев би тада морао да интервенише како би спречио распад државе, али би се и Москва умешала да заштити 17 милиона Руса који живе у Украјини. У случају таквог, нежељеног сценарија, распад Украјине тешко да би ико могао да спречи. Није случајно Путин, као узгред, пре неколико година рекао да је „пола Украјине – Русија“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *