Ukrajina može u NATO, ali bez Krima

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Žrtva ukrajinskih evrointegracija može postati „Veliki sporazum“ Kijeva i Moskve, kojim Rusija priznaje granice svog suseda i unutar njih – poluostrvo Krim i strateški važnu Luku Sevastopolj

Posle nekoliko godina relativnog zatišja, opet je aktuelno pitanje širenja NATO-a na istok, odnosno dolazak ove agresivne vojne alijanse na same granice Ruske Federacije. Opet se kao kandidati pominju nekadašnje članice Sovjetskog Saveza, Ukrajina i Gruzija. Dok je Gruzija „stari pretendent“ na članstvo u NATO-u, Ukrajina je u poslednjih nekoliko godina predsednikovanja Viktora Janukoviča javno iskazivala tendenciju ka vojnoj neutralnosti, što je Moskva s olakšanjem pozdravljala. Međutim, posle najnovijeg Janukovičevog spoljnopolitičkog zaokreta i odluke vlade u Kijevu da, umesto sa Carinskom unijom Rusije, Belorusije i Kazahstana, trgovinsko-politički sporazum potpiše sa Evropskom unijom – situacija se iz temelja promenila. Najednom su se povampirile evroatlantske snage, a ceo problem poprima geopolitičke dimenzije sa potencijano veoma ozbiljnim posledicama. Kao i u slučaju Gruzije, ulazak Ukrajine u NATO za Rusiju bi predstavljao geostratešku katastrofu kakvu najveća zemlja sveta naprosto ne sme da dopusti – ukoliko ne želi da dobrovoljno sebi namakne omču oko vrata…

 

OBNAVLJANJE HLADNOG RATA Vašington je svakako najmanja briga kako će evroatlantske integracije Kijeva da se odraze na ukrajinsko društvo i državu. Po logici: dok služe svrsi – dobri su, američki stratezi guraju Ukrajince u sve dublji ponor ekonomske propasti i unutrašnjih trvenja. Jer, zašto bi Amerikanci štedeli bilo koga, ako se zna da i sami preživljavaju ozbiljnu krizu? U tom smislu, upravo obični građani SAD-a suočavaju se sa najdubljom „promenom svesti“ – od njih se traži da zaborave na čuvena američka prava i slobode, dok čitavo društvo klizi u militarističku diktaturu, podređenu jedino interesima krupnog kapitala. Ukoliko „promena svesti“ bude odrađena uspešno, uvođenje u diktaturu biće relativno bezbolno, pa će amputacija „suvišnih“ prava i sloboda biti obavljena uz anesteziju. Ukoliko svest američkih građana bude nepokorna, kao u Edvarda Snoudena recimo, unutrašnji poredak će morati da uspostavljaju policijske, a moguće i vojne snage.

Naprosto, priča o ljudskim pravima i demokratiji – iza koje stoje krv, suze i nafta – ne prolazi više ni u „najdemokratskijoj“ zemlji sveta. Zato se ta priča nameće državama čija rukovodstva i dalje pokorno slede naređenja iz vašingtonske centrale, poput Ukrajine ili Gruzije, recimo. Ništa nisu naučili iz primera Libije. Tamošnja „demokratija“, radi koje je ova nekada najbogatija afrička zemlja dovedena u status prosjaka, svela se na puko prebacivanje 12.000 američkih vojnika sa Malte. Oni su preuzeli brigu o čuvanju naftovoda, rafinerija i nalazišta crnog zlata. Tako je misija izvršena: libijska nafta dostupna je Vašingtonu gotovo besplatno, a za Libijce je rezervisana humanitarna pomoć koju oni, razume se, sami plaćaju. I, naravno, nepresušno izobilje priča o demokratiji, ljudskim pravima, reformama – i stezanju kaiša.

[restrictedarea]

Očito se pripremajući za nadolazeće događaje, Federalni sud SAD-a zvanično je odobrio Nacionalnoj bezbednosnoj agenciji (NSA) u kojoj je Snouden nekada radio, da „zakonski“ nastavi sa svojom delatnošću špijuniranja sopstvenih građana. A to je, da podsetimo, upravo ona delatnost koju je Snouden razotkrio. Nadolazeću buru predosećaju i građani Rusije, koji su u 46 odsto slučajeva sigurni da je sasvim moguće obnavljanje hladnog rata Vašingtona i Moskve, prema rezultatima čuvenog Sveruskog centra za istraživanje javnog mnjenja. Ako se nekima čini da to nije ni polovina ispitanika, njima je namenjen podatak da je samo četiri procenta Rusa reklo da je obnavljanje hladnog rata „sasvim isključeno“. Dakle, i Rusi se spremaju.

Predsednik Vladimir Putin na vreme je shvatio odakle vetrovi duvaju, pa je Rusiju još pre izbijanja ekonomske krize snabdeo velikim „dolarskim jastukom“, zbog kojeg je Moskva uspela da izbegne velike socijalne potrese. A njegovo obnavljanje ruskog patriotizma, pravoslavnih vrednosti i uvođenje koncepta suverene demokratije – nasuprot divljem „prozapadnom“ kapitalizmu – pokvarilo je planove zapadnih stratega da Rusija ostane zauvek slaba i rascepkana. Zato na scenu stupaju države destabilizatori, poput Ukrajine ili Gruzije, i same prethodno dovedene do očaja ekonomskim „šok terapijama“. Jer, ako 25. novembra u litvanskoj prestonici Viljnusu, na samitu EU, Ukrajina potpiše Sporazum o asocijaciji sa Briselom, to može označiti gotovo potpuni politički raskid ionako složenih i napetih rusko-ukrajinskih odnosa. Jednostavno, Moskva više neće imati kud nego da se frontalno suprotstavi Zapadu. On se ovoga puta, na žalost, pojavljuje u liku bratske Ukrajine.

 

EU I POSLEDICE „Nema sumnje da je budućnost Ukrajine u Severnoatlantskoj alijansi i smatram da mogućnost buduće saradnje ove zemlje sa EU i NATO ostaje otvorena“, izjavio je prošle nedelje u Briselu generalni sekretar zapadnog vojnog saveza Anders Fog Rasmusen. Nije mu to, naravno, prvi put da daje ovakve izjave, ali sada to čini u okolnostima koje su, reklo bi se, bitno promenjene posle odluke ukrajinske vlade da potpiše Sporazum sa EU. Najbliži prijemu u NATO, Kijev i Tbilisi, bili su na samitu Alijanse u Bukureštu 2008, kada je predsednik Džordž Buš svim silama lobirao za njih. Ipak, tandem antiruski orijentisanih predsednika, Viktor Juščenko i Mihail Sakašvili, ostao je tada kratkih rukava. Ključnu ulogu odigralo je protivljenje Pariza i Berlina, koji nisu želeli da izazivaju probleme sa Rusijom.

Posle pet godina, međutim, Francuska i Nemačka nisu više tako otvoreno suprotstavljene Vašingtonu. Takođe, lični odnosi Putina i Janukoviča u poslednje vreme su više nego zategnuti. Sada sve više preovlađuje jezik ultimatuma i pretnji. Za period posle 25. novembra, Moskva je već najavila oštre ekonomske mere protiv Kijeva. Upravo to može biti ključni podsticaj ukrajinskom putu u NATO. Janukovič je ranije isticao da njegova zemlja ne može u NATO, jer većina stanovništva to ne podržava. Međutim, kada Moskva bude prinuđena da uvede ekonomsku blokadu, usled čega će brojna ukrajinska preduzeća dospeti u težak položaj, to će dovesti do porasta antiruskog raspoloženja. U toj situaciji može se namaknuti i većina na referendumu o pristupanju NATO-u.

Čitavu ovu matematiku dobro znaju i u Moskvi, i na Zapadu. Zato je za Rusiju od krajnje važnosti bilo da spreči ulazak Ukrajine u trgovinsku zonu EU. Pošto u tome, po svemu sudeći, nije uspela, i Kijev i Moskva moraće sada da prođu težim putem. Jer, Putinova Rusija zasigurno neće hraniti briselskog saveznika Janukoviča, niti bilo koju prozapadno orijentisanu vlast u Ukrajini. S obzirom na to da je Janukovič pre izvesnog vremena glatko odbio izuzetno povoljnu rusku ponudu za pristupanje Evroazijskoj uniji, koja bi njegovoj zemlji donosila i do 10 milijardi dolara čistog godišnjeg profita, već se opredelio za EU – sada će morati da snosi izuzetno ozbiljne ekonomske, a zatim i političke posledice.

Najozbiljnije konsekvence će da uslede nešto kasnije. U maju 2017. ističe rok važenja „Velikog sporazuma“ između Kijeva i Moskve, koji je zaključen 1997. godine. Prema slovu ugovora, dejstvo se automatski produžava svakih 10 godina, ukoliko ni jedna zemlja izričito ne zatraži da jednostrano istupi, šest meseci pre isteka svake decenije. A Rusija sada ima povoda da to učini, zbog ukrajinsko-briselskog ugovora. Jer, u članu 6. „Velikog sporazuma“ stoji da se potpisnice „obavezuju da ne zaključuju sa trećim stranama bilo koje sporazume usmerene protiv druge strane“, niti da njena teritorija bude korišćena na uštrb bezbednosti druge strane.

S obzirom na to da Rusija ugovor Brisela i Kijeva doživljava kao neskriveno usmeren protiv svojih interesa, žrtva ukrajinskih evrointegracija može postati upravo „Veliki sporazum“. A njegova najvažnija stavka je da Moskva priznaje postojeće ukrajinske granice, i unutar njih – poluostrvo Krim i strateški važnu Luku Sevastopolj, naseljene većinski proruskim stanovništvom, koje uživa autonomiju i gotovo ne priznaje centralnu vlast u Kijevu. Ukoliko bi ovaj sporazum „pao“, verovatno je dovoljna samo mala kapisla da Krim proglasi još veći stepen autonomije, pa čak i otcepljenje. Nije isključeno da bi putem Krima krenuli i drugi istočni, proruski regioni Ukrajine. Kijev bi tada morao da interveniše kako bi sprečio raspad države, ali bi se i Moskva umešala da zaštiti 17 miliona Rusa koji žive u Ukrajini. U slučaju takvog, neželjenog scenarija, raspad Ukrajine teško da bi iko mogao da spreči. Nije slučajno Putin, kao uzgred, pre nekoliko godina rekao da je „pola Ukrajine – Rusija“.

[/restrictedarea]