Почетна / Свет / Културни рат против Русије

Културни рат против Русије

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Победа над СССР-ом остварена је уз помоћ метода који излазе из корпуса војног арсенала. Културни рат који је Запад започео није окончан. У то име, водећи амерички геополитичар Збигњев Бжежински забележио је „Ми смо срушили СССР, а тако ћемо разбити и Русију!“ Бжежински је аутор и следећих мисли: „Русија је, у сваком случају, држава без које се може“. „Православље – то је је главни непријатељ САД“, те „Русија, то је побеђена држава. Она ће бити подељена.“

ПСИХОЛОШКИ МЕТОДИ Амерички стратези су у последње две деценије рат изместили из регистра чисте оружане борбе у регистар невојних, информативних и психолошких активности, на поље такозваног „културног рата“. Ове методе имају своју историју. Наиме, амерички војни стратег Л. Харт је још пред Први светски рат развио стратегију индиректних акција. Америчке и британске оружане снаге користиле су „психолошке методе“ против Немачке током Другог светског рата и послe рата – како успешно извршити „преформатирање немачког менталитета“. После завршетка рата, ЦИА и Министарство одбране формирали су експертске аналитичке центре попут Ренд Корпорејшн, Института Хермана Кана и друге, који су имали задатак да развијају антисовјетску делатност.
Рад ових центара почивао је на примени метода психолошког и културног рата. Занимљиво је да је америчка емпиријска наука (социологија, психологија, антропологија, комуникациона истраживања итд.) развијана, а тако је и данас, новцем армије и обавештајних структура. Како наводи руски портал perevodika.ru, ове научне центре и институте финансирали су и фондови Карнегија, Форда, Рокфелера и других. У разради метода психолошког, односно културног рата посебно су се истакли научни центри попут Нове школе социолошких истраживања у Њујорку, Бироа примењених социјалних истраживања у Принстону (њиме је руководио чувени научник Пол Лазарфелд), Института социјалних истраживања (водили су га Макс Хоркхајмер и Теодор В. Адорно), Центра међународних истраживања са Масачусетског технолошког института, Центра контракултуре (један од идејних твораца и организатора рок фестивала Вудсток 1968. године).
У ауторском чланку, на порталу terra-america.ru, Дмитриј Дробницки анализира нови „садржај“ културног рата који САД воде против Русије, а који у фокус ставља истополне бракове, супротстављајући их традиционалним вредностима, са идејом да класичну породицу забране. Православље се, с друге стране, нашло на удару активностима панк групе „Пуси рајот“ и сличних група.
Вест о дозволи склапања истополних бракова била је информативна бомба, која је постала и део председничке предизборне кампање у САД 2004. године, те главни индикатор „демократизације“ неке државе. Но, дволичност САД огледа се и у чињеници да је у само осам држава (од 50), те у округу Колумбија, дозвољен истополни брак, док је у 39 забрањен. Референдум о овом питању у Северној Каролини завршио се неславно по заговорнике истополних бракова, јер је 60 одсто бирача одбило да се ово озакони.

[restrictedarea] Патрик Ј. Бјукенен у америчком листу „The American Conservative“ истиче да је културни рат постао глобални, при чему конфронтирање не постоји само између држава, него је пренесено и унутар њих. Борба се води, између осталог, и уз помоћ хомосексуалаца, који су постали јуришни одреди сламања традиционалне културе, тачније убеђивањем елите нападнуте државе да прихвати политички став да права геј популације буду изнад права осталих грађана и да, као такав, одређује курс националне политике.
Концепцију културног рата развијали су експерти попут споменутог Пола Азарфелда, Оскара Моргенштерна, Леа Ловентала, Херберта Маркузеа, Валтера Липмана, Харолда Ласвела, Габриела Алмонда, Данијела Лернера, Даниела Бела, Роберта Мертона и многих других. Неки од њих су радили на припреми културне револуције шездесетих година XX века, у којој су комбиновали рок музику, наркотике и сексуалну револуцију.
„Совјетска истраживања“ (совјетологија) била су директно повезана са америчком и британском владом. На Харварду је финансиран пројекат који су водили Ејмонд Бауер и Алекс Инкелс, а резултати су директно достављани ЦИА, америчкој армији и корпорацији Карнегија. Године 1956. објављено је истраживање „Како функционише совјетски систем“, које је постало уџбеник за истраживаче совјетског система.

ПРИВЛАЧНЕ САД Културни рат против Совјетског Савеза координирала је ЦИА, а најефикаснији, најбезопаснији и најјефтинији инструмент биле су радио-станице попут „Гласа Америке“, „Радија слободна Европа“, „Радија Слобода“, „Радија РИАС Берлин”, које су програм емитовале на руском језику и другим језицима народа Совјетског Савеза. Све те радио-станице створене су у оквиру „Конгреса културне слободе“, основаног у Паризу 1950. године и у којем је радило 400 сарадника ЦИА.
Џозеф Нај, професор са Харварда и члан Савета за међународна питања и сарадник Бжежинског, објавио је 2005. књигу „Мека моћ, средство постизања успеха у међународној политици“, у којој је изнео тезу да су САД постале привлачне пре свега због својих културних и политичких идеала. Већ следеће године Центар стратешких и међународних истраживања оснива Комисију за „меку моћ“ коју су водили Џозеф Нај и Ричард Армитаџ. Овај центар је 2009. објавио меморандум „Паметна и безопасна Америка“ са циљем да обогати „меке“ методе америчког утицаја у свету. Ово је захтевало и стварање кадровске базе у самој Русији, што је и учињено преко масонских ложа. Од времена Горбачова отворено је 500 масонских ложа у Русији, после чега је уследило формирање „клубова“, „комитета“, „фондова“, који су деловали по масонским принципима. Финасирају се медији, периодика и уџбеници, у којима се руска историја тумачи са неолибералних позиција.
У септембру 1993. Џорџ Сорош је у Москви уручивао награде руским ауторима уџбеника из историје и књижевности, а тадашњи министар образовања Руске Федерације Јевгениј Ткаченко је нагласио да се „све то ради да би се сломио руски менталитет“. Програми у сфери културе које је финасирао Сорош били су различити, али им је циљ био исти – промена руског менталитета! Интересантно је да је сав невладин сектор зависио од подршке Сороша, односно његовог „Отвореног друштва“. Да трагедија буде већа, Институт хуманистичких наука (IWM) из Беча (основан 1983. године) и подржан од стране Сороша, преузео је реформу образовања у Русији и бившим совјетским републикама. Само од 1997. до 2000. Сорошев фонд је доделио 22.000 стипендија, за шта је издвојио 125 милиона долара.
Амерички Национални фонд за демократију (NED), који је основао 1982. бивши амерички председник Роналд Реган, отворио је представништво у Москви и започео процес „подршке медијима“ и прозападним политичким партијама и појединцима. Буџет Националног фонда за демократију усваја амерички Конгрес и, према информацијама из Конгреса, он се третира као „помоћ операцијама ЦИА“.
Национални фонд за демократију је финансирао Асоцијацију историчара и заштитника људских права „Мемориал“ у Русији, Хелсиншки одбор у Москви, Музеј Сахарова, „Мајке Чеченије за мир“, Друштво руско-чеченског пријатељства, Чеченски комитет националног спаса и Карнеги центар у Москви.

РЕФОРМОМ ДО НАРКОМАНИЈЕ Године 1992. у Москви и 52 друга града основана је филијала Фонда Рокфелера (Хазара и једног од главних непријатеља Руса, Русије и православља уопште) – Федерација за планирање породице. Фонд је имао задатак да се у школе уведе предмет Сексуално васпитање да би се убрзао процес рушења породице, као основне ћелије друштва, као и преваспитавање људи у духу идеала „новог човека“, у оквиру којег посебно место заузима поштовање геј популације. Пројекат није наишао на одобравање, пре свега због отпора стручњака из Министарства образовања, учитеља, наставника, родитеља и Руске православне цркве. Но, САД су „успех“ постигле у наметању свог система образовања. Наиме, 1992. године усвојен је нови Закон о образовању, а потом и Устав Русије 1993. у којима је прихваћен западни образац неолиберално-демократске парадигме у образовању. То је довело до затварања основних и средњих школа у многим местима, јер нису доносиле „профит“, што је довело до невероватне ситуације да 2000. године 500.000 деце у Русији није могло да се школује. Такође, либерално-демократски систем школовања довео је до ширења наркоманије – појаве која међу децом није била позната до реформе.
Следећи корак била је реформа руских универзитета. САД су планирале да преко Светске банке и Међународног монетарног фонда наметну англоамерички принцип високог образовања. Године 2004. званично је у Русији усвојена Болоњска декларација, што су руски стручњаци оценили као урушавање традиције руских универзитета, јер се процес образовања свео само на изношење информација. Посебно је болно што се 40 одсто универзитета у Русији, а где се по правилу школује нова руска елита, налази у приватном власништву,и то људи са Запада.
САД и Запад су настојали да освоје још један сектор у Русији – медије! Наиме, после 1991. Године, у оквиру неолиберланих реформи, медији су после процеса приватизације постали власништво олигарха или страних држава, па су многе ТВ станице, новине и недељници за власнике добили стране компаније попут „News Corporation“ Руперта Мардока, Bertelsmann Inc., којој припада велика западноевропска ТВ RTL (управљала је московском ТВ станицом Ren TV) итд.
Последњи сектор, али не мање важан, који су САД настојале да контролишу у Русији, јесте масовна култура (рок концерти, интернет, приватни ТВ програми, биоскопи, дискотеке, музичке куће, цртани филмови, рекламе и мода).Руска држава се, по америчком програму, „морала деидеологизовати“, као „индикатор тоталитаризма и затворености државе“.

„ОПРЕЗНО, РЕЛИГИЈА!“ Оваква настојања САД и њених савезника створили су јак отпор код становника и интелигенције Русије, што је и довело до доласка Владимира Путина на власт, који је на том таласу и започео обнову руске државности и идеје. Да би Путин успео, било је потребно ослободити медије из загрљаја САД, Хазара и олигарха. Године 2001. компанија „Гаспром“ преузима контролу на НТВ. Утицајне новине „Сегодня“ (Данас) су угашене, а главни уредник је ухапшен. ТВ станица Хазара Бориса Березовског, TВ-6 је у јануару 2002. затворена, а он је побегао у Енглеску. У септембру 2003. године нафтни магнат, а Хазар по националности, Михаил Ходорковски покушао је да преузме контролу над недељником „Московские новости“ да би подржавао либералне, прозападне опозиционе партије „Савез десних снага“ и „Јаболко“. Ходорковски је ухапшен 2003. године, а касније се показало да је он само хазарски експонент у Русији, а да су они и били стварни власници „његових“компанија. То су биле неопходне мере да се руска влада отргне из загрљаја олигарха и Запада. Три најважније телевизије – ОРТ, Русија и НТВ, као и део дневних и недељних новина, данас контролишу руска државна компанија „Гаспром“, „Внешторгбанк“ и влада (РТР).
Но, олигарси имају дневне новине „Известия“, „Комсомольская правда“ (Владимир Потанин) и „Новая газета“ (која је власништво Александра Лебедева и бившег председника СССР М. Горбачова). „Ведомости“ су власништво новинских магната „Wall Street Journal“ и „Financial Times“ и сматрају се „независним од владе Русије“.
Путин од 2001. године започиње спровођење националне доктрине образовања, у коју се уносе националне и патриотске идеје, као и подршка совјетском образовном систему, као бољем од болоњског. Школе и академије, основане од стране Руске православне цркве, службено су признате и стекле су привилегован положај. Уведени су од 2007. године нови предмети, као Војна обука и Основи православне културе, што је на Западу изазвало праву хистерију.
То је додатно активирало прозапади невладин сектор у Русији, који је започео популаризацију порнографије, богохулних садржаја и атеизма. Центар Сахарова је у то време, на пример, организовао изложбу „Опрезно, религија!“ (Осторожно! Религия), на којој су доминирали богохулни и антихришћански експонати, наводи портал voprosik.net
„Захваљујући“, између осталог, и НАТО агресији на Југославију (Србију, Црну Гору и Републику Српску), руска интелигенција и народ започели су напуштање неолибералне идеологије и прихватили национално-патриотску идеологију. Писци, уметници, филмске куће и позоришта сада подржавају владу и јавно манифестују оданост Русији и патриотизам. Новинари, посебно они из политичких редакција на ТВ станицама, прилазе новој политици и идеологији руске владе, док значајан број новинара у дневним и недељним новинама још оклева. Допринос преобликовању политичког миљеа код Руса дао је и Александар Солжењицин, који је истицао објективно стање на Западу и тачно описао њихове политичке тежње да разбију и покоре Русију. После тога све је у Русији кренуло набоље, понајвише захваљујући њеној елити на челу са актуелним председником Владимиром Путином.

МАСКА ЗВАНА „ЉУДСКА ПРАВА”

Културни рат се води тако што се све „покрива“ борбом за људска права. Да је ово тачно, сведочи изјава Кармен Барозо, некадашњег директора Међународне федерације за планирања породице, на прослави годишњице америчког Фонда Мек Артура који располаже баснословним богатством, наводи портал ss69100.livejournal.com. Циљ Фонда је „умањење опасности од пренасељавања планете“, другим речима, смањење броја становништва. Програм се спроводи (и) преко сексуалног „васпитања„ младих- да не рађају децу. Директорка се 2011. године жалила да нема успеха јер се тематика о правима човека не води довољно агресивно (if the values of human rights were more aggressively promoted), наводи портал voprosik.net. Интересантно је да су речи Барозове изговорене поводом празновања 58 година од оснивања организације Engender Health. Ова организација је основана 1937. године од стране Марион Олден, под називом «Лига стерилизације Њу Џерсија», а потом је преименована неколико пута. После Другог светског рата морала је да се одрекне свог циља и прихвати промену начина рада, а то је значило да пропагира само добровољно одустајање од рађања деце, без примене репресије. Године 1965. Организација се преименовала и постала «Асоцијација добровољне стерилизације» (AVS). Асоцијација је 1972. године први пут добила велику финансијску инјекцију од USAID-а, државне Агенције за међународни развој, те је постала најважнији светски центар за промовисање стерилизације. Због компромитације, асоцијација опет мења име 1994. године у AVSC International, а 2001. године добија садашње име Engender Health и наступа под паролом: здрављем до бољег живота. Фонд у пропаганди користи «неутралне» појмове «евгеника» и «стерилизација» и више се не спомињу претходни називи Фонда. Фонд ради и у Русији и пропагира абортус и сексуалне «слободе» међу децом узраста од 10 до 19 година. Фонд је само 2011. године извео у целом свету 9,2 милиона различитих потеза у вези са мајчинством и децом, усвајањем закона и сексуалним «васпитањем» деце, наводи портал eot-nsk.livejournal.com. Од 2005. до 2011. године то су успели у Русији, Холандији, Пакситану, Литванији, Немачкој, Данској и Казахстану. На жалост, главни спонзори Међународне федерације планирања породице и Фонда Engender Health су државе: Аустралија, Кина, Данска, Финска, Немачка, Ирска, Јапан, Јужна Koрeјa, Малезија, Холандија, Нови Зеланд, Норвешка, Пакистан, Шкотска, Шпанија, Швајцарска, Тајланд, и Велика Британија.
Међународна федерација планирања породице и Фонд Engender Health регостровали су први асоцијацију у Русији под називом «Руска асоцијација планирања породице» (РАПС), која има 52 филијале, а друга је регистрована као Сверуска друштвена организација «Руска асоцијација становништво и развој» (РАНИиР). Обе организације се финасирају из иностранства од стране владе Велике Британије, Шведске, САД, Института «Отворено друштво», Универзитета Џонса Хопкинса, Дечјег фонда Уједињених нација и Европске уније.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *