Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Piše ZORAN MILOŠEVIĆ
Pobeda nad SSSR-om ostvarena je uz pomoć metoda koji izlaze iz korpusa vojnog arsenala. Kulturni rat koji je Zapad započeo nije okončan. U to ime, vodeći američki geopolitičar Zbignjev Bžežinski zabeležio je „Mi smo srušili SSSR, a tako ćemo razbiti i Rusiju!“ Bžežinski je autor i sledećih misli: „Rusija je, u svakom slučaju, država bez koje se može“. „Pravoslavlje – to je je glavni neprijatelj SAD“, te „Rusija, to je pobeđena država. Ona će biti podeljena.“
PSIHOLOŠKI METODI Američki stratezi su u poslednje dve decenije rat izmestili iz registra čiste oružane borbe u registar nevojnih, informativnih i psiholoških aktivnosti, na polje takozvanog „kulturnog rata“. Ove metode imaju svoju istoriju. Naime, američki vojni strateg L. Hart je još pred Prvi svetski rat razvio strategiju indirektnih akcija. Američke i britanske oružane snage koristile su „psihološke metode“ protiv Nemačke tokom Drugog svetskog rata i posle rata – kako uspešno izvršiti „preformatiranje nemačkog mentaliteta“. Posle završetka rata, CIA i Ministarstvo odbrane formirali su ekspertske analitičke centre poput Rend Korporejšn, Instituta Hermana Kana i druge, koji su imali zadatak da razvijaju antisovjetsku delatnost.
Rad ovih centara počivao je na primeni metoda psihološkog i kulturnog rata. Zanimljivo je da je američka empirijska nauka (sociologija, psihologija, antropologija, komunikaciona istraživanja itd.) razvijana, a tako je i danas, novcem armije i obaveštajnih struktura. Kako navodi ruski portal perevodika.ru, ove naučne centre i institute finansirali su i fondovi Karnegija, Forda, Rokfelera i drugih. U razradi metoda psihološkog, odnosno kulturnog rata posebno su se istakli naučni centri poput Nove škole socioloških istraživanja u Njujorku, Biroa primenjenih socijalnih istraživanja u Prinstonu (njime je rukovodio čuveni naučnik Pol Lazarfeld), Instituta socijalnih istraživanja (vodili su ga Maks Horkhajmer i Teodor V. Adorno), Centra međunarodnih istraživanja sa Masačusetskog tehnološkog instituta, Centra kontrakulture (jedan od idejnih tvoraca i organizatora rok festivala Vudstok 1968. godine).
U autorskom članku, na portalu terra-america.ru, Dmitrij Drobnicki analizira novi „sadržaj“ kulturnog rata koji SAD vode protiv Rusije, a koji u fokus stavlja istopolne brakove, suprotstavljajući ih tradicionalnim vrednostima, sa idejom da klasičnu porodicu zabrane. Pravoslavlje se, s druge strane, našlo na udaru aktivnostima pank grupe „Pusi rajot“ i sličnih grupa.
Vest o dozvoli sklapanja istopolnih brakova bila je informativna bomba, koja je postala i deo predsedničke predizborne kampanje u SAD 2004. godine, te glavni indikator „demokratizacije“ neke države. No, dvoličnost SAD ogleda se i u činjenici da je u samo osam država (od 50), te u okrugu Kolumbija, dozvoljen istopolni brak, dok je u 39 zabranjen. Referendum o ovom pitanju u Severnoj Karolini završio se neslavno po zagovornike istopolnih brakova, jer je 60 odsto birača odbilo da se ovo ozakoni.
Koncepciju kulturnog rata razvijali su eksperti poput spomenutog Pola Azarfelda, Oskara Morgenšterna, Lea Loventala, Herberta Markuzea, Valtera Lipmana, Harolda Lasvela, Gabriela Almonda, Danijela Lernera, Daniela Bela, Roberta Mertona i mnogih drugih. Neki od njih su radili na pripremi kulturne revolucije šezdesetih godina XX veka, u kojoj su kombinovali rok muziku, narkotike i seksualnu revoluciju.
„Sovjetska istraživanja“ (sovjetologija) bila su direktno povezana sa američkom i britanskom vladom. Na Harvardu je finansiran projekat koji su vodili Ejmond Bauer i Aleks Inkels, a rezultati su direktno dostavljani CIA, američkoj armiji i korporaciji Karnegija. Godine 1956. objavljeno je istraživanje „Kako funkcioniše sovjetski sistem“, koje je postalo udžbenik za istraživače sovjetskog sistema.
PRIVLAČNE SAD Kulturni rat protiv Sovjetskog Saveza koordinirala je CIA, a najefikasniji, najbezopasniji i najjeftiniji instrument bile su radio-stanice poput „Glasa Amerike“, „Radija slobodna Evropa“, „Radija Sloboda“, „Radija RIAS Berlin”, koje su program emitovale na ruskom jeziku i drugim jezicima naroda Sovjetskog Saveza. Sve te radio-stanice stvorene su u okviru „Kongresa kulturne slobode“, osnovanog u Parizu 1950. godine i u kojem je radilo 400 saradnika CIA.
Džozef Naj, profesor sa Harvarda i član Saveta za međunarodna pitanja i saradnik Bžežinskog, objavio je 2005. knjigu „Meka moć, sredstvo postizanja uspeha u međunarodnoj politici“, u kojoj je izneo tezu da su SAD postale privlačne pre svega zbog svojih kulturnih i političkih ideala. Već sledeće godine Centar strateških i međunarodnih istraživanja osniva Komisiju za „meku moć“ koju su vodili Džozef Naj i Ričard Armitadž. Ovaj centar je 2009. objavio memorandum „Pametna i bezopasna Amerika“ sa ciljem da obogati „meke“ metode američkog uticaja u svetu. Ovo je zahtevalo i stvaranje kadrovske baze u samoj Rusiji, što je i učinjeno preko masonskih loža. Od vremena Gorbačova otvoreno je 500 masonskih loža u Rusiji, posle čega je usledilo formiranje „klubova“, „komiteta“, „fondova“, koji su delovali po masonskim principima. Finasiraju se mediji, periodika i udžbenici, u kojima se ruska istorija tumači sa neoliberalnih pozicija.
U septembru 1993. Džordž Soroš je u Moskvi uručivao nagrade ruskim autorima udžbenika iz istorije i književnosti, a tadašnji ministar obrazovanja Ruske Federacije Jevgenij Tkačenko je naglasio da se „sve to radi da bi se slomio ruski mentalitet“. Programi u sferi kulture koje je finasirao Soroš bili su različiti, ali im je cilj bio isti – promena ruskog mentaliteta! Interesantno je da je sav nevladin sektor zavisio od podrške Soroša, odnosno njegovog „Otvorenog društva“. Da tragedija bude veća, Institut humanističkih nauka (IWM) iz Beča (osnovan 1983. godine) i podržan od strane Soroša, preuzeo je reformu obrazovanja u Rusiji i bivšim sovjetskim republikama. Samo od 1997. do 2000. Sorošev fond je dodelio 22.000 stipendija, za šta je izdvojio 125 miliona dolara.
Američki Nacionalni fond za demokratiju (NED), koji je osnovao 1982. bivši američki predsednik Ronald Regan, otvorio je predstavništvo u Moskvi i započeo proces „podrške medijima“ i prozapadnim političkim partijama i pojedincima. Budžet Nacionalnog fonda za demokratiju usvaja američki Kongres i, prema informacijama iz Kongresa, on se tretira kao „pomoć operacijama CIA“.
Nacionalni fond za demokratiju je finansirao Asocijaciju istoričara i zaštitnika ljudskih prava „Memorial“ u Rusiji, Helsinški odbor u Moskvi, Muzej Saharova, „Majke Čečenije za mir“, Društvo rusko-čečenskog prijateljstva, Čečenski komitet nacionalnog spasa i Karnegi centar u Moskvi.
REFORMOM DO NARKOMANIJE Godine 1992. u Moskvi i 52 druga grada osnovana je filijala Fonda Rokfelera (Hazara i jednog od glavnih neprijatelja Rusa, Rusije i pravoslavlja uopšte) – Federacija za planiranje porodice. Fond je imao zadatak da se u škole uvede predmet Seksualno vaspitanje da bi se ubrzao proces rušenja porodice, kao osnovne ćelije društva, kao i prevaspitavanje ljudi u duhu ideala „novog čoveka“, u okviru kojeg posebno mesto zauzima poštovanje gej populacije. Projekat nije naišao na odobravanje, pre svega zbog otpora stručnjaka iz Ministarstva obrazovanja, učitelja, nastavnika, roditelja i Ruske pravoslavne crkve. No, SAD su „uspeh“ postigle u nametanju svog sistema obrazovanja. Naime, 1992. godine usvojen je novi Zakon o obrazovanju, a potom i Ustav Rusije 1993. u kojima je prihvaćen zapadni obrazac neoliberalno-demokratske paradigme u obrazovanju. To je dovelo do zatvaranja osnovnih i srednjih škola u mnogim mestima, jer nisu donosile „profit“, što je dovelo do neverovatne situacije da 2000. godine 500.000 dece u Rusiji nije moglo da se školuje. Takođe, liberalno-demokratski sistem školovanja doveo je do širenja narkomanije – pojave koja među decom nije bila poznata do reforme.
Sledeći korak bila je reforma ruskih univerziteta. SAD su planirale da preko Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda nametnu angloamerički princip visokog obrazovanja. Godine 2004. zvanično je u Rusiji usvojena Bolonjska deklaracija, što su ruski stručnjaci ocenili kao urušavanje tradicije ruskih univerziteta, jer se proces obrazovanja sveo samo na iznošenje informacija. Posebno je bolno što se 40 odsto univerziteta u Rusiji, a gde se po pravilu školuje nova ruska elita, nalazi u privatnom vlasništvu,i to ljudi sa Zapada.
SAD i Zapad su nastojali da osvoje još jedan sektor u Rusiji – medije! Naime, posle 1991. Godine, u okviru neoliberlanih reformi, mediji su posle procesa privatizacije postali vlasništvo oligarha ili stranih država, pa su mnoge TV stanice, novine i nedeljnici za vlasnike dobili strane kompanije poput „News Corporation“ Ruperta Mardoka, Bertelsmann Inc., kojoj pripada velika zapadnoevropska TV RTL (upravljala je moskovskom TV stanicom Ren TV) itd.
Poslednji sektor, ali ne manje važan, koji su SAD nastojale da kontrolišu u Rusiji, jeste masovna kultura (rok koncerti, internet, privatni TV programi, bioskopi, diskoteke, muzičke kuće, crtani filmovi, reklame i moda).Ruska država se, po američkom programu, „morala deideologizovati“, kao „indikator totalitarizma i zatvorenosti države“.
„OPREZNO, RELIGIJA!“ Ovakva nastojanja SAD i njenih saveznika stvorili su jak otpor kod stanovnika i inteligencije Rusije, što je i dovelo do dolaska Vladimira Putina na vlast, koji je na tom talasu i započeo obnovu ruske državnosti i ideje. Da bi Putin uspeo, bilo je potrebno osloboditi medije iz zagrljaja SAD, Hazara i oligarha. Godine 2001. kompanija „Gasprom“ preuzima kontrolu na NTV. Uticajne novine „Segodnя“ (Danas) su ugašene, a glavni urednik je uhapšen. TV stanica Hazara Borisa Berezovskog, TV-6 je u januaru 2002. zatvorena, a on je pobegao u Englesku. U septembru 2003. godine naftni magnat, a Hazar po nacionalnosti, Mihail Hodorkovski pokušao je da preuzme kontrolu nad nedeljnikom „Moskovskie novosti“ da bi podržavao liberalne, prozapadne opozicione partije „Savez desnih snaga“ i „Jabolko“. Hodorkovski je uhapšen 2003. godine, a kasnije se pokazalo da je on samo hazarski eksponent u Rusiji, a da su oni i bili stvarni vlasnici „njegovih“kompanija. To su bile neophodne mere da se ruska vlada otrgne iz zagrljaja oligarha i Zapada. Tri najvažnije televizije – ORT, Rusija i NTV, kao i deo dnevnih i nedeljnih novina, danas kontrolišu ruska državna kompanija „Gasprom“, „Vneštorgbank“ i vlada (RTR).
No, oligarsi imaju dnevne novine „Izvestiя“, „Komsomolьskaя pravda“ (Vladimir Potanin) i „Novaя gazeta“ (koja je vlasništvo Aleksandra Lebedeva i bivšeg predsednika SSSR M. Gorbačova). „Vedomosti“ su vlasništvo novinskih magnata „Wall Street Journal“ i „Financial Times“ i smatraju se „nezavisnim od vlade Rusije“.
Putin od 2001. godine započinje sprovođenje nacionalne doktrine obrazovanja, u koju se unose nacionalne i patriotske ideje, kao i podrška sovjetskom obrazovnom sistemu, kao boljem od bolonjskog. Škole i akademije, osnovane od strane Ruske pravoslavne crkve, službeno su priznate i stekle su privilegovan položaj. Uvedeni su od 2007. godine novi predmeti, kao Vojna obuka i Osnovi pravoslavne kulture, što je na Zapadu izazvalo pravu histeriju.
To je dodatno aktiviralo prozapadi nevladin sektor u Rusiji, koji je započeo popularizaciju pornografije, bogohulnih sadržaja i ateizma. Centar Saharova je u to vreme, na primer, organizovao izložbu „Oprezno, religija!“ (Ostorožno! Religiя), na kojoj su dominirali bogohulni i antihrišćanski eksponati, navodi portal voprosik.net
„Zahvaljujući“, između ostalog, i NATO agresiji na Jugoslaviju (Srbiju, Crnu Goru i Republiku Srpsku), ruska inteligencija i narod započeli su napuštanje neoliberalne ideologije i prihvatili nacionalno-patriotsku ideologiju. Pisci, umetnici, filmske kuće i pozorišta sada podržavaju vladu i javno manifestuju odanost Rusiji i patriotizam. Novinari, posebno oni iz političkih redakcija na TV stanicama, prilaze novoj politici i ideologiji ruske vlade, dok značajan broj novinara u dnevnim i nedeljnim novinama još okleva. Doprinos preoblikovanju političkog miljea kod Rusa dao je i Aleksandar Solženjicin, koji je isticao objektivno stanje na Zapadu i tačno opisao njihove političke težnje da razbiju i pokore Rusiju. Posle toga sve je u Rusiji krenulo nabolje, ponajviše zahvaljujući njenoj eliti na čelu sa aktuelnim predsednikom Vladimirom Putinom.
MASKA ZVANA „LJUDSKA PRAVA”
Kulturni rat se vodi tako što se sve „pokriva“ borbom za ljudska prava. Da je ovo tačno, svedoči izjava Karmen Barozo, nekadašnjeg direktora Međunarodne federacije za planiranja porodice, na proslavi godišnjice američkog Fonda Mek Artura koji raspolaže basnoslovnim bogatstvom, navodi portal ss69100.livejournal.com. Cilj Fonda je „umanjenje opasnosti od prenaseljavanja planete“, drugim rečima, smanjenje broja stanovništva. Program se sprovodi (i) preko seksualnog „vaspitanja„ mladih- da ne rađaju decu. Direktorka se 2011. godine žalila da nema uspeha jer se tematika o pravima čoveka ne vodi dovoljno agresivno (if the values of human rights were more aggressively promoted), navodi portal voprosik.net. Interesantno je da su reči Barozove izgovorene povodom praznovanja 58 godina od osnivanja organizacije Engender Health. Ova organizacija je osnovana 1937. godine od strane Marion Olden, pod nazivom «Liga sterilizacije Nju Džersija», a potom je preimenovana nekoliko puta. Posle Drugog svetskog rata morala je da se odrekne svog cilja i prihvati promenu načina rada, a to je značilo da propagira samo dobrovoljno odustajanje od rađanja dece, bez primene represije. Godine 1965. Organizacija se preimenovala i postala «Asocijacija dobrovoljne sterilizacije» (AVS). Asocijacija je 1972. godine prvi put dobila veliku finansijsku injekciju od USAID-a, državne Agencije za međunarodni razvoj, te je postala najvažniji svetski centar za promovisanje sterilizacije. Zbog kompromitacije, asocijacija opet menja ime 1994. godine u AVSC International, a 2001. godine dobija sadašnje ime Engender Health i nastupa pod parolom: zdravljem do boljeg života. Fond u propagandi koristi «neutralne» pojmove «evgenika» i «sterilizacija» i više se ne spominju prethodni nazivi Fonda. Fond radi i u Rusiji i propagira abortus i seksualne «slobode» među decom uzrasta od 10 do 19 godina. Fond je samo 2011. godine izveo u celom svetu 9,2 miliona različitih poteza u vezi sa majčinstvom i decom, usvajanjem zakona i seksualnim «vaspitanjem» dece, navodi portal eot-nsk.livejournal.com. Od 2005. do 2011. godine to su uspeli u Rusiji, Holandiji, Paksitanu, Litvaniji, Nemačkoj, Danskoj i Kazahstanu. Na žalost, glavni sponzori Međunarodne federacije planiranja porodice i Fonda Engender Health su države: Australija, Kina, Danska, Finska, Nemačka, Irska, Japan, Južna Koreja, Malezija, Holandija, Novi Zeland, Norveška, Pakistan, Škotska, Španija, Švajcarska, Tajland, i Velika Britanija.
Međunarodna federacija planiranja porodice i Fond Engender Health regostrovali su prvi asocijaciju u Rusiji pod nazivom «Ruska asocijacija planiranja porodice» (RAPS), koja ima 52 filijale, a druga je registrovana kao Sveruska društvena organizacija «Ruska asocijacija stanovništvo i razvoj» (RANIiR). Obe organizacije se finasiraju iz inostranstva od strane vlade Velike Britanije, Švedske, SAD, Instituta «Otvoreno društvo», Univerziteta Džonsa Hopkinsa, Dečjeg fonda Ujedinjenih nacija i Evropske unije.
