Почетна / Друштво / Економија банкрота

Економија банкрота

Пише Никола Врзић

Хоће ли неоправдано поскупљење пелена и оправдано смањење плате Јоргованки Табаковић спасити српску економију, или су то тек прве међу мерама које подржава ММФ да би (и) у Србији спровео интересе ММФ-а?

Не треба човек да буде ништа већи економски стручњак од Ивице Дачића, премијера Србије, да би схватио шта ће заправо Србији донети пакет од шест економских мера за спас Србије који је овог уторка представила влада Ивице Дачића. Објаснио је тај пакет сам Ивица Дачић, док је у Врбасу објашњавао зашто неће бити ванредних парламентарних избора: „Који би то политички лудак ишао у економске мере, радикалне резове, отпуштања с посла, а да ће да иде на изборе за неколико месеци?“ Тако да питање није шта ће нама донети ових шест представљених економских мера – неће нам донети ништа претерано добро, како то и сам премијер примећује, додуше, не због бриге за нас колико због бриге за своју политичку судбину – већ је питање хоће ли нам после те патње, која нам је неминовна, уследити васкрсење српске економије и бољи живот свих нас, грађана ове земље Србије? Верујемо да хоће. Под условом да пре тога поверујемо да Међународни монетарни фонд заступа интересе ове земље и њених грађана, а не интересе сопствених акционара и власника, који су – њихови интереси – нашим интересима немилосрдно супротстављени…

Али кренимо редом, па ћемо тим редом стићи и до ММФ-а.

 

ХРОНОЛОГИЈА ПРОПАДАЊА Језик бројки је неумољив и показује да, откада се влада Војислава Коштунице отарасила ММФ-а само да би се онда ми, грађани Србије, отарасили Војислава Коштунице и вратили се ММФ-у и његовим решењима, српска економија неспутано срља у сопствену пропаст. Уосталом, да видимо те бројке. Запослених је у мају 2008. било милион и 987 хиљада (податке црпимо из Билтена јавних финансија српског Министарства финансија); у јулу 2013. има нас милион и 723 хиљаде. Јавни дуг Србије је у децембру 2008. износио 8,781 милијарди евра; на дан 31. августа 2013. били смо дужни 19,150 милијарди евра, а министар финансија Лазар Крстић најављује да ће се до краја године тај дуг попети на 21 милијарду. Јавни дуг је у мају 2008. достигао најнижу, то јест најбољу тачку и износио је 25,5 одсто БДП-а (дупло мање у односу на 2004.), а до 31. августа 2013. попео се на 58,3 одсто БДП-а. Приходи од царина су у периоду јануар–мај 2008. реално порасли за 9,8 одсто у односу на исти период претходне године, док су се од јануара до јула 2013. реално смањили за 17,8 одсто у односу на исти период 2012, а и тада су за 12,4 одсто били мањи него у истом периоду 2011, што је и тада и сада било „последица (…) даље примене Прелазног трговинског споразума са ЕУ“, како је наведено у Билтену јавних финансија Министарства финансија Републике Србије…

Све у свему, ако резимирамо ову невеселу рачуницу, видимо да је Србија, док је још била држава, била на путу економског избављења, да би онда ступила на пут у ЕУ без алтернативе и ступила у слободни пад ка сопственом економском краху, у коме светска економска криза може да буде само изговор за сопствену неспособност и/или зле намере.

Очигледно је да је Србију на овај пут ка краху извео режим Бориса Тадића и Мирка Цветковића, који се, узгред буди речено, и сам својевремено хвалио договорима и стенд-бај аранжманима са бордом директора ММФ-а јер су они „Србији важни и потврђују да држава води исправну економску политику, иза које стоје стручњаци ММФ-а“. Једнако је очигледно да се, због такве политике, Србија нашла пред амбисом банкрота („Држава је пред банкротом у правом смислу те речи,“ упозорио је и Александар Вучић), што је влади која је наследила Цветковићеву, овој Дачић-Вучићевој, пало у задатак да спречи. И влада се, пошто се у првих годину и фртаљ дана свог постојања углавном бавила самом собом и бриселским договарањем са Хашимом Тачијем, овог уторка, и нимало преурањено, окренула нашој економији. Речима самог премијера, „као и на примеру Косова и ЕУ, тако и на овом примеру спашавања Србије од економског пропадања, неко је ово морао да уради, иначе Србија не би опстала“. Сад, приметили су већ циници, ако је Србија опстала на Косову и Метохији тако што се на том простору самоукинула у корист независног Косова, какав ли ће, тек, ефекат имати економске мере које премијер, видесмо, доводи у исту раван са оним косовским…

[restrictedarea]

Дакле, шест економских мера које је јавности овог уторка саопштио наш геније са Јејла, бивши намештеник „Мекинзија“ (тог „глобалног џина“ који „зарађује енормне провизије пошто се удружио са ММФ-ом у промовисању приватног сектора науштрб јавног добра“), министар финансија Србије Лазар Крстић. Требало је ове мере, иначе, јавности да представи дан раније, у понедељак, али је јавна седница Владе Србије одложена за уторак, наводно због новог бриселског састанка Ивице Дачића и Хашима Тачија, но то се објашњење чини неуверљивим зато што је ова седница владе за понедељак ујутру била заказана када се већ знало да ће се у понедељак увече у Бриселу састати Дачић, Тачи и бароница Ештон. Следи да се на крају тако потрефило да је Крстић своје мере саопштио таман док је делегација ММФ-а, коју је предводила Зузана Мургасова, задовољно напуштала Београд после седмодневних разговора са нашом владом.

Но, о том задовољству нешто касније. Најпре о незадовољству. Разлоге за незадовољство имаће и они који су заслужили да буду незадовољни, и они који никада нису ни заслужили да буду задовољни (о нашем трошку), али ће незадовољни бити и сви они који једу хлеб, месо, јаја, сир, воће, поврће. Што нам говори да међу предложеним мерама има и оних које су добре, и оних које би биле још и боље само када би се спровеле заиста доследно, али и оних за које само можемо да се молимо богу да неће бити спроведене доследно колико би то ММФ желео…

 

ШЕСТ МЕРА Прва мера, тако, предвиђа смањење зарада у јавном сектору. За 20 одсто смањиће се онај део плате који прелази 60 хиљада динара (дакле, неће за тих 20 одсто бити смањен читав износ плате), а за 25 одсто онај део који прелази 100.000 динара. И сигурно је да ће мало ко пустити сузу зато што ће од срећне нове 2014. године по џепу бити ударени, рецимо, Невена Петрушић, или Душан Бајатовић, или Небојша Стефановић и Јоргованка Табаковић и чланови Фискалног савета и сви они државни ревизори који ни гласа нису пуштали док нам је економија, којој су они тобожњи и јако добро плаћени чувари, одлазила у пропаст заједно са свим нашим надама у боље сутра (с тим што неће настрадати због ове мере само они, већ и сви наставници, лекари, официри, судије и тужиоци… чија су месечна примања изнад 60 хиљада динара. Али се на ту чињеницу мало ко осврће).

Ако циљ ове мере није да нам (популистички) пружи некакво задовољење, зато што ћемо осталим мерама бити погођени и сви ми који не зарађујемо на држави тако добро као Н. Петрушић, Д. Бајатовић и остали, већ јој је циљ да скреше (неодрживу) цену државног и парадржавног апарата који паразитира на нашим парама, зашто, онда, није најављено и заиста озбиљно кресање свих осталих трошкова тог апарата, а поготово оних над којима не постоји ни јавна ни буџетска контрола?

Него се, у оквиру следеће мере („Уштеде уз ниже цене роба и услуга“), најављује да су „сва министарства добила задатак да сама одреде које ће уштеде направити у оквиру десет одсто снижења цена роба и услуга“. Александар Вучић говори о смањивању трошкова за путовања државних службеника – што је свакако у реду, јер је Влада Србије постала најекспедитивнија туристичка агенција у земљи – али трошкови путовања само су мањи део трошка њиховог благостања на наш рачун. Шта ћемо, на пример, са свим оним силним услугама по уговору и специјализованим услугама, накнадама трошкова за запослене, наградама и осталим наметима које плаћамо а да не знамо ни зашто, ни коме? Па тако, на пример, читајући актуелни буџет, можемо да видимо како наших 3 и по милиона динара одлази на „социјална давања запосленима“ (које не треба мешати са „социјалним доприносима на терет послодавца“, који су посебна ставка) у стручним службама Народне скупштине, 31.552.000 на „награде запосленима и остале посебне расходе“, 18.000.000 на „накнаде трошкова за запослене“ (при чему се „трошкови путовања“, да не буде забуне, броје посебно), и још пет милиона на „специјализоване услуге“; како нас „накнаде трошкова за запослене“ у канцеларији председника Томислава Николића коштају 4.800.000 динара, а „услуге по уговору“ 37.096.000; „услуге по уговору“ у кабинету председника владе 14.995.000, у Генералном секретаријату владе 30.500.000 динара а у Канцеларији за европске интеграције 55.190.000; „специјализоване услуге“ за Пореску управу коштају (нас) 15.302.000, Управе за трезор 14.640.000, „услуге по уговору“ Установе у области акредитације 57.756.000 динара; плате у Заводу за унапређивање образовања и васпитања 87.280.000, социјални доприноси још 15.624.000, „накнаде у натури“ 700.000, „социјална давања запосленима“ 2.600.000 и „накнаде трошкова за запослене“ 4.024.000, а где је Завод за унапређивање образовања и васпитања ту је, нормално, и Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања, чије нас плате коштају 32.275.000 динара, социјални доприноси још 5.745.000, „накнаде у натури“ 1.787.000, „услуге по уговору“ 53.972.000… И да не набрајамо даље, јер ће нам заиста припасти мука када схватимо да пара (још) има, само се троше немилице колико и неконтролисано.

Коначно, док смо још код мера које нису толико лоше као што су лоше оне остале, ту је и она, заиста, генијална мера, и стварно смо морали да из Америке доведемо генијалца да би је се сетио. Јер, ко би се други сетио да је боље да узимамо јефтиније кредите него скупље кредите?! С тим што се овде мора поставити и кудикамо озбиљније питање: хоће ли, забога, ико одговарати због тога што нас је досад задуживао скупље, кад је могао јефтиније? Или је та реч – јефтиније – убачена само да би нам скренула пажњу са оне скупље речи – кредити – којом ће наставити да нам задужују и децу и унуке све док нам читава земља не оде у дужничко ропство…

Следећа мера је „побољшање пословног амбијента“, и то звучи јако лепо све док не погледамо шта се под тим лепим заиста крије. А то је, како је апострофирао министар финансија Крстић, промена Закона о раду, „чиме би било омогућено флексибилније запошљавање и отпуштање“. Како не знамо за пример фирме којој је (до)садашњи Закон о раду представљао препреку да запосли новог радника, очигледно је да ће основни квалитет измењеног закона бити њихово (још) лакше отпуштање. Тако да и ово решење – којим се проблем незапослености решава лакшим отпуштањима оних који су и даље запослени – спада у ред оних, заиста и сасвим бриљантних решења.

Смањење субвенција и реструктурирање јавних предузећа представљају следећу (пету) меру Лазара Крстића. Да, вероватно је у праву министар када каже да „имамо најнетранспарентнији модел доделе тих субвенција“, и сигурно је у праву када каже да се „неретко дешава да новац од субвенција завршава код оних који су блиски са политичким системом“, и још је сигурније да субвенције неким од субвенционисаних предузећа представљају инвестицију упоредиву са распаљивањем „смедеревца“ новчаницама од 100 евра. Али уместо да се из тога извуче закључак да је, понајпре, потребно размотрити ове субвенције, проверити куда оне одлазе и где би могле да оду а да не оду у пепео него у покретање оног дела наше привреде који даје знаке живота, доноси се одлука да се смање све субвенције „када је реч о инвестирању и запошљавању“. Па зашто тако, као секиром? Зато што циљ ове мере и није одвајање жита од кукоља и одстрањивање зараженог ткива зарад оздрављења оног које то није, него је реч о налогу Европске уније. Отворено је то признао (ех, недовољно искусни) Лазар Крстић, рекавши да је Србија кренула ка ЕУ у којој „немате право да дајете државну помоћ осим, рецимо, пољопривреди и железници. То морамо елиминисати ако хоћемо у ЕУ.“ И приде је отворено признао оно што већ видимо, да ће и ова мера проблем незапослености решавати као и претходна. Новим отпуштањима.

И, најзад, шеста мера која ће нас све ударити по џепу, а нарочито оне међу нама који су и најугроженији. И која у директну и очигледну лаж утерује све оне државне велможе који су, пре објављивања мера, обећавали да мере неће погодити најугроженије. Па како неће, када ће због повећања ниже стопе ПДВ-а (са 8 на 10 одсто) поскупети и хлеб, и млеко, и јаја, и месо и сточна храна, и риба, и уље, и воће, и поврће, и пелене, и лекови, и школски уџбеници и тако даље. И ако једемо само ‘леба и масти, е, поскупеће оба. И то не само за ова два одсто јер ће, ако говоримо о хлебу, поскупети и сам хлеб, али и брашно, и жито од кога се прави брашно, и гас…, што јасно показује да ће коначно поскупљење бити далеко озбиљније од неприметна два одсто. Утешна вест је да неће поскупети кавијар, пошто је он опорезован по оној вишој стопи ПДВ-а која (засад) неће бити поново подизана.

 

ДУХ ММФ-А Седме мере – која би ваљда морала да буде неизоставна уз сва ова кресања, стезања и укидања, а која би садржавала конкретне потезе осмишљене за оживљавање српске привреде – нема. А министар привреде Саша Радуловић ћути.

Све у свему, сагледамо ли шест постојећих Крстићевих економских мера и ону седму које нема, и сагледамо ли их у читавом контексту у коме некако преживљавамо, какав ће бити њихов ефекат? Ефекат ће бити језив: отпуштања, смањења плата и државних субвенција и талас поскупљења довешће до жестоког смањења потражње за робом широке потрошње, које ће погодити домаћа а не страна предузећа. И изазваће нова отпуштања. Истовремено, укидање царина на ЕУ производе изложиће нашу привреду немилосрдној ЕУ конкуренцији. И изазвати нова отпуштања. А прилагођавање домаћих прописа прописима Европске уније довешће и до додатних отпуштања, баш као што се у Хрватској грађевинска индустрија, са 140 хиљада запослених, своди на тридесетак хиљада, како је недавно завапио Звонимир Север, председник Хрватске коморе инжењера грађевинарства, па га је њихово Министарство животне средине оптужило да „позива Републику Хрватску на непоштовање европских директива и закона“. У сваком случају, буџет Србије више неће имати ко да пуни, и мораћемо да прибегнемо новим кредитима (али јефтиним!) и, када ни те кредите не будемо могли да вратимо, мораћемо да прибегнемо (рас)продаји државне имовине и обрадиве земље, како то већ предвиђа ССП са Европском унијом који смо 2008. славили по улицама Србије.

А ММФ? Где је ту ММФ? ММФ је, својим бездушним духом, присутан у свих шест мера које су предложене, а понајвише у оној седмој које нема. Штедња, штедња, штедња, поручивали су и Грчкој (и Шпанији, Италији, Кипру…), па се на крају испоставило да је Грчка дужнија сада, него пре но што је почела да штеди. Али није ММФ само духом био присутан када је „Мекинзијев“ Крстић смишљао своју меру наше штедње. Били су они са њим и физички. Дошли су, предвођени Зузаном Мургасовом, 1. октобра. И то на позив Владе Србије, како је (спрам ћутања саме владе) открило саопштење ММФ-а које је потписао шеф његове мисије у Београду, Даехаенг Ким. У Београду су са надлежнима водили разговоре до 7. октобра, и 8. отпутовали. Да, рекао је премијер Дачић да та посета делегације ММФ-а и мере које ће предузети његова влада „немају директне везе“ (него је то била „упознавајућа“ посета у којој се представници ММФ-а „упознају са ситуацијом и дају своје предлоге“ те да их „занимају опште тенденције“ и „не улазе у појединачне проблеме“), али, рекао је Дачић пре само неколико дана и да „сигурно нећемо предлагати мере које ће погађати најсиромашније“, тако да смо склони да премијеру нимало не верујемо на реч. Поготово што је ММФ-ово саопштење број 13/395, издато 8. октобра, показало да су итекако ушли у (наше) појединачне проблеме. Са Владом Србије, саопштили су поприлично отворено и јасно, „размотрили су агенду за 2014.“, што је управо оно што и представља шест Крстићевих мера. Похвалили су, као „прикладне“, „напоре да се ограниче износ плата у јавном сектору и субвенције, као и мере да се ојача наплата дажбина“. То је, навели су, „важан корак у добром правцу“, баш као и „кораци да се побољша пословни амбијент“ – Крстићева мера бр. 4 – а нужни су и „кораци да се смањи мешање државе у економију. (…) Тим ММФ-а поздравља почетак дуго одлаганог реструктурирања друштвених компанија. Владини планови да реформише тржиште рада и побољша пословни амбијент такође охрабрују.“

Тако да нас ова свеприсутност ММФ-а приликом формулисања наших шест мера за економски опоравак, као и њихове похвале на рачун тих мера, уверавају да су све мере, укључујући и ону седму које нема, заправо и изашле из кухиње ММФ-а. Уосталом, као и сам Лазар Крстић. А још нас више у том уверењу учвршћује најава Лазара Крстића да ће се о „структурним реформама“ детаљније разговарати 2014. године, када нам следе реформе јавног сектора, пензионог система, али и здравства, школства и науке који „морају да функционишу ефикасније“. Зашто нас ова бенигна најава забрињава, и зашто сумњамо да (и) иза ње стоји ММФ? Зато што је сам ММФ, у цитираном саопштењу број 13/395, навео да „остале структурне реформе пензионог система, јавне администрације, здравства и школства такође треба да почну без даљег одлагања“.

И све би ове похвале и директиве ММФ-а можда и биле утешне уместо обеспокојавајуће, да није само једног, крајње незгодног питања: а коју је то земљу на свету усрећио ММФ? Да не претурате по географским атласима у потрази за срећом и таквом земљом, помоћи ћемо вам: ниједну. Али то – усрећивање земаља по свету – и није његова мисија. Јер ММФ није удружење филантропа, већ му је мисија да „промовише међународну монетарну сарадњу“, да „омогући експанзију и балансирани раст међународне трговине“, да „промовише стабилност размене“, да „асистира у успостављању мултилатералног система плаћања“ и да „чланицама које се суочавају са проблемима плаћања (уз адекватне гаранције) средства учини доступним“. ММФ је ту, да упростимо, само да би омогућио и олакшао глобалну трговину и глобализаторско профитирање, и зато се добробит држава и њихових грађана, како смо видели, нигде и не спомиње, већ се спомиње добробит оних којима наша (добробит) само умањује профит. И још простије речено, ту је ММФ да би штитио интересе својих власника а не наше интересе, при чему су власници ММФ-а Сједињене Америчке Државе са 16,75 одсто (и фактичким правом вета, због начина одлучивања), Јапан са 6,23 одсто, Немачка са 5,81, Француска и Велика Британија са по 4,29 одсто… (Србија пак има 0,222 одсто, што је додуше знатно више од 0,038 одсто колико има независно Косово, које је такође акционар ММФ-а.)

Паметноме доста, зар не? И дај боже да се грдно варамо и да време демантује наше црне слутње.

[/restrictedarea]

9 коментара

  1. Гос, Врзићу почнимо од бирачког тела државе Србије, па онда онда
    на политичаре. Политичке игре око председника скупштине Србије
    2007 год, решавала се политичка судбина, Коштунице,Николића као
    Радикала и Тадића. Коштуница са СДСом прави политичку грешку и
    иде у сарадњу са ДСом одбацује Радикле и накнадна памет у политици плаћа се падом владе, 2008 године. Тадић политичким
    триковима Србију гура у ЕУ и Нато. Радикали имају раскол и 2012
    на изборима доживљавају да нису прешли цензус од 5% тако дасу
    ван парламента, Тадић и ДС губе председничке изборе и немају
    већину у парламенту Србије. На политичку сцену ступа СНС и њен
    предсеник постаје председник Србије и добијају већину у парламенту Србије. Гласачи Србије на тим изборима дају своје
    гласове оној странци која у својим обећањима подилази бирачима
    под кожз, говоре шта ће урадити ако добију власт. СНС добија
    власт и гази сва политичка обећања из кампање. Наставља тамо где
    је Тадић стао. Катастрофално стање нације постаје све горе у свим
    областима живота једног народа и државе. Пружену руку братске
    Русије нема ко да прихвати,ММФ са НАТО ИМПЕРИЈОМ запосео све
    привредне и банкарске ресурсе и оређују нам колике плате и пензије треба да имамо. Ове две политичке Србије показале су своје лице у политичким лажима и преварама бирачког тела Србије.
    Поставља се питање дали има зрела способна нова трећа политичка
    Србија која ће приватити испружену руку председника Путина и извести из овог очајног стања у који су нас довели ови из оних
    обећања које је бирачко тело лако мислено прихватило. Чујемо даје
    Србија болесна, ЈЕСТЕ ОД ПОЛИТИЧАРА КОЈИ СУ ЈЕ ДОВЕЛИ У ОВО БОЛЕСНО СТАЊЕ, укључујући и ове сада који владају. Поз, Печату и
    Николи.




    0



    0
  2. rodice se i kod nas neki SPARTAK




    0



    0
    • Спартак је све извео како треба, исто као и српски народ али је направио грешку тамо где смо и ми.Уместо да исправи све грешке претходног система, раскрсти са њим и пређе на нови праведнији,он је као и ми хтео да изведе промене са старим. Односно, пише у Новом завету по Луки следеће нико не дере закрпу од нове хаљине и не ставља је на стару хаљину иначе нову цепа а старој не пристаје закрпа од нове.Ко није превише гледао Фарму и Пинк схватиће.И корупција је куга која је са Србима срасла као тумор на органу и плашим се да је једини начин да се отклони исто као и тумор са органа-хирушким путем Незнам само да ли нас је инфицирао Броз или они још пре њега али како смо почели одумире нам један по један орган. Срце смо изгубили, шта нам је још остало?




      0



      0
  3. Šta god da urade,pozitivnih efekata biti neće,jer je sve lažno,neiskreno,pod velom skrivanja,igranja žmurke s narodom.Koliko je uistinu ljudi,procentualno,za ulazak u tu prokletu EU?Glasila lažu,obmanjuju.Daju sve zatupljenije emisije,da se naježiš od te prljavštine i niskosti,mladi to gledaju,šta mogu naučiti?Gde je zakon?Zašto se ne zabrani „emisija“Luda kuća,sinoć sam slučajno pogledala,samo za trenutak-skandalozno.Zašto je svakom dozvoljeno da ima televiziju?Odraz ne vaspitanja,ne obrazovanja,dominira društveni talog.Što smo jadniji,lakše im je nametati nešto što nama apsolutno ne treba.Ko je ikada odgovarao za sve ružno,što čini državi i narodu?Vlahović,uništio je sve,Đelić,najobičnija bitanga,Dinkić,heroj,petooktobarac s mašinkom,Tadić-Cvetković,Šutanovac,uništi vojsku,želi u NATO,izdejstvuje nacionalnu penziju tastu.Kako Miroslava nije sramota da je primi,a neko nema hleba.Zašto je Lepa Lukić dobila nacionalnu penziju,da bi se kockala u Las Vegasu.Čeda traži državne pare,odnosno,poreskih obveznika za svoju firmu,ali pobogu gde i kad je zaradi?Doktori,većina imaju privatne klinike,ali redovno rade u državnim ustanovama-bolnicama.Gradi se bez reda i zakona,uništavaju se retke,stare građevine,da bi bogati gradili šta hoće i gde hoće i uzimali narodu pare.Ustavni sud,prodane duše,,ne rade svoj posao.A,ovi borci za istinu i poštenje,pravo i pravdu,dovršavaju prljavi posao Tadića i Borka Stefanovića.Recite mi,ko je odgovarao za sve učinjeno,a i te kako podleže krivičnom zakonu.Da li je sve u ovoj zemlji van zakona?Kunemo se u evropske srcu i pravdi su bliži.Više me ne čudi ni Toma Nikolić,toliko se samohvalisao,da će kao pošteni srpski domaćin-šumadinac,domaćinski voditi Srbiju.Izdade nas,naše interese,odvoji od Rusije,hrleći onima koji će nam uzeti sve što imamo,a imamo mnogo.Sve što su naprednjaci učinili,požurili su da doktoriraju,pa i predsednik skupštine,pitam se,na čemu su doktorirali,dali im je znanje ravno vrsnom diplomcu s Jejla,koji je takođe ovde po zadatku.Stav tog mladog čoveka je blago rečeno čudan,govor nesiguran,neuverljiv,indikativan.Ipak je greška u nama i samo u nama!




    0



    0
  4. @ Милан резултати избора у Врбасу говоре не о : Тадићу, Николићу, Вучићу и Дачићу већ говоре о нама односно гласачима
    који у великој мери сваких избора погерешне представнике изаберу
    зашто смо такви и докле ћемо бити такви.




    0



    0
    • Јеси ли сигуран да су имали шта да бирају и да су уопште ишта изабрали? На последњим изборима ја сам лично гласала за радикале, када су стигли резултати гласања на мом изборном месту није евидентиран ниједан глас за радикале , говори ли ти то нешто?А гласала сам за њих не што их претерано обожавам већ из револта.Свима је све јасно, сви смо усаглашени и сви колективно ћутимо.Зашто? Зато што смо робови овога система , који нас је васпитао од малих ногу да му служимо и сада смо неспособни да га напустимо. Ко год да дође на место председника биће исто, јер је комплетан светски поредак заснован на неправди и лажима, окрените се око себе и погледајте како живе други. Зар је то живот ринтати од јутра до мрака да би као дебил куповао безвредне ствари, док немаш времена за децу нити љубави за партнера и породицу. Ослушните око себе, сви о парама причају и чему се онда надамо. Када Србин и сав остали народ престане да мисли материјалистички биће свима боље, јер нисмо ми изоловано острво већ само кап у мору.мене нервира једно, сви као да су и слепи и глуви. Нормално им је да нас бомбардују,нормално им је да нас трују нормално им је да нам уништавају породицу, а ненормално им је када Србин устане и каже вратите нам наше.Где су наша деца? И наши млади уместо децу махом воде кучиће и њима су се посветили, чак верујем и да на њих троше скоро па као на бебу, али ти исти млади немају осећај да треба да помогну старцу, уступе му место , буду културни према њему.




      0



      0
  5. Gospodine Radoslave,drago mi je,što možemo razmeniti mišljenja.Ali,avaj! čini se da je sve uzalud.U dnevniku slušam Dačića,pitam se ko je ovde normalan?Hoće ubrzati ulazak u EU,takođe,integracije u NATO.njegova opsednutos da ide poražavajućim putem prosto zapanjuje.Čini se,da smo mi ipak loši ljudi.Novac i dodvoravanje su naša pokrretačka snaga.oprostite,iz određenih razloga ne mogu reći čak ni ime.Čitam Vaše komentare,redovno i dam poen,ili klik.Pozdravljam Vas,u želji da istrajemo,ali i da nešto učinimo,koliko možemo.Ovo je biti ,il ne biti.Pročitala sam pečat od prve ,do poslednje strane,grozim se svega,bojim se da teškoće najbolnije tek nadolaze.Boli me,što i Patrijarh Irinej govori da Srbi s Kosova glasaju za svoje enklave.Dokle će u svojoj državi živeti u enklavama?Šta smo to učinili svi mi,neki izdajom,neki ćutnjom?Želim da znate,ovo piše LUNA i sve ostalo.




    0



    0
  6. @ Гос, Луна хвала на поздраву, и јасе трудим да пратим сва патриотска излагања у нашем Печату. Незнам како да опишем поруку
    Иринеја и владе кроз уста Дрецуна и Вулина. Донекле разумем ову
    двојицу бивших ( ПАТРИОТА) али никако немогу да схватим да моја
    наша црква позива своје вернике да гласају за туђу власт и државу
    Шта се десило унутар црвене власти кажем власти јер се понашају
    као ВЛАСТО ДРЖЦИ шта је остало од духовног јединства целокупног
    српског народа. Дали ће моја и наша црква позивати оно мало стараца у Српским да гласају за оне који су Србе бацали у Крашке
    Јаме, убијали у логору Јасеновац и на крају за ХДЗ,СДП,СПа, који
    прогнаше 250000 хиљада са својих вековних огњишта. Покојни Јован
    Рашковић реће: Срби су луд народ, Вучић тарође даје дијагнозу
    даје Србија Болесна. Стварно је болесне од ове двојне ВЛАСТИ
    СВЕТОВНЕ И ЦРКВЕНЕ јер намамо духовно јединство Гос, Луна и остали и Печата.




    0



    0
  7. Verujem da smo istomišljenici,u mnogo čemu i drago mi je zbog toga.Veoma poštujem Vaš stav,i, to takođe što čitate Pečat kao i ja.Više nema sumnje da je izbor vlasti i,ovog puta pogrešan.Nije mi jasno,kako su se definitivno okrenuli od Rusije.Patrijarhov stav nikako ne mogu opravdati.Smatram,da nam je to bila jedina uzdanica.Gospodine Radoslave,drago mi je što ste se osvrnuli na moje pisanje.Srešćemo se ponova u komentarima.Do tada,lepi pozdrav i,svako dobro u životu.Luna.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *