Ekonomija bankrota

Piše Nikola Vrzić

Hoće li neopravdano poskupljenje pelena i opravdano smanjenje plate Jorgovanki Tabaković spasiti srpsku ekonomiju, ili su to tek prve među merama koje podržava MMF da bi (i) u Srbiji sproveo interese MMF-a?

Ne treba čovek da bude ništa veći ekonomski stručnjak od Ivice Dačića, premijera Srbije, da bi shvatio šta će zapravo Srbiji doneti paket od šest ekonomskih mera za spas Srbije koji je ovog utorka predstavila vlada Ivice Dačića. Objasnio je taj paket sam Ivica Dačić, dok je u Vrbasu objašnjavao zašto neće biti vanrednih parlamentarnih izbora: „Koji bi to politički ludak išao u ekonomske mere, radikalne rezove, otpuštanja s posla, a da će da ide na izbore za nekoliko meseci?“ Tako da pitanje nije šta će nama doneti ovih šest predstavljenih ekonomskih mera – neće nam doneti ništa preterano dobro, kako to i sam premijer primećuje, doduše, ne zbog brige za nas koliko zbog brige za svoju političku sudbinu – već je pitanje hoće li nam posle te patnje, koja nam je neminovna, uslediti vaskrsenje srpske ekonomije i bolji život svih nas, građana ove zemlje Srbije? Verujemo da hoće. Pod uslovom da pre toga poverujemo da Međunarodni monetarni fond zastupa interese ove zemlje i njenih građana, a ne interese sopstvenih akcionara i vlasnika, koji su – njihovi interesi – našim interesima nemilosrdno suprotstavljeni…

Ali krenimo redom, pa ćemo tim redom stići i do MMF-a.

 

HRONOLOGIJA PROPADANJA Jezik brojki je neumoljiv i pokazuje da, otkada se vlada Vojislava Koštunice otarasila MMF-a samo da bi se onda mi, građani Srbije, otarasili Vojislava Koštunice i vratili se MMF-u i njegovim rešenjima, srpska ekonomija nesputano srlja u sopstvenu propast. Uostalom, da vidimo te brojke. Zaposlenih je u maju 2008. bilo milion i 987 hiljada (podatke crpimo iz Biltena javnih finansija srpskog Ministarstva finansija); u julu 2013. ima nas milion i 723 hiljade. Javni dug Srbije je u decembru 2008. iznosio 8,781 milijardi evra; na dan 31. avgusta 2013. bili smo dužni 19,150 milijardi evra, a ministar finansija Lazar Krstić najavljuje da će se do kraja godine taj dug popeti na 21 milijardu. Javni dug je u maju 2008. dostigao najnižu, to jest najbolju tačku i iznosio je 25,5 odsto BDP-a (duplo manje u odnosu na 2004.), a do 31. avgusta 2013. popeo se na 58,3 odsto BDP-a. Prihodi od carina su u periodu januar–maj 2008. realno porasli za 9,8 odsto u odnosu na isti period prethodne godine, dok su se od januara do jula 2013. realno smanjili za 17,8 odsto u odnosu na isti period 2012, a i tada su za 12,4 odsto bili manji nego u istom periodu 2011, što je i tada i sada bilo „posledica (…) dalje primene Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU“, kako je navedeno u Biltenu javnih finansija Ministarstva finansija Republike Srbije…

Sve u svemu, ako rezimiramo ovu neveselu računicu, vidimo da je Srbija, dok je još bila država, bila na putu ekonomskog izbavljenja, da bi onda stupila na put u EU bez alternative i stupila u slobodni pad ka sopstvenom ekonomskom krahu, u kome svetska ekonomska kriza može da bude samo izgovor za sopstvenu nesposobnost i/ili zle namere.

Očigledno je da je Srbiju na ovaj put ka krahu izveo režim Borisa Tadića i Mirka Cvetkovića, koji se, uzgred budi rečeno, i sam svojevremeno hvalio dogovorima i stend-baj aranžmanima sa bordom direktora MMF-a jer su oni „Srbiji važni i potvrđuju da država vodi ispravnu ekonomsku politiku, iza koje stoje stručnjaci MMF-a“. Jednako je očigledno da se, zbog takve politike, Srbija našla pred ambisom bankrota („Država je pred bankrotom u pravom smislu te reči,“ upozorio je i Aleksandar Vučić), što je vladi koja je nasledila Cvetkovićevu, ovoj Dačić-Vučićevoj, palo u zadatak da spreči. I vlada se, pošto se u prvih godinu i frtalj dana svog postojanja uglavnom bavila samom sobom i briselskim dogovaranjem sa Hašimom Tačijem, ovog utorka, i nimalo preuranjeno, okrenula našoj ekonomiji. Rečima samog premijera, „kao i na primeru Kosova i EU, tako i na ovom primeru spašavanja Srbije od ekonomskog propadanja, neko je ovo morao da uradi, inače Srbija ne bi opstala“. Sad, primetili su već cinici, ako je Srbija opstala na Kosovu i Metohiji tako što se na tom prostoru samoukinula u korist nezavisnog Kosova, kakav li će, tek, efekat imati ekonomske mere koje premijer, videsmo, dovodi u istu ravan sa onim kosovskim…

[restrictedarea]

Dakle, šest ekonomskih mera koje je javnosti ovog utorka saopštio naš genije sa Jejla, bivši nameštenik „Mekinzija“ (tog „globalnog džina“ koji „zarađuje enormne provizije pošto se udružio sa MMF-om u promovisanju privatnog sektora nauštrb javnog dobra“), ministar finansija Srbije Lazar Krstić. Trebalo je ove mere, inače, javnosti da predstavi dan ranije, u ponedeljak, ali je javna sednica Vlade Srbije odložena za utorak, navodno zbog novog briselskog sastanka Ivice Dačića i Hašima Tačija, no to se objašnjenje čini neuverljivim zato što je ova sednica vlade za ponedeljak ujutru bila zakazana kada se već znalo da će se u ponedeljak uveče u Briselu sastati Dačić, Tači i baronica Ešton. Sledi da se na kraju tako potrefilo da je Krstić svoje mere saopštio taman dok je delegacija MMF-a, koju je predvodila Zuzana Murgasova, zadovoljno napuštala Beograd posle sedmodnevnih razgovora sa našom vladom.

No, o tom zadovoljstvu nešto kasnije. Najpre o nezadovoljstvu. Razloge za nezadovoljstvo imaće i oni koji su zaslužili da budu nezadovoljni, i oni koji nikada nisu ni zaslužili da budu zadovoljni (o našem trošku), ali će nezadovoljni biti i svi oni koji jedu hleb, meso, jaja, sir, voće, povrće. Što nam govori da među predloženim merama ima i onih koje su dobre, i onih koje bi bile još i bolje samo kada bi se sprovele zaista dosledno, ali i onih za koje samo možemo da se molimo bogu da neće biti sprovedene dosledno koliko bi to MMF želeo…

 

ŠEST MERA Prva mera, tako, predviđa smanjenje zarada u javnom sektoru. Za 20 odsto smanjiće se onaj deo plate koji prelazi 60 hiljada dinara (dakle, neće za tih 20 odsto biti smanjen čitav iznos plate), a za 25 odsto onaj deo koji prelazi 100.000 dinara. I sigurno je da će malo ko pustiti suzu zato što će od srećne nove 2014. godine po džepu biti udareni, recimo, Nevena Petrušić, ili Dušan Bajatović, ili Nebojša Stefanović i Jorgovanka Tabaković i članovi Fiskalnog saveta i svi oni državni revizori koji ni glasa nisu puštali dok nam je ekonomija, kojoj su oni tobožnji i jako dobro plaćeni čuvari, odlazila u propast zajedno sa svim našim nadama u bolje sutra (s tim što neće nastradati zbog ove mere samo oni, već i svi nastavnici, lekari, oficiri, sudije i tužioci… čija su mesečna primanja iznad 60 hiljada dinara. Ali se na tu činjenicu malo ko osvrće).

Ako cilj ove mere nije da nam (populistički) pruži nekakvo zadovoljenje, zato što ćemo ostalim merama biti pogođeni i svi mi koji ne zarađujemo na državi tako dobro kao N. Petrušić, D. Bajatović i ostali, već joj je cilj da skreše (neodrživu) cenu državnog i paradržavnog aparata koji parazitira na našim parama, zašto, onda, nije najavljeno i zaista ozbiljno kresanje svih ostalih troškova tog aparata, a pogotovo onih nad kojima ne postoji ni javna ni budžetska kontrola?

Nego se, u okviru sledeće mere („Uštede uz niže cene roba i usluga“), najavljuje da su „sva ministarstva dobila zadatak da sama odrede koje će uštede napraviti u okviru deset odsto sniženja cena roba i usluga“. Aleksandar Vučić govori o smanjivanju troškova za putovanja državnih službenika – što je svakako u redu, jer je Vlada Srbije postala najekspeditivnija turistička agencija u zemlji – ali troškovi putovanja samo su manji deo troška njihovog blagostanja na naš račun. Šta ćemo, na primer, sa svim onim silnim uslugama po ugovoru i specijalizovanim uslugama, naknadama troškova za zaposlene, nagradama i ostalim nametima koje plaćamo a da ne znamo ni zašto, ni kome? Pa tako, na primer, čitajući aktuelni budžet, možemo da vidimo kako naših 3 i po miliona dinara odlazi na „socijalna davanja zaposlenima“ (koje ne treba mešati sa „socijalnim doprinosima na teret poslodavca“, koji su posebna stavka) u stručnim službama Narodne skupštine, 31.552.000 na „nagrade zaposlenima i ostale posebne rashode“, 18.000.000 na „naknade troškova za zaposlene“ (pri čemu se „troškovi putovanja“, da ne bude zabune, broje posebno), i još pet miliona na „specijalizovane usluge“; kako nas „naknade troškova za zaposlene“ u kancelariji predsednika Tomislava Nikolića koštaju 4.800.000 dinara, a „usluge po ugovoru“ 37.096.000; „usluge po ugovoru“ u kabinetu predsednika vlade 14.995.000, u Generalnom sekretarijatu vlade 30.500.000 dinara a u Kancelariji za evropske integracije 55.190.000; „specijalizovane usluge“ za Poresku upravu koštaju (nas) 15.302.000, Uprave za trezor 14.640.000, „usluge po ugovoru“ Ustanove u oblasti akreditacije 57.756.000 dinara; plate u Zavodu za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja 87.280.000, socijalni doprinosi još 15.624.000, „naknade u naturi“ 700.000, „socijalna davanja zaposlenima“ 2.600.000 i „naknade troškova za zaposlene“ 4.024.000, a gde je Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja tu je, normalno, i Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, čije nas plate koštaju 32.275.000 dinara, socijalni doprinosi još 5.745.000, „naknade u naturi“ 1.787.000, „usluge po ugovoru“ 53.972.000… I da ne nabrajamo dalje, jer će nam zaista pripasti muka kada shvatimo da para (još) ima, samo se troše nemilice koliko i nekontrolisano.

Konačno, dok smo još kod mera koje nisu toliko loše kao što su loše one ostale, tu je i ona, zaista, genijalna mera, i stvarno smo morali da iz Amerike dovedemo genijalca da bi je se setio. Jer, ko bi se drugi setio da je bolje da uzimamo jeftinije kredite nego skuplje kredite?! S tim što se ovde mora postaviti i kudikamo ozbiljnije pitanje: hoće li, zaboga, iko odgovarati zbog toga što nas je dosad zaduživao skuplje, kad je mogao jeftinije? Ili je ta reč – jeftinije – ubačena samo da bi nam skrenula pažnju sa one skuplje reči – krediti – kojom će nastaviti da nam zadužuju i decu i unuke sve dok nam čitava zemlja ne ode u dužničko ropstvo…

Sledeća mera je „poboljšanje poslovnog ambijenta“, i to zvuči jako lepo sve dok ne pogledamo šta se pod tim lepim zaista krije. A to je, kako je apostrofirao ministar finansija Krstić, promena Zakona o radu, „čime bi bilo omogućeno fleksibilnije zapošljavanje i otpuštanje“. Kako ne znamo za primer firme kojoj je (do)sadašnji Zakon o radu predstavljao prepreku da zaposli novog radnika, očigledno je da će osnovni kvalitet izmenjenog zakona biti njihovo (još) lakše otpuštanje. Tako da i ovo rešenje – kojim se problem nezaposlenosti rešava lakšim otpuštanjima onih koji su i dalje zaposleni – spada u red onih, zaista i sasvim briljantnih rešenja.

Smanjenje subvencija i restrukturiranje javnih preduzeća predstavljaju sledeću (petu) meru Lazara Krstića. Da, verovatno je u pravu ministar kada kaže da „imamo najnetransparentniji model dodele tih subvencija“, i sigurno je u pravu kada kaže da se „neretko dešava da novac od subvencija završava kod onih koji su bliski sa političkim sistemom“, i još je sigurnije da subvencije nekim od subvencionisanih preduzeća predstavljaju investiciju uporedivu sa raspaljivanjem „smederevca“ novčanicama od 100 evra. Ali umesto da se iz toga izvuče zaključak da je, ponajpre, potrebno razmotriti ove subvencije, proveriti kuda one odlaze i gde bi mogle da odu a da ne odu u pepeo nego u pokretanje onog dela naše privrede koji daje znake života, donosi se odluka da se smanje sve subvencije „kada je reč o investiranju i zapošljavanju“. Pa zašto tako, kao sekirom? Zato što cilj ove mere i nije odvajanje žita od kukolja i odstranjivanje zaraženog tkiva zarad ozdravljenja onog koje to nije, nego je reč o nalogu Evropske unije. Otvoreno je to priznao (eh, nedovoljno iskusni) Lazar Krstić, rekavši da je Srbija krenula ka EU u kojoj „nemate pravo da dajete državnu pomoć osim, recimo, poljoprivredi i železnici. To moramo eliminisati ako hoćemo u EU.“ I pride je otvoreno priznao ono što već vidimo, da će i ova mera problem nezaposlenosti rešavati kao i prethodna. Novim otpuštanjima.

I, najzad, šesta mera koja će nas sve udariti po džepu, a naročito one među nama koji su i najugroženiji. I koja u direktnu i očiglednu laž uteruje sve one državne velmože koji su, pre objavljivanja mera, obećavali da mere neće pogoditi najugroženije. Pa kako neće, kada će zbog povećanja niže stope PDV-a (sa 8 na 10 odsto) poskupeti i hleb, i mleko, i jaja, i meso i stočna hrana, i riba, i ulje, i voće, i povrće, i pelene, i lekovi, i školski udžbenici i tako dalje. I ako jedemo samo ‘leba i masti, e, poskupeće oba. I to ne samo za ova dva odsto jer će, ako govorimo o hlebu, poskupeti i sam hleb, ali i brašno, i žito od koga se pravi brašno, i gas…, što jasno pokazuje da će konačno poskupljenje biti daleko ozbiljnije od neprimetna dva odsto. Utešna vest je da neće poskupeti kavijar, pošto je on oporezovan po onoj višoj stopi PDV-a koja (zasad) neće biti ponovo podizana.

 

DUH MMF-A Sedme mere – koja bi valjda morala da bude neizostavna uz sva ova kresanja, stezanja i ukidanja, a koja bi sadržavala konkretne poteze osmišljene za oživljavanje srpske privrede – nema. A ministar privrede Saša Radulović ćuti.

Sve u svemu, sagledamo li šest postojećih Krstićevih ekonomskih mera i onu sedmu koje nema, i sagledamo li ih u čitavom kontekstu u kome nekako preživljavamo, kakav će biti njihov efekat? Efekat će biti jeziv: otpuštanja, smanjenja plata i državnih subvencija i talas poskupljenja dovešće do žestokog smanjenja potražnje za robom široke potrošnje, koje će pogoditi domaća a ne strana preduzeća. I izazvaće nova otpuštanja. Istovremeno, ukidanje carina na EU proizvode izložiće našu privredu nemilosrdnoj EU konkurenciji. I izazvati nova otpuštanja. A prilagođavanje domaćih propisa propisima Evropske unije dovešće i do dodatnih otpuštanja, baš kao što se u Hrvatskoj građevinska industrija, sa 140 hiljada zaposlenih, svodi na tridesetak hiljada, kako je nedavno zavapio Zvonimir Sever, predsednik Hrvatske komore inženjera građevinarstva, pa ga je njihovo Ministarstvo životne sredine optužilo da „poziva Republiku Hrvatsku na nepoštovanje evropskih direktiva i zakona“. U svakom slučaju, budžet Srbije više neće imati ko da puni, i moraćemo da pribegnemo novim kreditima (ali jeftinim!) i, kada ni te kredite ne budemo mogli da vratimo, moraćemo da pribegnemo (ras)prodaji državne imovine i obradive zemlje, kako to već predviđa SSP sa Evropskom unijom koji smo 2008. slavili po ulicama Srbije.

A MMF? Gde je tu MMF? MMF je, svojim bezdušnim duhom, prisutan u svih šest mera koje su predložene, a ponajviše u onoj sedmoj koje nema. Štednja, štednja, štednja, poručivali su i Grčkoj (i Španiji, Italiji, Kipru…), pa se na kraju ispostavilo da je Grčka dužnija sada, nego pre no što je počela da štedi. Ali nije MMF samo duhom bio prisutan kada je „Mekinzijev“ Krstić smišljao svoju meru naše štednje. Bili su oni sa njim i fizički. Došli su, predvođeni Zuzanom Murgasovom, 1. oktobra. I to na poziv Vlade Srbije, kako je (spram ćutanja same vlade) otkrilo saopštenje MMF-a koje je potpisao šef njegove misije u Beogradu, Daehaeng Kim. U Beogradu su sa nadležnima vodili razgovore do 7. oktobra, i 8. otputovali. Da, rekao je premijer Dačić da ta poseta delegacije MMF-a i mere koje će preduzeti njegova vlada „nemaju direktne veze“ (nego je to bila „upoznavajuća“ poseta u kojoj se predstavnici MMF-a „upoznaju sa situacijom i daju svoje predloge“ te da ih „zanimaju opšte tendencije“ i „ne ulaze u pojedinačne probleme“), ali, rekao je Dačić pre samo nekoliko dana i da „sigurno nećemo predlagati mere koje će pogađati najsiromašnije“, tako da smo skloni da premijeru nimalo ne verujemo na reč. Pogotovo što je MMF-ovo saopštenje broj 13/395, izdato 8. oktobra, pokazalo da su itekako ušli u (naše) pojedinačne probleme. Sa Vladom Srbije, saopštili su poprilično otvoreno i jasno, „razmotrili su agendu za 2014.“, što je upravo ono što i predstavlja šest Krstićevih mera. Pohvalili su, kao „prikladne“, „napore da se ograniče iznos plata u javnom sektoru i subvencije, kao i mere da se ojača naplata dažbina“. To je, naveli su, „važan korak u dobrom pravcu“, baš kao i „koraci da se poboljša poslovni ambijent“ – Krstićeva mera br. 4 – a nužni su i „koraci da se smanji mešanje države u ekonomiju. (…) Tim MMF-a pozdravlja početak dugo odlaganog restrukturiranja društvenih kompanija. Vladini planovi da reformiše tržište rada i poboljša poslovni ambijent takođe ohrabruju.“

Tako da nas ova sveprisutnost MMF-a prilikom formulisanja naših šest mera za ekonomski oporavak, kao i njihove pohvale na račun tih mera, uveravaju da su sve mere, uključujući i onu sedmu koje nema, zapravo i izašle iz kuhinje MMF-a. Uostalom, kao i sam Lazar Krstić. A još nas više u tom uverenju učvršćuje najava Lazara Krstića da će se o „strukturnim reformama“ detaljnije razgovarati 2014. godine, kada nam slede reforme javnog sektora, penzionog sistema, ali i zdravstva, školstva i nauke koji „moraju da funkcionišu efikasnije“. Zašto nas ova benigna najava zabrinjava, i zašto sumnjamo da (i) iza nje stoji MMF? Zato što je sam MMF, u citiranom saopštenju broj 13/395, naveo da „ostale strukturne reforme penzionog sistema, javne administracije, zdravstva i školstva takođe treba da počnu bez daljeg odlaganja“.

I sve bi ove pohvale i direktive MMF-a možda i bile utešne umesto obespokojavajuće, da nije samo jednog, krajnje nezgodnog pitanja: a koju je to zemlju na svetu usrećio MMF? Da ne preturate po geografskim atlasima u potrazi za srećom i takvom zemljom, pomoći ćemo vam: nijednu. Ali to – usrećivanje zemalja po svetu – i nije njegova misija. Jer MMF nije udruženje filantropa, već mu je misija da „promoviše međunarodnu monetarnu saradnju“, da „omogući ekspanziju i balansirani rast međunarodne trgovine“, da „promoviše stabilnost razmene“, da „asistira u uspostavljanju multilateralnog sistema plaćanja“ i da „članicama koje se suočavaju sa problemima plaćanja (uz adekvatne garancije) sredstva učini dostupnim“. MMF je tu, da uprostimo, samo da bi omogućio i olakšao globalnu trgovinu i globalizatorsko profitiranje, i zato se dobrobit država i njihovih građana, kako smo videli, nigde i ne spominje, već se spominje dobrobit onih kojima naša (dobrobit) samo umanjuje profit. I još prostije rečeno, tu je MMF da bi štitio interese svojih vlasnika a ne naše interese, pri čemu su vlasnici MMF-a Sjedinjene Američke Države sa 16,75 odsto (i faktičkim pravom veta, zbog načina odlučivanja), Japan sa 6,23 odsto, Nemačka sa 5,81, Francuska i Velika Britanija sa po 4,29 odsto… (Srbija pak ima 0,222 odsto, što je doduše znatno više od 0,038 odsto koliko ima nezavisno Kosovo, koje je takođe akcionar MMF-a.)

Pametnome dosta, zar ne? I daj bože da se grdno varamo i da vreme demantuje naše crne slutnje.

[/restrictedarea]