Почетна / Култура / Није лоша уметност, лоши су људи

Није лоша уметност, лоши су људи

Пише Владислав Панов

Недавни успех немачке и израелске полиције у откривању великог ланца фалсификатора најтраженијих уметничких дела поново је отворио питање о савременом поимању и вредновању уметности и њених производа које је западни свет претворио у потрошну робу, а њихово поседничко освајање у дични статусни симбол

Тајна живота је у уметности, тврдио је Оскар Вајлд. По Јохану Волфгангу фон Гетеу уметност је најсигурније бекство од света и истовремено најбоља веза са њим. У овој изреци можда, делом бар, лежи одговор зашто је она постала толико важна савременом човеку, па последично зашто је постала толико тражена и цењена. Као никада пре савремени човек и бежи од света око себе и чежњиво тражи начине да се с њим повезује. Уметност је данас заиста најбоље и најрађе коришћено средство за бекство од самоће или за прескакање свих граница и ограничења између људи. По Бетовену, међутим, уметност је вечна. А по Алберу Камију стварати значи два пута живети! Мотив, дакле, за оне који желе да поседују дела уметности којима се купује и сама вечност, као и да их искусе и уживају у њима мора да је и тај да она „обичне смртнике“ макар мало приближава тој варљивој и од искона сањаној вечности. И док се није у потпуности светом запатило насилно уврежено мишљење да су све што нам живот чини (свакако то мора бити и уметност, односно њени производи) тек материјални предмети којима је могуће и нужно одредити вредност, уметност је била на цени на сасвим другачијем (превасходно духовном) нивоу. Глобалистички материјализам у чијем исцрпљујуће израбљујућем загрљају умире наша цивилизација је наравно сасвим прагматичан и када је уметност у питању. Као и све друго тријумфални посткомунистички капитализам уметност сматра робом. Све има своју цену у „слободној размени на тржишту“. Јасно то се односи и на уметност. Судећи по апсурдно баснословним ценама које уметничка дела добијају на тржишту, уметност је данас најпрофитабилнија привредна грана у развијеним државама запада. Годишње се на препродају уметничких дела свих врста и то не рачунајући такође масивно комерцијални огранак такозавног шоу-бизниса (музичка, филмска, телевизијска индустрија…), окреће десетине милијарди долара. Али, уз овај замамни обрт иде и онај мрачни, сиви, подземни, нелегални. Милијарде долара се такође сваке године окрену у сивој зони и то од трговине фалсификованим уметничким предметима.

[restrictedarea]

Разбијени ланци фалсификатора Фокус јавности је ових дана поново изоштрен према овом феномену када су у заједничкој акцији израелска и немачка полиција открили и похапсили чланове интернационалне групе кријумчара уметничким делима. Шест особа је притворено у Немачкој, а осамнаест у Израелу. Само ова група је током своје активности успела да на светско тржиште избаци барем четири стотине лажних слика најцењенијих савремених руских уметника. Две од тих четири стотине слика су достигле цену од два милиона евра! Укупна штета коју су ови фалсификатори начинили тек треба да се процени, али је сигурно да се броји у десетинама милиона евра. Ово је, иначе, други велики успех на овом плану немачке полиције пошто су њихови специјалисти за уметничке илегалне копије пре две године открили и разбили још један фалсификаторски ланац који је деценијама пре тога харао Европом успешно подмећући своје копије европских модерниста као оригинале чак и најчувенијим галеријама и аукцијским кућама. На свом шестогодишњем тамновању лидер ове групе, Волфганг Белтраки, је признао само делић онога што је урадио у својој успешној фалсификаторској каријери наневши штету у износу који се можда може мерити и у стотинама милиона евра. Готово паралелно са актуелним разбијањем поменутог израелско-немачког фалсификаторског ланца у Сједињеним Државама је избио велики скандал око десетина уметничких дела која су продата преко угледне и врло на тржишту присутне уметничке галерије „Кнедлер“, једне од најстаријих и најцењенијих њујоршких галерија. Галерија је оптужена да је продавала лажне слике најчувенијих америчких аутора, укључујући и оне које су увек на цени, Џексона Полока и Вилијема де Кенига. Неке од тих фалсификованих слика су уз сертификате о аутентичности издате од најмеродавнијих институција или најцењенијих стручњака продаване и за педесет милиона долара по комаду!

Има више узрока, заправо реч је о стицају околности, који су довели до ситуације да је данас фалсификовање уметничких дела узело толико маха да се слободно може назвати пандемијском појавом. С једне стране енормни и нагли раст цена уметничких дела увео је у игру и мајсторе за фалсификовање који су или присилно или на неки други начин увучени у организовани криминал. Неки од тих мајстора су, додуше, сами организовали своје групе, као што је учинио горе поменути Белтраки. С друге стране, огромни пораст интересовања, па самим тим и вредности, за дела савремених уметника је довео до масовне индустрије фалсификата управо ових дела пошто је њихово илегално копирање далеко једноставније и истовремено готово немогуће за откривање у случајевима када је добро урађено. Тако су дела која су стварана током прошлог века, а која су тренутно најтраженија, постала омиљена мета за фалсификаторе. Старији мајстори се све ређе копирају јер се са напретком технике такве копије врло лако откривају. То се не односи на предмете из древних периода. Довољно је, рецимо, само пронаћи довољно стар камен и квалитетно ископирати неку чувену статуу из истог периода и да могућност да превара буде откривена буде сведена на минимум. Најбољи доказ за ово је једна од најчувенијих превара у Великој Британији када је пре неколико година једна породица у Енглеској успела да прода локалном музеју у Болтону „пронађену“ статуу од алабастера, чувени египатски антиквитет познат као „Принцеза из Амарне“ који је као аутентичан оверен ни мање ни више него од Британског музеја и као такав продат преко такође чувеног и угледног Кристија за пола милиона фунти! Испоставило се да је статуа заправо само једна од бројних успелих фалсификаторских превара групе из Болтона.

Дела руске авангарде најцењенија На мети мафијашких група које се баве овим послом су све више дела такозване руске авангарде, најпре она светски цењеног Василија Кандинског и Наталије Гончарове. У периоду Совјетског Савеза дела руске авангарде су била забрањена не само за било какву трговину већ и за излагање. Када се „гвоздена завеса“ подигла почетком деведесетих година прошлог века светско уметничко тржиште су запљуснула дела руске авангарде, а помама за њима им је дигла цену што је привукло и фалсификаторе. С обзиром да нико не зна тачно колико таквих дела има и посебно што за њих често не постоји несумњиво веродостојна документација која би потврдила аутентичност, јасно је да су управо ови предмети постали најпримамљивији мамац за врхунске „уметнике“ међу преварантима и фалсификаторима. Слике Кандинског и Гончарове на западном тржишту достижу цену и од по двадесет милиона евра што је врхунска мотивација за све учеснике.

Јасно је дакле да је новац као мерило свих ствари и похлепа коју он индукује самим уласком у свет уметности отворили широм врата читавом спектру криминалних активности. Такође је јасно да и поред поменутих, ипак само спорадичних, успеха полиције индустрија фалсификата никада неће бити заустављена. Тим пре јер није у игри само похлепа криминалаца већ једнако и њихових муштерија које не жале огромне суме само да би се домогле дела престижног уметника или оног који је тренутно у моди. Уметност се на жалост више не посматра на трансценденталном нивоу, чак ни макар површно емотивно, па је уместо изреке Оскара Вајлда да је тајна живота у уметности данас, као уосталом и у свему другом, присутно њено приземно, поседничко прихватање као статусног симбола, пуке потрошне робе на тржишту увек гладних западних конзумената испраног мозга. Да је тако доказује и то да неретко преварени купци скупоцених фалсификата уопште не проверавају „оригинале“ престижних уметника за које су спремни да издвоје милионске суме. Њима у крајњем случају није ни важно да ли је предмет који прибављају борећи се свим средствима са конкурентима оригиналан. Важно је да се зна да су у борби за нови примерак у дичној им колекцији потрошили читаво богатство. А од такве комбинаторике испразних потрошача профитирају преваранти. Индустрија уметности је зато постала индустрија лажи, дволичности и малограђанштине. Мада, не треба заборавити Дарвинову опаску – нису лоша времена него људи!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *