Nije loša umetnost, loši su ljudi

Piše Vladislav Panov

Nedavni uspeh nemačke i izraelske policije u otkrivanju velikog lanca falsifikatora najtraženijih umetničkih dela ponovo je otvorio pitanje o savremenom poimanju i vrednovanju umetnosti i njenih proizvoda koje je zapadni svet pretvorio u potrošnu robu, a njihovo posedničko osvajanje u dični statusni simbol

Tajna života je u umetnosti, tvrdio je Oskar Vajld. Po Johanu Volfgangu fon Geteu umetnost je najsigurnije bekstvo od sveta i istovremeno najbolja veza sa njim. U ovoj izreci možda, delom bar, leži odgovor zašto je ona postala toliko važna savremenom čoveku, pa posledično zašto je postala toliko tražena i cenjena. Kao nikada pre savremeni čovek i beži od sveta oko sebe i čežnjivo traži načine da se s njim povezuje. Umetnost je danas zaista najbolje i najrađe korišćeno sredstvo za bekstvo od samoće ili za preskakanje svih granica i ograničenja između ljudi. Po Betovenu, međutim, umetnost je večna. A po Alberu Kamiju stvarati znači dva puta živeti! Motiv, dakle, za one koji žele da poseduju dela umetnosti kojima se kupuje i sama večnost, kao i da ih iskuse i uživaju u njima mora da je i taj da ona „obične smrtnike“ makar malo približava toj varljivoj i od iskona sanjanoj večnosti. I dok se nije u potpunosti svetom zapatilo nasilno uvreženo mišljenje da su sve što nam život čini (svakako to mora biti i umetnost, odnosno njeni proizvodi) tek materijalni predmeti kojima je moguće i nužno odrediti vrednost, umetnost je bila na ceni na sasvim drugačijem (prevashodno duhovnom) nivou. Globalistički materijalizam u čijem iscrpljujuće izrabljujućem zagrljaju umire naša civilizacija je naravno sasvim pragmatičan i kada je umetnost u pitanju. Kao i sve drugo trijumfalni postkomunistički kapitalizam umetnost smatra robom. Sve ima svoju cenu u „slobodnoj razmeni na tržištu“. Jasno to se odnosi i na umetnost. Sudeći po apsurdno basnoslovnim cenama koje umetnička dela dobijaju na tržištu, umetnost je danas najprofitabilnija privredna grana u razvijenim državama zapada. Godišnje se na preprodaju umetničkih dela svih vrsta i to ne računajući takođe masivno komercijalni ogranak takozavnog šou-biznisa (muzička, filmska, televizijska industrija…), okreće desetine milijardi dolara. Ali, uz ovaj zamamni obrt ide i onaj mračni, sivi, podzemni, nelegalni. Milijarde dolara se takođe svake godine okrenu u sivoj zoni i to od trgovine falsifikovanim umetničkim predmetima.

[restrictedarea]

Razbijeni lanci falsifikatora Fokus javnosti je ovih dana ponovo izoštren prema ovom fenomenu kada su u zajedničkoj akciji izraelska i nemačka policija otkrili i pohapsili članove internacionalne grupe krijumčara umetničkim delima. Šest osoba je pritvoreno u Nemačkoj, a osamnaest u Izraelu. Samo ova grupa je tokom svoje aktivnosti uspela da na svetsko tržište izbaci barem četiri stotine lažnih slika najcenjenijih savremenih ruskih umetnika. Dve od tih četiri stotine slika su dostigle cenu od dva miliona evra! Ukupna šteta koju su ovi falsifikatori načinili tek treba da se proceni, ali je sigurno da se broji u desetinama miliona evra. Ovo je, inače, drugi veliki uspeh na ovom planu nemačke policije pošto su njihovi specijalisti za umetničke ilegalne kopije pre dve godine otkrili i razbili još jedan falsifikatorski lanac koji je decenijama pre toga harao Evropom uspešno podmećući svoje kopije evropskih modernista kao originale čak i najčuvenijim galerijama i aukcijskim kućama. Na svom šestogodišnjem tamnovanju lider ove grupe, Volfgang Beltraki, je priznao samo delić onoga što je uradio u svojoj uspešnoj falsifikatorskoj karijeri nanevši štetu u iznosu koji se možda može meriti i u stotinama miliona evra. Gotovo paralelno sa aktuelnim razbijanjem pomenutog izraelsko-nemačkog falsifikatorskog lanca u Sjedinjenim Državama je izbio veliki skandal oko desetina umetničkih dela koja su prodata preko ugledne i vrlo na tržištu prisutne umetničke galerije „Knedler“, jedne od najstarijih i najcenjenijih njujorških galerija. Galerija je optužena da je prodavala lažne slike najčuvenijih američkih autora, uključujući i one koje su uvek na ceni, Džeksona Poloka i Vilijema de Keniga. Neke od tih falsifikovanih slika su uz sertifikate o autentičnosti izdate od najmerodavnijih institucija ili najcenjenijih stručnjaka prodavane i za pedeset miliona dolara po komadu!

Ima više uzroka, zapravo reč je o sticaju okolnosti, koji su doveli do situacije da je danas falsifikovanje umetničkih dela uzelo toliko maha da se slobodno može nazvati pandemijskom pojavom. S jedne strane enormni i nagli rast cena umetničkih dela uveo je u igru i majstore za falsifikovanje koji su ili prisilno ili na neki drugi način uvučeni u organizovani kriminal. Neki od tih majstora su, doduše, sami organizovali svoje grupe, kao što je učinio gore pomenuti Beltraki. S druge strane, ogromni porast interesovanja, pa samim tim i vrednosti, za dela savremenih umetnika je doveo do masovne industrije falsifikata upravo ovih dela pošto je njihovo ilegalno kopiranje daleko jednostavnije i istovremeno gotovo nemoguće za otkrivanje u slučajevima kada je dobro urađeno. Tako su dela koja su stvarana tokom prošlog veka, a koja su trenutno najtraženija, postala omiljena meta za falsifikatore. Stariji majstori se sve ređe kopiraju jer se sa napretkom tehnike takve kopije vrlo lako otkrivaju. To se ne odnosi na predmete iz drevnih perioda. Dovoljno je, recimo, samo pronaći dovoljno star kamen i kvalitetno iskopirati neku čuvenu statuu iz istog perioda i da mogućnost da prevara bude otkrivena bude svedena na minimum. Najbolji dokaz za ovo je jedna od najčuvenijih prevara u Velikoj Britaniji kada je pre nekoliko godina jedna porodica u Engleskoj uspela da proda lokalnom muzeju u Boltonu „pronađenu“ statuu od alabastera, čuveni egipatski antikvitet poznat kao „Princeza iz Amarne“ koji je kao autentičan overen ni manje ni više nego od Britanskog muzeja i kao takav prodat preko takođe čuvenog i uglednog Kristija za pola miliona funti! Ispostavilo se da je statua zapravo samo jedna od brojnih uspelih falsifikatorskih prevara grupe iz Boltona.

Dela ruske avangarde najcenjenija Na meti mafijaških grupa koje se bave ovim poslom su sve više dela takozvane ruske avangarde, najpre ona svetski cenjenog Vasilija Kandinskog i Natalije Gončarove. U periodu Sovjetskog Saveza dela ruske avangarde su bila zabranjena ne samo za bilo kakvu trgovinu već i za izlaganje. Kada se „gvozdena zavesa“ podigla početkom devedesetih godina prošlog veka svetsko umetničko tržište su zapljusnula dela ruske avangarde, a pomama za njima im je digla cenu što je privuklo i falsifikatore. S obzirom da niko ne zna tačno koliko takvih dela ima i posebno što za njih često ne postoji nesumnjivo verodostojna dokumentacija koja bi potvrdila autentičnost, jasno je da su upravo ovi predmeti postali najprimamljiviji mamac za vrhunske „umetnike“ među prevarantima i falsifikatorima. Slike Kandinskog i Gončarove na zapadnom tržištu dostižu cenu i od po dvadeset miliona evra što je vrhunska motivacija za sve učesnike.

Jasno je dakle da je novac kao merilo svih stvari i pohlepa koju on indukuje samim ulaskom u svet umetnosti otvorili širom vrata čitavom spektru kriminalnih aktivnosti. Takođe je jasno da i pored pomenutih, ipak samo sporadičnih, uspeha policije industrija falsifikata nikada neće biti zaustavljena. Tim pre jer nije u igri samo pohlepa kriminalaca već jednako i njihovih mušterija koje ne žale ogromne sume samo da bi se domogle dela prestižnog umetnika ili onog koji je trenutno u modi. Umetnost se na žalost više ne posmatra na transcendentalnom nivou, čak ni makar površno emotivno, pa je umesto izreke Oskara Vajlda da je tajna života u umetnosti danas, kao uostalom i u svemu drugom, prisutno njeno prizemno, posedničko prihvatanje kao statusnog simbola, puke potrošne robe na tržištu uvek gladnih zapadnih konzumenata ispranog mozga. Da je tako dokazuje i to da neretko prevareni kupci skupocenih falsifikata uopšte ne proveravaju „originale“ prestižnih umetnika za koje su spremni da izdvoje milionske sume. Njima u krajnjem slučaju nije ni važno da li je predmet koji pribavljaju boreći se svim sredstvima sa konkurentima originalan. Važno je da se zna da su u borbi za novi primerak u dičnoj im kolekciji potrošili čitavo bogatstvo. A od takve kombinatorike ispraznih potrošača profitiraju prevaranti. Industrija umetnosti je zato postala industrija laži, dvoličnosti i malograđanštine. Mada, ne treba zaboraviti Darvinovu opasku – nisu loša vremena nego ljudi!

[/restrictedarea]