Почетна / Свет / Године пуне празнине

Године пуне празнине

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Док гвозденом руком и голим диктатом тера друге државе, пре свега оне на југу Европе, на рискантне и „храбре“ реформе, немачка канцеларка Ангела Меркел није имала храбрости, констатују њени критичари, да у сопственој кући учини оно што се, у име будућности земље, морало учинити

У (који) минут пред изборе за Бундестаг, а остало је још нешто мање од месец дана, у немачким медијима отворена је, не само за Немце, интересантна, и увек, кад је реч о немачкој позицији, деликатна расправа о томе куда заиста стреми тако моћна земља у срцу Старог континента, у каквом се психолошко-политичком стању сама налази и какав је њен однос према другима, превасходно, и посебно, у контексту велике шпијунске афере која је узбуркала страсти у овој земљи, према (пре)моћном партнеру с оне стране Атлантика, Америци.

Прву тему лансирао је, с политичким предумишљајем, најискуснији политичар у садашњој коалиционој влади конзервативаца и либерала, министар финансија Волфганг Шојбле (имао је дуг министарски стаж још у ери „вечитог канцелара“ – владао је шеснаест година – Хелмута Кола, главни преговарач са западне стране око поновног немачког уједињења и, кратко време, Колов наследник на челу ЦДУ-а) текстом који је, у исто време, публикован у Немачкој („Зидојче цајтунг“, 20. јул), Великој Британији, Француској, Пољској, Италији и Шпанији.

 

СТРАХ ОД НЕМАЧКЕ (ПРЕ)МОЋИ С намером да стиша све уочљивије стрепње суседа од немачке (пре)моћи, које прерастају у нескривена страховања да Берлин, користећи кризе које потресају еврозону, финансијску и дужничку, покушава да своју надмоћну економску позицију валоризује и политичком доминацијом, Шојбле је обзнанио, умирујуће, да неће бити „немачке Европе“.

То је дало „шлагворт“ Јиргену Хабермасу, чувеном филозофу и ангажованом интелектуалцу у најбољем смислу те речи, за оштру критику на рачун немачке политичке елите, издвајајући управо тандем Шојбле-Меркелова, и немачког диктата земљама Јужне Европе (ригорозна штедња, без алтернативе и по сваку цену) које су се нашле у епицентру дужничке кризе, без спремности да се преузме сопствена одговорност за последице тог диктата.

Хабермас „чита“ разлоге који су подстакли Волфганга Шојблеа, „последњег Европејца“ западнонемачког профила у Кабинету Ангеле Меркел, да реагује на опасност од све уочљивије изолованости Берлина и „пукотине“ која прети да расточи „европско језгро“.

Шојбле није ревизионист који би пожелео извлачење Немачке из европске интегрисаности, чиме би били разорени темељи стабилности послератног поретка. Он зна проблем, чије репризе би морали да се плаше сами Немци. Проблем који је у двадесетом веку „отворио пут у катастрофу“, кад је Немачка, с империјалним нагонима, била „преслаба да загосподари Континентом, а прејака да се у њега уклопи“.

Ако се жели спасавање европске монетарне уније, политичка елита би морала, неизоставно, да предузме радикалне институционалне реформе које, с једне стране, налаже време, а које су, с друге стране, непопуларне. Политичари, међутим, упозорава Хабермас, мисле пре свега, и изнад свега, на своје мандате и власт, одлажући решавање проблема, у чему филозоф види драстичан случај неодговорности политичких елита. У том контексту Хабермас узима као пример Меркелову: од избијања грчке кризе у мају 2010. године и изгубљених избора у Северној Рајни-Вестфалији, она је сваки свој потез подредила (само) опстанку на власти.

[restrictedarea]

Док је, гвозденом руком, наређивала другима шта да раде, Меркелова је у сопственој кући избегавала да учини оно што се, у име будућности, морало учинити. Њени критичари, не само политички ривали, означавају године њене владавине као „изгубљено време“, „пуно празнине“ и страха од неминовних промена и реформи, које би било лакше реализовати кад земљи „добро иде“ као што је то сада – ниска стопа незапослености, рекордни порески приходи, рекордан извоз – него кад се западне у невоље. Било би, упозоравају владини критичари, природно да се управо у оваквој ситуацији, земља почне ослобађати баласта старих дугова – 1.043 милијарде евра! – али влада то не чини.

 

СТРЕСНЕ РЕФОРМЕ Канцеларка је, пак, очигледно уверена да грађани не воле реформе које су „увек стресне“. Последњи резултати истраживања расположења јавног мњења јачају је у том уверењу: Немци одавно нису били тако задовољни владом као сада!

Та расположења могу бити веома варљива, упозорава политиколог Херфрид Минклер, кога „Шпигл“ заједно са социологом Улрихом Беком и филозофом Петером Слотердијком „уводи“ у ову тему. Минклер скреће пажњу на чињеницу да „партијска демократија“ (или партократија) не избацује у први план личности спремне на ризик – који носи у себи ризик и за саму странку – него способне да се „прилагођавају“. Последица таквог (преовлађујућег) стања духа: нема више политичара који су спремни, и способни, да мисле дугорочније, храбрих да предузимају (тренутно) непопуларне мере и решавају проблеме који (тренутно) нису на дневном реду.

Социолог Бек констатује да политика избегава да благовремено пружи одговоре на горућа питања тренутка, из страха да не „повреди“ и разочара одређене бирачке групе, и тако стварност бива бржа од политике. Драматичне промене које су се, у свим областима, већ догодиле, нису радикално промениле односе у фамилији, класној структури и образовању, него и у стандардима на основу којих, и уз помоћ којих се процењују и вреднују те промене: настао је вакуум у трагању за одговором како ће друштво изгледати у будућности.

Бек указује на посебно драматичне промене у фамилији, где су, у последње две деценије, нестали, не само свака хијерархија, него и некадашњи животни модели: хоће ли брак бити легалан или не, хомо или хетеро, под једним кровом или „на дистанци“, с њеном, његовом или „нашом“ децом, све се наједном прихвата и толерише. Уз то иде и податак да свако треће дете у Немачкој испод пет година има страно порекло. Влада на све то реагује, кад је реч о фамилији, политиком „која не зна шта хоће“, а Меркелова, која као шеф владе има овлашћења и обавезу да одређује смернице, није, у овој области, „способна да то учини“.

Један од најпознатијих и најпровокативнијих немачких филозофа међу савременицима, Слотердијк, каже да у Немачкој влада „хронични штимунг (с)трпљења“, стање духа које филозоф, у последње време, означава као „летаргократију“ коју је Меркелова „преузела од Кола“. Он за то не криви само политику – летаргија креће из самог друштва. У његовим земљацима запажа више „страха од губитка него љубави према сутрашњици“. Иако им тренутно иде боље него икад раније, Немци су обузети страхом. Криза евра, иако економски није наудила Немачкој, унела је осећање опасности и стрепње да би, једног дана, и Немце могла да (су)стигне судбина јужних Европљана.

И сам Слотердијк је изгледа „начет“ дахом летаргије: овога пута уопште, каже, неће гласати на парламентарним изборима. Раније га је водило гесло да бира „мање зло“. Шта, међутим, чинити кад више не знаш где „лежи“ мање зло?

 

ТРЕЋЕРАЗРЕДНИ ПАРТНЕРИ Суморнијим расположењима пред изборе за Бундестаг, упркос доброј економској „кондицији“, увелико доприноси афера с агресивном америчком шпијунажом која је Немце погодила, уз сву другу штету, емотивно у сам национални нерв: били су, упркос свему, све до избијања великог скандала, уверени да их тако важан партнер с оне стране Атлантика на скали поверења и симпатија држи високо. Испоставило се да су у непоузданом, трећеразредном друштву, и под посебним третманом америчке шпијунаже.

На скали земаља које су у класификацији фамозне Агенције за националну безбедност, која надзире цео свет, у шпијунским приоритетима оцењиване од један до пет, Немачка је „зарадила“ тројку, с наглашеним интересом.

У првом плану, и на посебном нишану, јединицом су означене Русија, Кина, Иран, Пакистан и Афганистан. А Немачка се нашла далеко иза четворке најпоузданијих и најповерљивијих америчких пријатеља и партнера, Велике Британије, Канаде, Аустралије и Новог Зеланда.

Упркос тесној сарадњи са немачком Савезном обавештајном службом (БНД), амерички шпијуни, стационирани, иначе, у тајновите базе на самом немачком тлу, ставили су под посебну присмотру немачку спољну политику, извоз оружја и откривање исламских симпатизера. Ово последње се образлаже

(пр)оценом да велики број потенцијалних терориста „крстари Европом“.

Владин представник за новинаре Штефан Зајберт опоменуо је Американце да баш и није лепо што им то раде. Пријатељи се не шпијунирају, нисмо у Хладном рату. Затечена и занемела, влада је, више да би умирала домаћу јавност, гневну што одлучније не реагује, затражила објашњење (не и извињење) из Вашингтона, које никако да стигне.

Американци имају очигледно преча посла. Немцима је остављено да се сналазе како знају и – да се међусобно оптужују. Што и чине. Владајући конзервативци су покушали да, колико-толико, пронађу излаз из крајње неугодне ситуације, пребацујући кривицу на опозиционе социјалдемократе. Тврде да је управо њихов човек, бивши канцелар Герхард Шредер, дао америчким обавештајним службама одрешене руке, како би стишао гнев тадашњег америчког председника Џорџа Буша што је одбио да га следи у ирачкој ратној авантури. Шредер је на тој „карти“ победио на изборима, али је заиста пожурио да, после америчког „црног септембра“, да Американцима и више него што траже.

Његов човек задужен у том часу за тајне службе, потоњи шеф дипломатије Франк Валтер Штајнмајер, узвраћа тврдњом да је посреди дволичност конзервативаца. Они, социјалдемократе, јесу пружили подршку Вашингтону у „првом глобалном рату против тероризма“, који је почео нападом на (несрећни) Афганистан, и који још траје, али су њихови наследници на власти, конзервативци, допустили америчким шпијунима да свуда вршљају и раде шта хоће.

Пре ће бити да их ЦИА и НСА нису, сакупљајући монструозно висок број података у Немачкој (пола милијарде само у децембру прошле године), о свему и свачему, од прислушкиваних телефонских разговора до електронске поште сваког корисника компјутера и Интернета, нису низашта питали. Једно је сигурно: уред председништва Владе, у чијој надлежности је контрола домаћих тајних служби, обавештајних и контраобавештајних, не зна шта све заиста Американци знају, не зна шта све, из Сноуденове фиоке или фиока нових Сноудена, може изаћи на светло дана, не зна тачно ни шта је шпијунима, оним домаћим, који су у непосредној надлежности владе, познато од онога што Американци знају.

Због те ситуације се, у јавним изјавама, хода крајње обазриво, као кроз минска поља. Нико да прослови изричиту и обавезујућу реч, кад је све у – непрозирној магли. И кад би свака реч могла да се врати, неким новим открићем, као бумеранг.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. VIDJI LJEPOTE AAAA….SAMO MAJKA MOZE DA JE VOLI.




    0



    0
  2. Problem u „kući“ Merkelove je njihov problem, nemački problem, ali „vadjenje sablje“, opet, sa njihove strane je već ozbiljan, da ne kažem planetarni problem. Najnovije /doduše mirnodopsko/ greška s Grčkom. Američko tutorstvo se PRIMILO – prvo pucaj a onda UUUPS greška. Dotična „mrtva-hladna“ izjavljuje da pouzdano zna da Asad truje „svoj narod“ i da je neophodna vojna intervencija. Gospodja bi opet ratovala. Arijevski sindrom ostaje, ipak, genetska devijacija!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *