Godine pune praznine

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Dok gvozdenom rukom i golim diktatom tera druge države, pre svega one na jugu Evrope, na riskantne i „hrabre“ reforme, nemačka kancelarka Angela Merkel nije imala hrabrosti, konstatuju njeni kritičari, da u sopstvenoj kući učini ono što se, u ime budućnosti zemlje, moralo učiniti

U (koji) minut pred izbore za Bundestag, a ostalo je još nešto manje od mesec dana, u nemačkim medijima otvorena je, ne samo za Nemce, interesantna, i uvek, kad je reč o nemačkoj poziciji, delikatna rasprava o tome kuda zaista stremi tako moćna zemlja u srcu Starog kontinenta, u kakvom se psihološko-političkom stanju sama nalazi i kakav je njen odnos prema drugima, prevashodno, i posebno, u kontekstu velike špijunske afere koja je uzburkala strasti u ovoj zemlji, prema (pre)moćnom partneru s one strane Atlantika, Americi.

Prvu temu lansirao je, s političkim predumišljajem, najiskusniji političar u sadašnjoj koalicionoj vladi konzervativaca i liberala, ministar finansija Volfgang Šojble (imao je dug ministarski staž još u eri „večitog kancelara“ – vladao je šesnaest godina – Helmuta Kola, glavni pregovarač sa zapadne strane oko ponovnog nemačkog ujedinjenja i, kratko vreme, Kolov naslednik na čelu CDU-a) tekstom koji je, u isto vreme, publikovan u Nemačkoj („Zidojče cajtung“, 20. jul), Velikoj Britaniji, Francuskoj, Poljskoj, Italiji i Španiji.

 

STRAH OD NEMAČKE (PRE)MOĆI S namerom da stiša sve uočljivije strepnje suseda od nemačke (pre)moći, koje prerastaju u neskrivena strahovanja da Berlin, koristeći krize koje potresaju evrozonu, finansijsku i dužničku, pokušava da svoju nadmoćnu ekonomsku poziciju valorizuje i političkom dominacijom, Šojble je obznanio, umirujuće, da neće biti „nemačke Evrope“.

To je dalo „šlagvort“ Jirgenu Habermasu, čuvenom filozofu i angažovanom intelektualcu u najboljem smislu te reči, za oštru kritiku na račun nemačke političke elite, izdvajajući upravo tandem Šojble-Merkelova, i nemačkog diktata zemljama Južne Evrope (rigorozna štednja, bez alternative i po svaku cenu) koje su se našle u epicentru dužničke krize, bez spremnosti da se preuzme sopstvena odgovornost za posledice tog diktata.

Habermas „čita“ razloge koji su podstakli Volfganga Šojblea, „poslednjeg Evropejca“ zapadnonemačkog profila u Kabinetu Angele Merkel, da reaguje na opasnost od sve uočljivije izolovanosti Berlina i „pukotine“ koja preti da rastoči „evropsko jezgro“.

Šojble nije revizionist koji bi poželeo izvlačenje Nemačke iz evropske integrisanosti, čime bi bili razoreni temelji stabilnosti posleratnog poretka. On zna problem, čije reprize bi morali da se plaše sami Nemci. Problem koji je u dvadesetom veku „otvorio put u katastrofu“, kad je Nemačka, s imperijalnim nagonima, bila „preslaba da zagospodari Kontinentom, a prejaka da se u njega uklopi“.

Ako se želi spasavanje evropske monetarne unije, politička elita bi morala, neizostavno, da preduzme radikalne institucionalne reforme koje, s jedne strane, nalaže vreme, a koje su, s druge strane, nepopularne. Političari, međutim, upozorava Habermas, misle pre svega, i iznad svega, na svoje mandate i vlast, odlažući rešavanje problema, u čemu filozof vidi drastičan slučaj neodgovornosti političkih elita. U tom kontekstu Habermas uzima kao primer Merkelovu: od izbijanja grčke krize u maju 2010. godine i izgubljenih izbora u Severnoj Rajni-Vestfaliji, ona je svaki svoj potez podredila (samo) opstanku na vlasti.

[restrictedarea]

Dok je, gvozdenom rukom, naređivala drugima šta da rade, Merkelova je u sopstvenoj kući izbegavala da učini ono što se, u ime budućnosti, moralo učiniti. Njeni kritičari, ne samo politički rivali, označavaju godine njene vladavine kao „izgubljeno vreme“, „puno praznine“ i straha od neminovnih promena i reformi, koje bi bilo lakše realizovati kad zemlji „dobro ide“ kao što je to sada – niska stopa nezaposlenosti, rekordni poreski prihodi, rekordan izvoz – nego kad se zapadne u nevolje. Bilo bi, upozoravaju vladini kritičari, prirodno da se upravo u ovakvoj situaciji, zemlja počne oslobađati balasta starih dugova – 1.043 milijarde evra! – ali vlada to ne čini.

 

STRESNE REFORME Kancelarka je, pak, očigledno uverena da građani ne vole reforme koje su „uvek stresne“. Poslednji rezultati istraživanja raspoloženja javnog mnjenja jačaju je u tom uverenju: Nemci odavno nisu bili tako zadovoljni vladom kao sada!

Ta raspoloženja mogu biti veoma varljiva, upozorava politikolog Herfrid Minkler, koga „Špigl“ zajedno sa sociologom Ulrihom Bekom i filozofom Peterom Sloterdijkom „uvodi“ u ovu temu. Minkler skreće pažnju na činjenicu da „partijska demokratija“ (ili partokratija) ne izbacuje u prvi plan ličnosti spremne na rizik – koji nosi u sebi rizik i za samu stranku – nego sposobne da se „prilagođavaju“. Posledica takvog (preovlađujućeg) stanja duha: nema više političara koji su spremni, i sposobni, da misle dugoročnije, hrabrih da preduzimaju (trenutno) nepopularne mere i rešavaju probleme koji (trenutno) nisu na dnevnom redu.

Sociolog Bek konstatuje da politika izbegava da blagovremeno pruži odgovore na goruća pitanja trenutka, iz straha da ne „povredi“ i razočara određene biračke grupe, i tako stvarnost biva brža od politike. Dramatične promene koje su se, u svim oblastima, već dogodile, nisu radikalno promenile odnose u familiji, klasnoj strukturi i obrazovanju, nego i u standardima na osnovu kojih, i uz pomoć kojih se procenjuju i vrednuju te promene: nastao je vakuum u traganju za odgovorom kako će društvo izgledati u budućnosti.

Bek ukazuje na posebno dramatične promene u familiji, gde su, u poslednje dve decenije, nestali, ne samo svaka hijerarhija, nego i nekadašnji životni modeli: hoće li brak biti legalan ili ne, homo ili hetero, pod jednim krovom ili „na distanci“, s njenom, njegovom ili „našom“ decom, sve se najednom prihvata i toleriše. Uz to ide i podatak da svako treće dete u Nemačkoj ispod pet godina ima strano poreklo. Vlada na sve to reaguje, kad je reč o familiji, politikom „koja ne zna šta hoće“, a Merkelova, koja kao šef vlade ima ovlašćenja i obavezu da određuje smernice, nije, u ovoj oblasti, „sposobna da to učini“.

Jedan od najpoznatijih i najprovokativnijih nemačkih filozofa među savremenicima, Sloterdijk, kaže da u Nemačkoj vlada „hronični štimung (s)trpljenja“, stanje duha koje filozof, u poslednje vreme, označava kao „letargokratiju“ koju je Merkelova „preuzela od Kola“. On za to ne krivi samo politiku – letargija kreće iz samog društva. U njegovim zemljacima zapaža više „straha od gubitka nego ljubavi prema sutrašnjici“. Iako im trenutno ide bolje nego ikad ranije, Nemci su obuzeti strahom. Kriza evra, iako ekonomski nije naudila Nemačkoj, unela je osećanje opasnosti i strepnje da bi, jednog dana, i Nemce mogla da (su)stigne sudbina južnih Evropljana.

I sam Sloterdijk je izgleda „načet“ dahom letargije: ovoga puta uopšte, kaže, neće glasati na parlamentarnim izborima. Ranije ga je vodilo geslo da bira „manje zlo“. Šta, međutim, činiti kad više ne znaš gde „leži“ manje zlo?

 

TREĆERAZREDNI PARTNERI Sumornijim raspoloženjima pred izbore za Bundestag, uprkos dobroj ekonomskoj „kondiciji“, uveliko doprinosi afera s agresivnom američkom špijunažom koja je Nemce pogodila, uz svu drugu štetu, emotivno u sam nacionalni nerv: bili su, uprkos svemu, sve do izbijanja velikog skandala, uvereni da ih tako važan partner s one strane Atlantika na skali poverenja i simpatija drži visoko. Ispostavilo se da su u nepouzdanom, trećerazrednom društvu, i pod posebnim tretmanom američke špijunaže.

Na skali zemalja koje su u klasifikaciji famozne Agencije za nacionalnu bezbednost, koja nadzire ceo svet, u špijunskim prioritetima ocenjivane od jedan do pet, Nemačka je „zaradila“ trojku, s naglašenim interesom.

U prvom planu, i na posebnom nišanu, jedinicom su označene Rusija, Kina, Iran, Pakistan i Afganistan. A Nemačka se našla daleko iza četvorke najpouzdanijih i najpoverljivijih američkih prijatelja i partnera, Velike Britanije, Kanade, Australije i Novog Zelanda.

Uprkos tesnoj saradnji sa nemačkom Saveznom obaveštajnom službom (BND), američki špijuni, stacionirani, inače, u tajnovite baze na samom nemačkom tlu, stavili su pod posebnu prismotru nemačku spoljnu politiku, izvoz oružja i otkrivanje islamskih simpatizera. Ovo poslednje se obrazlaže

(pr)ocenom da veliki broj potencijalnih terorista „krstari Evropom“.

Vladin predstavnik za novinare Štefan Zajbert opomenuo je Amerikance da baš i nije lepo što im to rade. Prijatelji se ne špijuniraju, nismo u Hladnom ratu. Zatečena i zanemela, vlada je, više da bi umirala domaću javnost, gnevnu što odlučnije ne reaguje, zatražila objašnjenje (ne i izvinjenje) iz Vašingtona, koje nikako da stigne.

Amerikanci imaju očigledno preča posla. Nemcima je ostavljeno da se snalaze kako znaju i – da se međusobno optužuju. Što i čine. Vladajući konzervativci su pokušali da, koliko-toliko, pronađu izlaz iz krajnje neugodne situacije, prebacujući krivicu na opozicione socijaldemokrate. Tvrde da je upravo njihov čovek, bivši kancelar Gerhard Šreder, dao američkim obaveštajnim službama odrešene ruke, kako bi stišao gnev tadašnjeg američkog predsednika Džordža Buša što je odbio da ga sledi u iračkoj ratnoj avanturi. Šreder je na toj „karti“ pobedio na izborima, ali je zaista požurio da, posle američkog „crnog septembra“, da Amerikancima i više nego što traže.

Njegov čovek zadužen u tom času za tajne službe, potonji šef diplomatije Frank Valter Štajnmajer, uzvraća tvrdnjom da je posredi dvoličnost konzervativaca. Oni, socijaldemokrate, jesu pružili podršku Vašingtonu u „prvom globalnom ratu protiv terorizma“, koji je počeo napadom na (nesrećni) Afganistan, i koji još traje, ali su njihovi naslednici na vlasti, konzervativci, dopustili američkim špijunima da svuda vršljaju i rade šta hoće.

Pre će biti da ih CIA i NSA nisu, sakupljajući monstruozno visok broj podataka u Nemačkoj (pola milijarde samo u decembru prošle godine), o svemu i svačemu, od prisluškivanih telefonskih razgovora do elektronske pošte svakog korisnika kompjutera i Interneta, nisu nizašta pitali. Jedno je sigurno: ured predsedništva Vlade, u čijoj nadležnosti je kontrola domaćih tajnih službi, obaveštajnih i kontraobaveštajnih, ne zna šta sve zaista Amerikanci znaju, ne zna šta sve, iz Snoudenove fioke ili fioka novih Snoudena, može izaći na svetlo dana, ne zna tačno ni šta je špijunima, onim domaćim, koji su u neposrednoj nadležnosti vlade, poznato od onoga što Amerikanci znaju.

Zbog te situacije se, u javnim izjavama, hoda krajnje obazrivo, kao kroz minska polja. Niko da proslovi izričitu i obavezujuću reč, kad je sve u – neprozirnoj magli. I kad bi svaka reč mogla da se vrati, nekim novim otkrićem, kao bumerang.

[/restrictedarea]