Почетна / ТВ коментар / Крлежин лоби

Крлежин лоби

Пише Миодраг Зарковић

Додворавање овдашњих покондирених малограђана странцима очитава се како у скадарлијским рупама, тако и у емисијама Јавног сервиса у којима се бљутаво и отужно велича режимски књижевник из Брозовог доба, који није могао да сакрије лични презир, а можда и мржњу према Србима

Забринула се Б92 – иначе, најзабринутија телевизијска станица у историји – за Скадарлијску улицу, једну од београдских знаменитости, због стања у којем се иста налази. Оштећене фасаде и, још више, запуштена скадарлијска калдрма, подстакле су вазда будне и савесне прегаоце са „деведесет двојке“ да направе прилог о томе колико је ова улица безбедна за шетњу. Приказа њихова камера неколико снимака збиља пошироких „недостатака“ у калдрми, а забележена су и два потресна сведочења о томе колику опасност такве рупе носе са собом.

Најпре је своја искуства пренео Ђорђе Павлов, потписан као угоститељ, мада далеко познатији под надимком Ђока Кортина и као некадашњи манекен:

„Ја углавном седим у ‚Златном бокалу‘ и ту је моја дефинитивно обавеза да научим прву помоћ, не бих ли помогао туристима и туристкињама који овде, како уђу, тако падају, тако се ломе по овим рупчагама, и тако даље. Ми смо ту давали вештачко дисање неколико пута, воду, шећер и лимун и тако даље. Јер, ти људи, ти странци кад дођу овде, онда они гледају Скадарлију и не гледају рупе које би требало да прођу не би ли преживели некако и не би ли дошли цели и читави до краја Скадарлије.“

Мало иза Павлова, сличну оцену изнела је и једна пролазница, Београђанка средњих година:

„Мислим да је страшно што је ово једно туристичко, репрезентативно место, и људи који долазе, странци, заиста могу да угану чланак, а и сломе ногу.“

Наравоученије: ако сте странац и случајно се повредите док шетате Скадарлијом, не берите бригу, спасиће вас Ђока Кортина (свеједно да ли сте мушко или женско, човек је – политички коректан до крајњих граница – задужен и за туристе и за „туристкиње“) или неко од његових истомишљеника, тј. Београђана који се у свом граду и држави понашају као да су странци, те очекују да сви падају на колена пред њима. Е сад, ако сте туриста из Србије, рецимо Лесковчанин или Сомборац, па се угрувате у Скадарлији, сналазите се сами, како знате и умете. Има Ђока Кортина паметнија посла него да губи време са вама. Као и Б92, уосталом.

А, ако се питате због чега Србија већ више од две деценије не може људски да стане на своје ноге: па, можда због тога што је препуна покондиреног полусвета који цркава од секирације око ногу и зглобова странаца, гадећи се успут на све што има корените везе са Србијом.

 

[restrictedarea]

***

Додуше, постоје појаве до којих је покондиреном полусвету јако стало, иако држи да су у коренитој вези са Србијом. По правилу, међутим, те појаве имају везе једино са српским понижењима и недостојним „прилагођавањима“ накарадним политичким циљевима (а покондиреном полусвету у ствари је једино и стало до дотичних накарадних замисли, као што су права Југославија и лажна Европа). У такве појаве спада и Мирослав Крлежа, хрватски писац рођен пре 120 година, што је лепа бројка, некако округла, па згодна за употребу у држави увек посвећеној каквим датумима.

Пошто је европски датум из сладуњаво нестварне будућности изостао, сада се пажња усмерава на југословенске датуме из једнако сладуњаве и нестварне прошлости, а у том миљеу Крлежина годишњица дође му као незаобилазна посластица. У име Јавног сервиса, посластице се дохватио Горислав Папић, кога још није прошла енергија задобијена не тако давним доласком на РТС. Папић тако, хватајући се укоштац са најразноразнијим темама, прераста у можда и највреднијег ствараоца садашњег РТС-а. Е сад, хватати се укоштац је једно, а изађи читав из истог је нешто сасвим друго, што би Папић већ морао да схвата, поготово после отужних промашаја као што је била његова емисија о Крлежи приказана 4. јула на „Првом програму“.

О Крлежи су, кроз одвојене разговоре са Папићем, говорили писци Мухарем Баздуљ, Михајло Пантић и Владимир Кецмановић, професор књижевности Гојко Тешић и театролог Јован Ћирилов. Изузев Кецмановића, који је био позван вероватно зарад привида уравнотеженог приступа, остали саговорници били су одушевљени, чак усхићени Крлежиним књижевним, па и људским дометима. На пример, Баздуљ рече ово:

„Из свега што је Крлежа написао, ја не могу да помислим да би он икад помислио да Аустријанци, Мађари или Италијани могу Хрватима, ако хоћеш и као народ, бити ближи од Срба.“

Дирљив, мада помало и чудноват осврт на национална и међунационална становишта Мирослава Крлеже, који је у својим записима из 1919. године Србе описивао као „ове балканске Цигане“ и као „ове ушљиве балканске Цигане“, а исте записе поново објавио 1954. године, на шта је тих дана указао Антоније Тодоровић јавним обраћањем Крлежи. Да није можда Баздуљ, као стручњак за Крлежу, на то заборавио?! Или је Баздуљ могуће сметнуо с ума Крлежин текст у „Сведочанствима“ из 1952. године, када је Београд – који је, према убеђењу Папићевих саговорника, силно волео – погрдно називао заосталом провинцијом и престоницом мезетлука, на шта је реаговао новинар Миодраг Јанићијевић приватним писмом Крлежи, које је овај, противно свим неписаним правилима пристојности, проследио уреднику „Сведочанстава“ Марку Ристићу, који је после тога захваљујући политичком утицају загорчао живот Јанићијевићу?!

Како је, са овим сазнањима, могуће изрећи да се не може „ни помислити да би Крлежа помислио“ како су неки народи ближи Хрватима него Срби?

До усијања опчињен Крлежом био је и Ћирилов, који је хрватском писцу спреман да опрости и сврставање у „маспоковце“ (прелазан облик усташа, између Павелића и Туђмана) 1971. године.

„Тог тренутка је он био са једном за мене негативном струјом, која је била сувише националистичка. Али он је ту опасност од хегемоније српске, од хегемоније Београда, он је то уочио и пре рата, без обзира на то колико је волео Београд и колико је волео своје истомишљенике у Београду.“

Обратите пажњу на логику Ћирилова: 1) јесте се Крлежа слизао са суптилним усташама, али добро, боже мој, нећемо ваљда сваку мржњу према Србима да узимамо за зло, занео се мало човек, ништа страшно; 2) Крлежа је изгледа успео да преокрене и ток времена, јер је његова одлука у ствари последица нечега што се догодило двадесет година касније, а не обрнуто, таман посла – није Крлежино приклањање тој некој „сувише националистичкој“ струји подстицало Хрвате да наставе тамо где су прекинути 1945, него је српска самоодбрана из деведесетих та која је крива за Крлежино слизавање са „плишаним усташама“ из седамдесетих.

Да ли је нормално, да ли је у нормалном свету уобичајено, да ли је у другим државама забележено, да се на Јавном сервису на овако бедан начин говори о националном питању које је без главе оставило и на разне друге начине унесрећило небројене Србе из Крајине?

Посебан шлагер био је Гојко Тешић, професор књижевности на Новосадском универзитету и, у слободно време, „јунак“ текуће и жестоке јавне расправе о платама и хонорарима у „Службеном гласнику“. Елем, када га је Папић подсетио на то, Тешић рече да „неће“ да прича о томе како је 1993. у Београду приредио обележавање Стогодишњице рођења Мирослава Крлеже. Овако изгледа то када Тешић неће да збори о нечему:

„Јесам имао проблема и не бих се враћао на ту причу. Та прича је до те мере мрачна. Можда сам тек сад свестан те чињенице шта сам заправо учинио у том часу и која је то врста провокације. А оно што је свакако занимљиво: Загреб у том часу није обележио, и ја сам, наравно у недостатку комуникације, објавио један избор загребачких теоретичара, историчара књижевности. И морам признати да су били изузетно захвални и поносни на ту чињеницу што је ето Београд имао храбрости да обележи ту значајну годишњицу.“

Од свега је, међутим, најпоразнија чињеница да РТС до дана данашњег није направио нити једну сличну или било какву емисију о Милошу Црњанском, српском и европском књижевном великану, чија дела и даље одзвањају кроз деценије, али не зато што се Црњански додворавао Брозовом режиму – јер и није, за разлику од Крлеже, него је био од истог режима прогањан све до позног животног доба – већ зато што његова дела представљају, уз дела Иве Андрића, праве бисере српске, регионалне, па и европске и светске књижевности. А зашто би се РТС бавио Црњанским баш сада? Па, можда зато што је он био вршњак са Крлежом. И Црњански је 1893. годиште, што ће рећи да је и од његовог рођења прошло 120 година, колико и од Крлежиног. Можда би Горислав Папић и РТС могли да се сете и тог јубилеја?

Или једног другог, још округлијег јубилеја – двестоте годишњице рођења Петра Петровића Његоша? Памти ли ко да су се Горислав Папић или неко од његових колега посветили Његошу барем у приближној мери колико су се овом описаном приликом бавили Крлежом?

 

***

Помислио би неко, на основу горњих редова, да Јавним сервисом – може бити – дрма хрватски лоби, што је узрок повлашћеног положаја Крлеже у односу на српске великане писане речи. Можда би тај неко и био у праву: ако хрватски лоби дрма покрајинским Јавним сервисом, тј. „Радио-Телевизијом Војводине“, што не би и републичким?!

Шта би, иначе, са покрајинским Јавним сервисом? Да ли су тужили „Печат“ за „говор мржње“, како су громогласно најављивали зимус? Колико „Печат“ зна, нису. А ваљда би „Печат“ знао да је тужен. Оно што „Печат“ такође зна, међутим, може бити још занимљивије: тамо је, у РТВ-у, дотерало цара до дувара. Упућени кажу да плате касне као никада и да је стање хаотично. Више о томе у следећем броју.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *