Krležin lobi

Piše Miodrag Zarković

Dodvoravanje ovdašnjih pokondirenih malograđana strancima očitava se kako u skadarlijskim rupama, tako i u emisijama Javnog servisa u kojima se bljutavo i otužno veliča režimski književnik iz Brozovog doba, koji nije mogao da sakrije lični prezir, a možda i mržnju prema Srbima

Zabrinula se B92 – inače, najzabrinutija televizijska stanica u istoriji – za Skadarlijsku ulicu, jednu od beogradskih znamenitosti, zbog stanja u kojem se ista nalazi. Oštećene fasade i, još više, zapuštena skadarlijska kaldrma, podstakle su vazda budne i savesne pregaoce sa „devedeset dvojke“ da naprave prilog o tome koliko je ova ulica bezbedna za šetnju. Prikaza njihova kamera nekoliko snimaka zbilja poširokih „nedostataka“ u kaldrmi, a zabeležena su i dva potresna svedočenja o tome koliku opasnost takve rupe nose sa sobom.

Najpre je svoja iskustva preneo Đorđe Pavlov, potpisan kao ugostitelj, mada daleko poznatiji pod nadimkom Đoka Kortina i kao nekadašnji maneken:

„Ja uglavnom sedim u ‚Zlatnom bokalu‘ i tu je moja definitivno obaveza da naučim prvu pomoć, ne bih li pomogao turistima i turistkinjama koji ovde, kako uđu, tako padaju, tako se lome po ovim rupčagama, i tako dalje. Mi smo tu davali veštačko disanje nekoliko puta, vodu, šećer i limun i tako dalje. Jer, ti ljudi, ti stranci kad dođu ovde, onda oni gledaju Skadarliju i ne gledaju rupe koje bi trebalo da prođu ne bi li preživeli nekako i ne bi li došli celi i čitavi do kraja Skadarlije.“

Malo iza Pavlova, sličnu ocenu iznela je i jedna prolaznica, Beograđanka srednjih godina:

„Mislim da je strašno što je ovo jedno turističko, reprezentativno mesto, i ljudi koji dolaze, stranci, zaista mogu da uganu članak, a i slome nogu.“

Naravoučenije: ako ste stranac i slučajno se povredite dok šetate Skadarlijom, ne berite brigu, spasiće vas Đoka Kortina (svejedno da li ste muško ili žensko, čovek je – politički korektan do krajnjih granica – zadužen i za turiste i za „turistkinje“) ili neko od njegovih istomišljenika, tj. Beograđana koji se u svom gradu i državi ponašaju kao da su stranci, te očekuju da svi padaju na kolena pred njima. E sad, ako ste turista iz Srbije, recimo Leskovčanin ili Somborac, pa se ugruvate u Skadarliji, snalazite se sami, kako znate i umete. Ima Đoka Kortina pametnija posla nego da gubi vreme sa vama. Kao i B92, uostalom.

A, ako se pitate zbog čega Srbija već više od dve decenije ne može ljudski da stane na svoje noge: pa, možda zbog toga što je prepuna pokondirenog polusveta koji crkava od sekiracije oko nogu i zglobova stranaca, gadeći se usput na sve što ima korenite veze sa Srbijom.

 

[restrictedarea]

***

Doduše, postoje pojave do kojih je pokondirenom polusvetu jako stalo, iako drži da su u korenitoj vezi sa Srbijom. Po pravilu, međutim, te pojave imaju veze jedino sa srpskim poniženjima i nedostojnim „prilagođavanjima“ nakaradnim političkim ciljevima (a pokondirenom polusvetu u stvari je jedino i stalo do dotičnih nakaradnih zamisli, kao što su prava Jugoslavija i lažna Evropa). U takve pojave spada i Miroslav Krleža, hrvatski pisac rođen pre 120 godina, što je lepa brojka, nekako okrugla, pa zgodna za upotrebu u državi uvek posvećenoj kakvim datumima.

Pošto je evropski datum iz sladunjavo nestvarne budućnosti izostao, sada se pažnja usmerava na jugoslovenske datume iz jednako sladunjave i nestvarne prošlosti, a u tom miljeu Krležina godišnjica dođe mu kao nezaobilazna poslastica. U ime Javnog servisa, poslastice se dohvatio Gorislav Papić, koga još nije prošla energija zadobijena ne tako davnim dolaskom na RTS. Papić tako, hvatajući se ukoštac sa najraznoraznijim temama, prerasta u možda i najvrednijeg stvaraoca sadašnjeg RTS-a. E sad, hvatati se ukoštac je jedno, a izađi čitav iz istog je nešto sasvim drugo, što bi Papić već morao da shvata, pogotovo posle otužnih promašaja kao što je bila njegova emisija o Krleži prikazana 4. jula na „Prvom programu“.

O Krleži su, kroz odvojene razgovore sa Papićem, govorili pisci Muharem Bazdulj, Mihajlo Pantić i Vladimir Kecmanović, profesor književnosti Gojko Tešić i teatrolog Jovan Ćirilov. Izuzev Kecmanovića, koji je bio pozvan verovatno zarad privida uravnoteženog pristupa, ostali sagovornici bili su oduševljeni, čak ushićeni Krležinim književnim, pa i ljudskim dometima. Na primer, Bazdulj reče ovo:

„Iz svega što je Krleža napisao, ja ne mogu da pomislim da bi on ikad pomislio da Austrijanci, Mađari ili Italijani mogu Hrvatima, ako hoćeš i kao narod, biti bliži od Srba.“

Dirljiv, mada pomalo i čudnovat osvrt na nacionalna i međunacionalna stanovišta Miroslava Krleže, koji je u svojim zapisima iz 1919. godine Srbe opisivao kao „ove balkanske Cigane“ i kao „ove ušljive balkanske Cigane“, a iste zapise ponovo objavio 1954. godine, na šta je tih dana ukazao Antonije Todorović javnim obraćanjem Krleži. Da nije možda Bazdulj, kao stručnjak za Krležu, na to zaboravio?! Ili je Bazdulj moguće smetnuo s uma Krležin tekst u „Svedočanstvima“ iz 1952. godine, kada je Beograd – koji je, prema ubeđenju Papićevih sagovornika, silno voleo – pogrdno nazivao zaostalom provincijom i prestonicom mezetluka, na šta je reagovao novinar Miodrag Janićijević privatnim pismom Krleži, koje je ovaj, protivno svim nepisanim pravilima pristojnosti, prosledio uredniku „Svedočanstava“ Marku Ristiću, koji je posle toga zahvaljujući političkom uticaju zagorčao život Janićijeviću?!

Kako je, sa ovim saznanjima, moguće izreći da se ne može „ni pomisliti da bi Krleža pomislio“ kako su neki narodi bliži Hrvatima nego Srbi?

Do usijanja opčinjen Krležom bio je i Ćirilov, koji je hrvatskom piscu spreman da oprosti i svrstavanje u „maspokovce“ (prelazan oblik ustaša, između Pavelića i Tuđmana) 1971. godine.

„Tog trenutka je on bio sa jednom za mene negativnom strujom, koja je bila suviše nacionalistička. Ali on je tu opasnost od hegemonije srpske, od hegemonije Beograda, on je to uočio i pre rata, bez obzira na to koliko je voleo Beograd i koliko je voleo svoje istomišljenike u Beogradu.“

Obratite pažnju na logiku Ćirilova: 1) jeste se Krleža slizao sa suptilnim ustašama, ali dobro, bože moj, nećemo valjda svaku mržnju prema Srbima da uzimamo za zlo, zaneo se malo čovek, ništa strašno; 2) Krleža je izgleda uspeo da preokrene i tok vremena, jer je njegova odluka u stvari posledica nečega što se dogodilo dvadeset godina kasnije, a ne obrnuto, taman posla – nije Krležino priklanjanje toj nekoj „suviše nacionalističkoj“ struji podsticalo Hrvate da nastave tamo gde su prekinuti 1945, nego je srpska samoodbrana iz devedesetih ta koja je kriva za Krležino slizavanje sa „plišanim ustašama“ iz sedamdesetih.

Da li je normalno, da li je u normalnom svetu uobičajeno, da li je u drugim državama zabeleženo, da se na Javnom servisu na ovako bedan način govori o nacionalnom pitanju koje je bez glave ostavilo i na razne druge načine unesrećilo nebrojene Srbe iz Krajine?

Poseban šlager bio je Gojko Tešić, profesor književnosti na Novosadskom univerzitetu i, u slobodno vreme, „junak“ tekuće i žestoke javne rasprave o platama i honorarima u „Službenom glasniku“. Elem, kada ga je Papić podsetio na to, Tešić reče da „neće“ da priča o tome kako je 1993. u Beogradu priredio obeležavanje Stogodišnjice rođenja Miroslava Krleže. Ovako izgleda to kada Tešić neće da zbori o nečemu:

„Jesam imao problema i ne bih se vraćao na tu priču. Ta priča je do te mere mračna. Možda sam tek sad svestan te činjenice šta sam zapravo učinio u tom času i koja je to vrsta provokacije. A ono što je svakako zanimljivo: Zagreb u tom času nije obeležio, i ja sam, naravno u nedostatku komunikacije, objavio jedan izbor zagrebačkih teoretičara, istoričara književnosti. I moram priznati da su bili izuzetno zahvalni i ponosni na tu činjenicu što je eto Beograd imao hrabrosti da obeleži tu značajnu godišnjicu.“

Od svega je, međutim, najporaznija činjenica da RTS do dana današnjeg nije napravio niti jednu sličnu ili bilo kakvu emisiju o Milošu Crnjanskom, srpskom i evropskom književnom velikanu, čija dela i dalje odzvanjaju kroz decenije, ali ne zato što se Crnjanski dodvoravao Brozovom režimu – jer i nije, za razliku od Krleže, nego je bio od istog režima proganjan sve do poznog životnog doba – već zato što njegova dela predstavljaju, uz dela Ive Andrića, prave bisere srpske, regionalne, pa i evropske i svetske književnosti. A zašto bi se RTS bavio Crnjanskim baš sada? Pa, možda zato što je on bio vršnjak sa Krležom. I Crnjanski je 1893. godište, što će reći da je i od njegovog rođenja prošlo 120 godina, koliko i od Krležinog. Možda bi Gorislav Papić i RTS mogli da se sete i tog jubileja?

Ili jednog drugog, još okruglijeg jubileja – dvestote godišnjice rođenja Petra Petrovića Njegoša? Pamti li ko da su se Gorislav Papić ili neko od njegovih kolega posvetili Njegošu barem u približnoj meri koliko su se ovom opisanom prilikom bavili Krležom?

 

***

Pomislio bi neko, na osnovu gornjih redova, da Javnim servisom – može biti – drma hrvatski lobi, što je uzrok povlašćenog položaja Krleže u odnosu na srpske velikane pisane reči. Možda bi taj neko i bio u pravu: ako hrvatski lobi drma pokrajinskim Javnim servisom, tj. „Radio-Televizijom Vojvodine“, što ne bi i republičkim?!

Šta bi, inače, sa pokrajinskim Javnim servisom? Da li su tužili „Pečat“ za „govor mržnje“, kako su gromoglasno najavljivali zimus? Koliko „Pečat“ zna, nisu. A valjda bi „Pečat“ znao da je tužen. Ono što „Pečat“ takođe zna, međutim, može biti još zanimljivije: tamo je, u RTV-u, doteralo cara do duvara. Upućeni kažu da plate kasne kao nikada i da je stanje haotično. Više o tome u sledećem broju.

[/restrictedarea]