Почетна / Свет / Бундестаг паралише Брисел

Бундестаг паралише Брисел

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Остварује ли се пројекат „немачке Европе“? Србија није једина жртва немачке блокаде; никада избори за један национални парламент нису изазвали толики политички дар-мар у Европској унији као ови за Бундестаг, иако се тек улази у захукталу, „врелу“ фазу изборне кампање

Никада чувена недоумица великог писца Томаса Мана, формулисана као судбинско питање Старог континента – да ли ће Немачка постати европска или ће Европа постати немачка – није била тако, готово драматично, актуелна као у последње време.
Дуго се чинило, заправо деценијама, да је та дилема и дефинитивно решена у пуном складу и сагласју с првим делом питања: све је чињено, и изван Немачке и у самој Немачкој, практично од времена после Другог светског рата и највише због удела нацистичке Немачке у катастрофи планетарних размера, да се она уклопи (и утера) у европски оквир.
Данашња Европска унија је, уосталом – с почетном идејом да се под контролу ставе (понајпре немачки) стратешки материјали који су до тада „хранили“ њене ратне амбиције (угаљ и челик) – успешно „чедо“ тог (политичког) контекста и (далекосежне) намере.
И заиста је, деценијама, Немачка (Западна) деловала кротко и дејствовала као део једног (мање или више хармоничног) оркестра, чији глас јесте био моћан, али никад премоћан. Све док је неспорни економски џин означаван као „политички патуљак“.

[restrictedarea]

 

УСАМЉЕНА И МОЋНА Рачунало се да ће с поновним уједињењем (неминовно) нарасти немачке политичке (и друге) амбиције, од чега се, прикривено или отворено, страховало. О томе сведочи оштро (и узалудно) супротстављање немачком уједињењу тадашње британске премијерке Маргарет Тачер. „Канцелар ујединитељ“ Хелмут Кол је све чинио да умири, и увери, узнемирене суседе упорно понављаном синтагмом да су немачко уједињење и европске интеграције „две стране исте медаље“ и да Немачка никада више неће кренути „на своју страну“, нити претакати своју моћ у премоћ како би дириговала ЕУ „оркестром“.
И кад би се нашла, а бивало је то све чешће у ЕУ недоумицама, на „подијуму“, за „пултом“ су, неминовно, стајала равноправно, раме уз раме, два „диригента“. Уз Хелмута Шмита – Жискар Дестен, уз Хелмута Кола – Франсоа Митеран; француско-немачка „осовина“ дуго је функционисала као (складна) покретачка снага европских интеграција.
За европским пултом данас је усамљена и (пре)моћна Ангела Меркел, с тврдом немачком (диригентском) палицом: њу просто гурају, готово поданички, узнемирени и преплашени, кризама уздрмани, политички бледи лидери европске фамилије да, још чвршћом руком, „преузме вођство“.
И она то чини, упркос упозорењима мудрих и искусних, попут готово стогодишњег Хелмута Шмита, да Немачка из историјских разлога на то нема право.
Њен прагматичан, али и особен начин, Улрих Бек, професор Универзитета у Минхену, у књизи „Светско ризично друштво и немачка Европа“, означава као (пандан макијавелизму) „меркијавелизам“. Меркелова је, каже Бек, створила једну врсту политичког стила којим успешно диктира правила готово свим земљама еврозоне. Кључни елемент немачке политике, по Беку, је рећи „не!“ На пример: ми вам нећемо дати новац, ми ћемо вам помоћи једино ако прихватите наше услове. Страшно средство моћи; ништа не кошта, а веома је ефикасно.
Ту снажну „палицу“ Меркелова практикује и у „српском случају“, понашајући се према беспомоћним и понизним српским политичарима као моћна укротитељица звери: диктирање услова за отварање фамозних „европских врата“ претвара се у драстични диктат. Остаје у томе непоколебљива и кад се нађе, у европској фамилији, готово сама против свих.
Та, готово провокативна непопустљивост, коју Меркелова смишљено и све наглашеније демонстрира с приближавањем избора за Бундестаг (22. септембра), почиње, изгледа, да делује иритирујуће на, доскора као ђачиће послушне и покорне европске министре. О томе, и канцеларкиним одлукама „с фаталним последицама“, писао је недавно хамбуршки „Шпигл“. Европски партнери, саопштава утицајни политички магазин, оптужују Меркелову да води изборну кампању „на рачун Европе“, уз констатацију неименованог, а високог функционера бриселске администрације, да „никад досад национални парламентарни избори (у овом случају немачки) нису тако (драстично) доминирали европском политиком“.
Најновије варнице плануле су управо због Србије. Док су остали министри спољних послова Европске уније били спремни да одреде тај фамозни датум за почетак преговора још ове године, успротивио се шеф немачке дипломатије Гвидо Вестервеле, тражећи одлагање термина за почетак следеће године. И још нешто: „случај Србија“ изузима се, кад је реч о одређивању датума за преговоре с Бриселом из, досад уобичајене, надлежности министара спољних послова, и преноси на највиши ниво, у руке шефова држава и влада. То се до сада никад није догодило.

ЛУКСЕМБУРШКИ СИМПТОМ Министру спољних послова маленог Луксембурга Жану Аселборну је, према „Шпиглу“, пред овим диктатом (велике) Немачке „пукао филм“: ми ваљда нисмо, рекао је гневно, нека афричка унија, иначе бисмо могли да препустимо Бундестагу да одлучује уместо нас. Остали министри су се, „гунђајући“, саглашавали са Луксембуржанином.
„Шпигл“ ову епизоду узима као „симптом“ нараслог нерасположења у европским престоницама због „антиевропског курса“ који званични Берлин демонстрира у тек захукталој изборној кампањи. Меркелова је на последњем ЕУ самиту јетко контрирала, тврдећи да њој није познато да је било која европска одлука промењена или пролонгирана због немачких парламентарних избора.
Хамбуршки недељник, међутим, констатује да је немачка блокада преговора са Србијом само један од многих примера који оповргавају Меркелову. На исти начин, изричитим захтевом Берлина, блокирано је отварање нових поглавља у „вечитим“ преговорима с Турском.
На личну, и снажну, интервенцију Меркелове код премијера Ирске (која је председавала у првом полугодишту ове године Унијом) одгођена је већ, иначе тешко донета одлука, о горњој граници штетних издувних гасова: канцеларки никако није одговарало да се обзнани одлука која погађа немачке произвођаче луксузних аутомобила, „Дајмлер“ („мерцедес“) и „БМВ“, пре избора.
Стало се и са реформама унутар ЕУ, опет због Бундестага. Меркелова је прошле године, усред кризе која потреса саме темеље европске куће, срчано пледирала за „више, а не мање Европе“. Ништа од тога данас. Ни реч о реформама.
Немачку канцеларку оптужују, такође, да је многе одлуке у време кризе извукла на „шефовски ниво“, с фаталним последицама. И да је заокретом у европској политици, с (пре)наглашеним националним интересима – а све то с погледом на предстојеће парламентарне изборе – нашкодила Унији у њеним најдраматичнијим тренуцима.

НЕИЗВЕСНИ ИЗБОРИ Меркелова је, међутим, политички прагматик. И није у томе усамљена. Њој је, као уосталом, и другим националним лидерима којима су „уста пуна Европе“, далеко важније оно што се збива, и што ће се збити, на националном плану, поготово у тренутку кад се – реч је о изборима за Бундестаг 22. септембра – решава њена политичка судбина: хоће ли сићи с канцеларског трона или, освајајући трећи мандат, кренути стопама њеног „политичког оца“ и моћног политичког протежера Хелмута Кола, који је владао пуних шеснаест година.
Нека истраживања показују да би на непосредним изборима Меркелова надмоћно победила њеног социјалдемократског ривала и изазивача Пера Штајнбрика. Канцелар се, међутим, бира и потврђује у Бундестагу, као кандидат странке која је остварила најбољи резултат на изборима и може да формира већину у парламенту.
Конзервативци тренутно боље стоје од традиционалних ривала и противника, социјалдемократа. Постоје, међутим, процене да би предстојећи парламентарни избори, упркос свему томе, могли да буду крајње неизвесни.
Млађи члан црно (конзервативци)-жуте (либерали) коалиције, а реч је о овим другима, на коју се, како ствари тренутно стоје, Меркелова може једино ослонити (зелени је неће, на евентуалну сарадњу с Левицом ни једни, ни други уопште не рачунају), бори се за ваздух. Ако се опет не догоди неко чудо, као на минулим изборима када су либерали, предвођени Гвидом Вестервелеом, остварили завидан (двоцифрени) резултат, либерали ће, према актуелним прогнозама, једва прећи обавезни цензус од пет одсто да би се прекорачио праг Бундестага.
Социјалдемократе у тој ровитости садашње владајуће коалиције виде извесну шансу за себе, и наду у промену власти у Берлину: могло би се догодити да, захваљујући највише тренутном политичком капиталу зелених, сакупе довољан број гласова и свргну несаломиву Меркелову с трона.
Много је, међутим, оних који су уверени да ће 22. септембра доћи до пат позиције између два противничка табора, конзервативаца и либерала с једне, и социјалдемократа и зелених с друге стране. У том случају Немачка би добила, трећи пут у послератној историји, „велику коалицију“, принудни црно-црвени брак, при чему се не може предвидети ко би у том браку био „млађи партнер“.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Sta Adolf nije ratom osfojio to Merkel osfaja preku EU. I to dobrovoljno. Clanice dobrovoljno hoce u zagrljaj Njemacke i da joj sluze. Drugi zapadnjaci nisu bolji od njihov sef posto imaju korist od to. Kad sam video sliku merkelove kako gleda kroz prozor mislio sam da je neko drugi koji nosi braun jaknu.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *