Bundestag parališe Brisel

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Ostvaruje li se projekat „nemačke Evrope“? Srbija nije jedina žrtva nemačke blokade; nikada izbori za jedan nacionalni parlament nisu izazvali toliki politički dar-mar u Evropskoj uniji kao ovi za Bundestag, iako se tek ulazi u zahuktalu, „vrelu“ fazu izborne kampanje

Nikada čuvena nedoumica velikog pisca Tomasa Mana, formulisana kao sudbinsko pitanje Starog kontinenta – da li će Nemačka postati evropska ili će Evropa postati nemačka – nije bila tako, gotovo dramatično, aktuelna kao u poslednje vreme.
Dugo se činilo, zapravo decenijama, da je ta dilema i definitivno rešena u punom skladu i saglasju s prvim delom pitanja: sve je činjeno, i izvan Nemačke i u samoj Nemačkoj, praktično od vremena posle Drugog svetskog rata i najviše zbog udela nacističke Nemačke u katastrofi planetarnih razmera, da se ona uklopi (i utera) u evropski okvir.
Današnja Evropska unija je, uostalom – s početnom idejom da se pod kontrolu stave (ponajpre nemački) strateški materijali koji su do tada „hranili“ njene ratne ambicije (ugalj i čelik) – uspešno „čedo“ tog (političkog) konteksta i (dalekosežne) namere.
I zaista je, decenijama, Nemačka (Zapadna) delovala krotko i dejstvovala kao deo jednog (manje ili više harmoničnog) orkestra, čiji glas jeste bio moćan, ali nikad premoćan. Sve dok je nesporni ekonomski džin označavan kao „politički patuljak“.

[restrictedarea]

 

USAMLJENA I MOĆNA Računalo se da će s ponovnim ujedinjenjem (neminovno) narasti nemačke političke (i druge) ambicije, od čega se, prikriveno ili otvoreno, strahovalo. O tome svedoči oštro (i uzaludno) suprotstavljanje nemačkom ujedinjenju tadašnje britanske premijerke Margaret Tačer. „Kancelar ujedinitelj“ Helmut Kol je sve činio da umiri, i uveri, uznemirene susede uporno ponavljanom sintagmom da su nemačko ujedinjenje i evropske integracije „dve strane iste medalje“ i da Nemačka nikada više neće krenuti „na svoju stranu“, niti pretakati svoju moć u premoć kako bi dirigovala EU „orkestrom“.
I kad bi se našla, a bivalo je to sve češće u EU nedoumicama, na „podijumu“, za „pultom“ su, neminovno, stajala ravnopravno, rame uz rame, dva „dirigenta“. Uz Helmuta Šmita – Žiskar Desten, uz Helmuta Kola – Fransoa Miteran; francusko-nemačka „osovina“ dugo je funkcionisala kao (skladna) pokretačka snaga evropskih integracija.
Za evropskim pultom danas je usamljena i (pre)moćna Angela Merkel, s tvrdom nemačkom (dirigentskom) palicom: nju prosto guraju, gotovo podanički, uznemireni i preplašeni, krizama uzdrmani, politički bledi lideri evropske familije da, još čvršćom rukom, „preuzme vođstvo“.
I ona to čini, uprkos upozorenjima mudrih i iskusnih, poput gotovo stogodišnjeg Helmuta Šmita, da Nemačka iz istorijskih razloga na to nema pravo.
Njen pragmatičan, ali i osoben način, Ulrih Bek, profesor Univerziteta u Minhenu, u knjizi „Svetsko rizično društvo i nemačka Evropa“, označava kao (pandan makijavelizmu) „merkijavelizam“. Merkelova je, kaže Bek, stvorila jednu vrstu političkog stila kojim uspešno diktira pravila gotovo svim zemljama evrozone. Ključni element nemačke politike, po Beku, je reći „ne!“ Na primer: mi vam nećemo dati novac, mi ćemo vam pomoći jedino ako prihvatite naše uslove. Strašno sredstvo moći; ništa ne košta, a veoma je efikasno.
Tu snažnu „palicu“ Merkelova praktikuje i u „srpskom slučaju“, ponašajući se prema bespomoćnim i poniznim srpskim političarima kao moćna ukrotiteljica zveri: diktiranje uslova za otvaranje famoznih „evropskih vrata“ pretvara se u drastični diktat. Ostaje u tome nepokolebljiva i kad se nađe, u evropskoj familiji, gotovo sama protiv svih.
Ta, gotovo provokativna nepopustljivost, koju Merkelova smišljeno i sve naglašenije demonstrira s približavanjem izbora za Bundestag (22. septembra), počinje, izgleda, da deluje iritirujuće na, doskora kao đačiće poslušne i pokorne evropske ministre. O tome, i kancelarkinim odlukama „s fatalnim posledicama“, pisao je nedavno hamburški „Špigl“. Evropski partneri, saopštava uticajni politički magazin, optužuju Merkelovu da vodi izbornu kampanju „na račun Evrope“, uz konstataciju neimenovanog, a visokog funkcionera briselske administracije, da „nikad dosad nacionalni parlamentarni izbori (u ovom slučaju nemački) nisu tako (drastično) dominirali evropskom politikom“.
Najnovije varnice planule su upravo zbog Srbije. Dok su ostali ministri spoljnih poslova Evropske unije bili spremni da odrede taj famozni datum za početak pregovora još ove godine, usprotivio se šef nemačke diplomatije Gvido Vestervele, tražeći odlaganje termina za početak sledeće godine. I još nešto: „slučaj Srbija“ izuzima se, kad je reč o određivanju datuma za pregovore s Briselom iz, dosad uobičajene, nadležnosti ministara spoljnih poslova, i prenosi na najviši nivo, u ruke šefova država i vlada. To se do sada nikad nije dogodilo.

LUKSEMBURŠKI SIMPTOM Ministru spoljnih poslova malenog Luksemburga Žanu Aselbornu je, prema „Špiglu“, pred ovim diktatom (velike) Nemačke „pukao film“: mi valjda nismo, rekao je gnevno, neka afrička unija, inače bismo mogli da prepustimo Bundestagu da odlučuje umesto nas. Ostali ministri su se, „gunđajući“, saglašavali sa Luksemburžaninom.
„Špigl“ ovu epizodu uzima kao „simptom“ naraslog neraspoloženja u evropskim prestonicama zbog „antievropskog kursa“ koji zvanični Berlin demonstrira u tek zahuktaloj izbornoj kampanji. Merkelova je na poslednjem EU samitu jetko kontrirala, tvrdeći da njoj nije poznato da je bilo koja evropska odluka promenjena ili prolongirana zbog nemačkih parlamentarnih izbora.
Hamburški nedeljnik, međutim, konstatuje da je nemačka blokada pregovora sa Srbijom samo jedan od mnogih primera koji opovrgavaju Merkelovu. Na isti način, izričitim zahtevom Berlina, blokirano je otvaranje novih poglavlja u „večitim“ pregovorima s Turskom.
Na ličnu, i snažnu, intervenciju Merkelove kod premijera Irske (koja je predsedavala u prvom polugodištu ove godine Unijom) odgođena je već, inače teško doneta odluka, o gornjoj granici štetnih izduvnih gasova: kancelarki nikako nije odgovaralo da se obznani odluka koja pogađa nemačke proizvođače luksuznih automobila, „Dajmler“ („mercedes“) i „BMV“, pre izbora.
Stalo se i sa reformama unutar EU, opet zbog Bundestaga. Merkelova je prošle godine, usred krize koja potresa same temelje evropske kuće, srčano pledirala za „više, a ne manje Evrope“. Ništa od toga danas. Ni reč o reformama.
Nemačku kancelarku optužuju, takođe, da je mnoge odluke u vreme krize izvukla na „šefovski nivo“, s fatalnim posledicama. I da je zaokretom u evropskoj politici, s (pre)naglašenim nacionalnim interesima – a sve to s pogledom na predstojeće parlamentarne izbore – naškodila Uniji u njenim najdramatičnijim trenucima.

NEIZVESNI IZBORI Merkelova je, međutim, politički pragmatik. I nije u tome usamljena. Njoj je, kao uostalom, i drugim nacionalnim liderima kojima su „usta puna Evrope“, daleko važnije ono što se zbiva, i što će se zbiti, na nacionalnom planu, pogotovo u trenutku kad se – reč je o izborima za Bundestag 22. septembra – rešava njena politička sudbina: hoće li sići s kancelarskog trona ili, osvajajući treći mandat, krenuti stopama njenog „političkog oca“ i moćnog političkog protežera Helmuta Kola, koji je vladao punih šesnaest godina.
Neka istraživanja pokazuju da bi na neposrednim izborima Merkelova nadmoćno pobedila njenog socijaldemokratskog rivala i izazivača Pera Štajnbrika. Kancelar se, međutim, bira i potvrđuje u Bundestagu, kao kandidat stranke koja je ostvarila najbolji rezultat na izborima i može da formira većinu u parlamentu.
Konzervativci trenutno bolje stoje od tradicionalnih rivala i protivnika, socijaldemokrata. Postoje, međutim, procene da bi predstojeći parlamentarni izbori, uprkos svemu tome, mogli da budu krajnje neizvesni.
Mlađi član crno (konzervativci)-žute (liberali) koalicije, a reč je o ovim drugima, na koju se, kako stvari trenutno stoje, Merkelova može jedino osloniti (zeleni je neće, na eventualnu saradnju s Levicom ni jedni, ni drugi uopšte ne računaju), bori se za vazduh. Ako se opet ne dogodi neko čudo, kao na minulim izborima kada su liberali, predvođeni Gvidom Vesterveleom, ostvarili zavidan (dvocifreni) rezultat, liberali će, prema aktuelnim prognozama, jedva preći obavezni cenzus od pet odsto da bi se prekoračio prag Bundestaga.
Socijaldemokrate u toj rovitosti sadašnje vladajuće koalicije vide izvesnu šansu za sebe, i nadu u promenu vlasti u Berlinu: moglo bi se dogoditi da, zahvaljujući najviše trenutnom političkom kapitalu zelenih, sakupe dovoljan broj glasova i svrgnu nesalomivu Merkelovu s trona.
Mnogo je, međutim, onih koji su uvereni da će 22. septembra doći do pat pozicije između dva protivnička tabora, konzervativaca i liberala s jedne, i socijaldemokrata i zelenih s druge strane. U tom slučaju Nemačka bi dobila, treći put u posleratnoj istoriji, „veliku koaliciju“, prinudni crno-crveni brak, pri čemu se ne može predvideti ko bi u tom braku bio „mlađi partner“.

[/restrictedarea]