Почетна / Интервју / Живорад Жика Ајдачић: Српска култура је „исписана“ политиком

Живорад Жика Ајдачић: Српска култура је „исписана“ политиком

Разговарао Микојан Безбрадица
Фотографије Милан Тимотић

Влада је недавно усвојила одлуку према којој су статус установа културе од националног значаја добили и они које није поменула владина комисија основана са задатком да издвоји националне приоритете ове врсте; на том коначном списку су дакле институције које су као своју причу и свој „ћепенак” „гурали”други, па је, како то обично бива, политика о свему одлучила

На српској културној сцени редитељ Живорад Жика Ајдачић активно је присутан више од четири деценије. Током свих ових година, поред основног занимања, уметности и култури био је посвећен као писац, али и продуцент многобројних музичко-сценских пројеката од Драгачевског сабора трубача, преко Фестивала младих у Књажевцу, Уметничког каравана кроз Југославију, па до Дубровачких летњих игара, Телевизијског фестивала у Порторожу, радио емисија у Охриду…

[restrictedarea] Аутор је више издања и текстова објављених у најзначајнијим часописима и новинама, а ради и као рецензент и уредник бројних издања поезије и романа значајних писаца и аутора.
Његов друштвено-политички, а посебно културни ангажман обухватао је послове посланика делегата у Скупштини Републике Србије у два мандата; председника Одбора за науку, културу и образовање Скупштине Републике Србије; делегата одборника Скупштине града Београда, председника Комисије за међународну сарадњу града Београда, у два мандата био је члан Председништва ССРН Београда задуженог за културу, био је председник Управног одбора Позоришта на Теразијама, члан УО „Звездара-театра“ и Позоришта „Бошко Буха“…
Један је од оснивача и први председник БЕЛЕФ-а, члан је Савета Факултета музичке уметности Србије, потпредседник је Удружења драмских писаца Србије и члан Комисије за доделу признања уметницима, односно стручњацима у култури за врхунски допринос националној култури.
Такође, свесрдно ради на пословима генералног секретара КПЗ Србије, члана УО Народног позоришта у Београду (други мандат), председника УО за заштиту права интерпретатора, члана Одбора за организацију манифестације „Дани Београда“ и члана Комисије за сценску делатност Секретаријата за културу града Београда.
Ајдачић је и члан Комисије за стицање и одузимање статуса установе културе од националног значаја, коју образује Влада Србије на предлог Ресорног министарства.

Влада је недавно усвојила одлуку према којој је 60 установа културе добило статус од националног значаја. У јавности су вођене многе полемике око тога ко је тај статус „заслужио“, а ко није. Да ли сте изненађени бројним негативним реакцијама које су уследиле одмах после објављивања коначног списка?

У сваком случају, тако нешто могло је да се очекује зато што људи не знају многе ствари. Многи наиме мисле да у једном одређеном периоду све почиње од оних који су у том тренутку на власти. Свако ко дође на власт мисли да је држава. Мој пријатељ Милован Витезовић у својој песми каже да не почиње све од 1941. На то бих додао да не почиње све од 2000. године. Ми, из владине комисије, позивали смо се на стари Закон о култури из 1992. године, јер су у њему све институције од националног значаја биле набројане. Реч је, најчешће, о заводима, музејима, архивима… Када су у питању театри, на листи су били само Народно позориште у Београду и Српско народно позориште из Новог Сада. Међутим, појавио се проблем везан за институције на Косову, јер се поставило питање како да их, у садашњим околностима, назовемо. На Јавни конкурс, који је расписала републичка Влада, пријавило се око стотинак институција. У међувремену, тај списак је смањен на четрдесетак установа…

Али, полемику у јавности управо су изазвали различити спискови. Рецимо, Југословенско драмско позориште је било на листи Националног савета за културу, али не и владине Комисије?

Тачно. Владина комисија ниједно позориште није узела у обзир за разматрање изузев ова два која сам сада поменуо, али Савет је „гурао“ своју причу. Њихово је било да само дају своје мишљење, али су они чак ушли и у полемику „кад могу ти, зашто не могу ови“… На конкурс су се јавила и друга београдска позоришта. Међутим, не може комисија коју је основала Влада Републике Србије да решава проблеме градских позоришта. То је задатак њиховог оснивача. На крају се, како то обично бива, умешала и политика. Јер, свака партија, кад је на власти, има неки свој ћепенак. Када је наша комисија завршила рад, потписали смо записнике и предали влади на изјашњавање. Људи из Националног савета су имали одређене примедбе, али ми ниједно њихово мишљење нисмо прихватили. Иако нико од нас, из владине комисије, није имао баш ништа против ниједног позоришта, нити било које друге институције, у одређеном делу јавности створена је друга слика. Ми смо, једноставно, инсистирали на томе да се поштују критеријуми за добијање тог статуса.

Шта је био основни критеријум?

Основни критеријум је био да установе које конкуришу морају да буду основане од стране државе. Потом, неопходно је да имају национални придев, да негују пре свега српску, односно националну културу. Наравно, та категорија подразумева и обавезу ширења националне културе, поред њеног баштињења. Мене су највише нападали због тога што сам био против да се на списак уврсти Југословенско драмско позориште. То позориште није државно него градско. Многи не знају да је оно настало на месту где је некада, пре Другог светског рата, била Сцена „Мањеж“ Народног позоришта. Поставља се питање, између осталог, зашто она никад није враћена Националном театру? Наравно, Народно позориште није укњижено као власник, него је укњижена држава. Међутим, сви знамо да је Народно позориште државно позориште. Са друге стране, као одговор мени, појавила се полемика због „Културно-просветне заједнице Србије“. Некима није било јасно откуд се она нашла ту. Ти, који то питају, не знају да је ту институцију 1956. године основала држава, која је била и њен финансијер. На челу одбора био је Дража Марковић. КПЗС је и 1992. године била призната од стране државе са другим националним установама, а онда је 2001. године, за време мандата министра културе Лечића, заједно са још неким институцијама скинута са буџетског финансирања. То је био чист политички потез. Ти који су били против КПЗС не знају, на пример, да она у оквиру библиотеке „Хроника села“, заједно са академиком Радомиром Лукићем, објављује наслове из области социологије, историографије, демографије, етнологије, етнографије и антропогеографије српског народа. Највећи део наслова из ове библиотеке садрже и родослове појединачних фамилија или фамилија неког села, или група села. До сада смо објавили 457 бројева. Такође, додељујемо многа значајна признања као што су „Вукова награда“, „Златна значка“…

Зашто на списку нема, рецимо, „Матице српске“ која је веома важно чвориште уметничког стваралаштва у Србији и која од оснивања, 1826. године, представља установу свесрпског, саборног карактера?

За њу постоји посебан закон, као и за Српску академију наука и уметности. Међутим, на списку се налази библиотека Матице, која је у саставу „Матице српске“. САНУ је елитна институција. Кад је елитизам у питању, увек имам неку одступницу, али морам да признам да је она заиста елитна. Нејасно је, међутим, и даље зашто се од тих институција, за које важи посебан закон, издвајају библиотеке или, рецимо, галерије.

На коначном списку се налази укупно 60 установа. На почетку нашег разговора рекли сте да је после конкурса, на који се јавило њих стотинак, тај списак био сведен на око четрдесетак. Откуд се сада појавио вишак од 20 институција?

Тако је испало. Те установе су додате мимо знања нас из владине комисије. Чак нас нико није ни обавестио о томе. Такође, нејасно је да ли је неко питао град Београд да ли он, као оснивач, дозвољава да му неко други буде „титулар“. Јер, он сада мора да мења статуте, који су иначе непознаница, и своја права. У тим статутима неопходно је да се стави назнака да су то институције од посебног интереса. Да ли ће то одборници прихватити? О томе нико није размишљао. Значи, донете су неке одлуке, искључиво политичке природе, које немају никакво утемељење.

Да ли би овој листи требало прикључити наше цркве и манастире, а нарочито оне од непроцењиве важности на Косову и Метохији?

Пре неких седам, осам година УНЕСКО је заштитио све наше значајне манастире и цркве на Косову. Али, гле чуда, нико се тада из државе није побринуо да каже да та здања и споменици не могу да се зову косовским, већ- српским манастирима. То је једна апсурдна ситуација. Ми, из КПЗ, на челу са бројним угледним интелектуалцима и уметницима, направили смо протест тражећи од УНЕСКА да се то исправи.

Кад су у питању неке државне институције на Косову, рекли сте да ту постоје одређени проблеми…

Да, пре свега, ту сам мислио на Народни музеј у Приштини. Захтевали смо да се промени назив, јер он не може да се зове приштински када није у Приштини, пошто су све институције из тог града измештене. Једна од идеја је да се он преименује у Музеј Косова и Метохије. После тога, могао би да буде верификован као национална институција.

Кад већ помињемо Косово и Метохију, како оцењујете актуелну ситуацију у јужној српској покрајини?

Она је увек сложена. У време када сам био у Парламенту, пре деведесетих година, боравио сам тамо 40 дана поводом спровођења YU програма на Косову. За то време многе ствари су постале јасније. Прва и основна ствар, јесте да је, у многим сегментима, због свега што се у међувремену издешавало, крива држава. Узрок, између осталог, налази се и у Уставу из 1974. године који је катастрофалан. Са тим Уставом „народа и народности“, направили смо не само светску превару, него и велику глупост. Јер, у свету кад кажете народ и народност, то је једно те исто. Уместо да смо причали да је реч о националним мањинама, ми смо говорили то што смо говорили и онда, као последица свега тога, догодило се да су Албанци и муслимани постали народ. Сећам се, раније, кад смо у Скупштини доносили законе, ако нисмо имали сагласност покрајина Војводине и Косова, нисмо могли ништа да урадимо. Значи, оне су само привидно биле покрајине.

После парафираног Бриселског споразума, Србија се нада да ће крајем јуна добити дуго очекивани датум за почетак преговора са ЕУ. Мислите ли да је то реалност или утопија?

Не верујем да ће се то уопште догодити. Из досадашњег искуства, показало се да се увек нађе нека од земаља која ће нешто да условљава. Обично су то Немачка, Француска, Холандија… Згражавам се кад неко каже: „Идемо у Европу.“ Србија је у Европи још од 1835. године. О томе постоји и књига. Чувени енглески писац и дипломата Арчибалд Петон је написао да је Србија најмлађи члан фамилије европске заједнице. Интересује ме, кад причамо о култури, шта то има Европа, а нема Србија? Узмите само, као пример, наше велике сликаре у Француској као што су Мића Поповић, Бата Михајловић, Шобајић, Величковић… Они су од педесетих година прошлог века учили Французе како се слика, а ови који су живи, то раде и данас. Неки од њих су добили и француску Легију части. То много говори. Осамдесетих година српска књижевност је била најпревођенија, имали смо и одличне филмове. Сетимо се само „Скупљача перја“ који је 1967. године освојио „Гран при“ жирија Филмског фестивала у Кану… Ми смо Европа одавно и без те политичке одлуке.

Европа већ дуго није само географски појам, него, управо, простор исписан језиком идеологије и политике?

То није случајно. Први циљ је био да се разбије СССР, а потом и Југославија. То је остварено, а сада је трећи циљ да се неке државе додатно „уситне“ како би се са њима још лакше владало. Све то заједно, са својим савезницима, зацртале су главнокомандујуће европске земље Немачка и Француска.

У јавности се толико прича о датуму да су многе друге ствари, које су, можда, у овом тренутку приоритетније, постале маргинализоване. Да ли будућност Србије, заиста, толико зависи од тога да ли ћемо почети преговоре о приступању ЕУ или не?

Ово што се данас догађа на Косову… мислим… оставити један народ на цедилу. То је сада питање савести. Колика је цена за то, колико ће нас то коштати… Пре седам година опкладио сам се да Србија никада неће ући у ЕУ. Тврдио сам да ће се Унија пре распасти, него што ћемо ми ући у њу. Ево, узмимо само случај ових земаља у окружењу као што су Словенија, Мађарска или Румунија. Када је Словенија ушла у ЕУ, сви су говорили како тамо тече мед и млеко. Недавно сам био на Бледу и уверио се да је све супротно од тога. Тамо је сада катастрофа. Међутим, ми и даље имамо идеалну слику о тој Европи. Рецимо, Европа од нас тражи да замрзнемо плате и пензије, и Динкић одмах прихвати тако нешто. И сад се расправља о томе да ли је то у реду или не. Једни су за, други против. Али, са друге стране, нико не говори да је, на пример, 2000. године у влади било запослено 7.500 људи, а сада их има 31.000. Потом, колико имамо агенција? На предизборним скуповима сви су обећавали да ће их укинути или смањити. Па ни у тој Европи нема толико различитих агенција, колико их има овде код нас. Шта ће нам толике агенције, кад имамо министарства. Још нам само недостаје агенција за кијавицу која би водила рачуна о људима који кијају на улици или неком другом месту…
Када је тешко, људи се обично враћају у прошлост тврдећи да је „тада било боље“.

Да ли је то бег од стварности, односно неспремност да се човек суочи са неким реалним стањем ствари или не?

То је бег. Код нас се сви разумеју у све. Сви знају све о култури, образовању, сви су лекари и доктори јер се разумеју у медицину, а о спорту да и не говоримо. Мислим да је наш народ чудан. Он много тога, једноставно, брзо заборави. Многи не знају шта је било пре пет дана, пре годину дана… Да не говоримо о младим генерацијама које не памте нека „боља времена“.

Ко су њихови данашњи „узори“?

Њима су узори тајкуни, јер они живе „на високој нози“. Тако се опходе и понашају. Нешто мора да се мења, да би се створио неки трајни систем вредности. У време комунизма, десила се једна велика грешка у образовању – такозвано Шуварево образовање. Уништене су гимназије, а последице тога још увек се осећају. Процес образовног система културе и науке мора да буде дугорочан. Он не може да се уради данас за сутра. Култура нам је у катастрофалном стању. За њу се сада издваја свега 0,62 одсто. Увек смо причали да издвајање испод два одсто представља катастрофу. Шта је, онда, сад ово? У време комунизма држава је 2,7 одсто средстава усмеравала за културу. Ето, филмска индустрија овога пута није добила ни један једини динар. То је брука. Истина је да се код нас филмови праве за један одређен, мали, круг људи и за неке фестивале, јер биоскопи скоро да и не постоје. Али, без обзира на то, тако нешто није смело да се деси. Има ту још проблема…

Којих?

По тржишном принципу, нека филмове снима ко год хоће. Али, не могу да прихватим, ни као грађанин, ни као човек који се бави културом, да неко, ко узме новац од државе, снима филмове који нас представљају у лошем светлу. Имате филм који говори о томе како српски поп продаје проститутке по Косову УНПРОФОР-у и ЕУЛЕКС-у, потом, у једном другом, како су Руси и Срби убијали јадне Швабе у Банату, трећи приказује младог Србина који убија Роме по Београду, четврти како отац силује своје дете испод слике где се виде кнез Лазар и Милош Обилић. И тако даље, да сад не набрајам. Да се разумемо, ја нисам за цензуру. Увек сам потписивао петиције које су имале за циљ да заштите уметнике. Стао сам на страну Гојка Ђога, Милића од Мачве, Бране Петровића… Дакле, уметничко стваралаштво и уметничко мишљење мора да постоји, али мора да постоји и тржишно стваралаштво. Кад кажем тржишно… мислим на то да ти неко обезбеди новац, као што се ради у свету, али да то није држава… ти онда снимај шта хоћеш. Не можеш од државе да добијеш новац и онда да пљујеш по сопственом народу. Такође, не може држава да за музички фестивал „Егзит“ издвоји чак 35 милиона, а онда „Стеријином позорју“ уплати само четири милиона или „Змајевим играма“ свега 350.000 динара. Ту се, онда, поставља питање вредности. Још, чак, себи дозвољавамо да „Егзит“ буде проглашен за национални бренд Србије. Који национални бренд? То је, углавном, страна музика. Због тога не може да буде српски бренд, као што је рецимо Фестивал у Гучи који промовише неке наше традиционалне вредности. Мада, и то што се тамо ради у последње време, мора да се преиспита. Требало би да се рашчисти да ли то иде ка „Бир фесту“ и сличним манифестацијама или српском стваралаштву.

Били сте и члан Комисије за доделу националних пензија чији је правилник и даље веома дискутабилан. Дакле, да рашчистимо – да ли националне пензије представљају признање за врхунски допринос или социјалну помоћ?

Пре него што вам одговорим на то питање, хоћу да кажем следеће. Дакле, ове године и ја сам био на списку кандидата за то признање. Свакако да сам био поносан што ме је предложило чак шест уметничких удружења. Међутим, десила се интересантна ситуација. У време када сам био у бањи, звали су ме из Министарства културе да будем члан комисије. Казао сам им да се налазим на списку кандидата за то признање. Нисам желео „сукоб интереса“ и онда сам, као неко компромисно решење, за то место предложио двоје уметника који су већ добили поменуто признање. На крају, одлучио сам да личну корист ставим у други план и одустанем од кандидатуре зарад интереса армије уметника.

Дакле?

Критеријуми за доделу, од самог почетка, нису били јасни. Много тога је ту исполитизовано, јер битно је било ко коме припада, а не ко заслужује то признање. Такође, уопште није утврђен критеријум стручне оцене за сваког ствараоца. Значи, мора да постоји неко ко ће да да стручну оцену за оно што је кандидат урадио, а не да му то уради удружење или неки пријатељ по принципу „јесте, он је геније“, и то тако прође. Са друге стране, имали смо примедбе да неки кандидат који је богат у материјалном смислу, упркос томе што је врхунски уметник, не би требало да добије признање. Имали смо и примере неких стваралаца који су, нажалост, принуђени да користе народну кухињу како би преживели. Да не би више долазили у такве ситуације, предложили смо Министарству да национално признање буде искључиво за уметност и стваралаштво без обзира на материјално богатство, а да се овај социјални проблем реши на други начин. Дакле, да се упути захтев Министарству рада и социјалне политике да држава, једноставно, не сме више да дозволи да било који стваралац и уметник иде у националну кухињу. Значи, национална пензија није и не би смела да буде социјална помоћ. Другим речима, социјала не сме ићи на штету оних који заслужују признање. Инсистирао сам да се примене критеријуми за стицање статуса истакнутог уметника. Када би се они барем једним делом поштовали, јавност би веома била изненађена малим бројем уметника који су стварно допринели националној култури, а самим тим и заслужили то признање.

Шта би, заправо, требало да значи појам врхунски, односно трајан допринос националној култури?

Ма, нема ту много да се размишља. Зна се добро шта то значи. Кад је реч о сликарству, зна се ко је био један Паја Јовановић. Значи, у том правцу мора да се иде. Кад говоримо о књижевности, ту, пре свега, морамо да узмемо у обзир ауторе насушних књига. Дакле, књиге учила. Неко каже: „Ја сам објавио 15 књига.“ У реду, али ко их је, осим тебе и чланова ближе фамилије, прочитао? Значи, није битан квантитет, него квалитет. Не може свако да буде Раша Плаовић, Љуба Тадић, Мирослав Чангаловић, Радмила Бакочевић… Зна се врло добро ко су наши истакнути уметници у свим сегментима. Потребно је једино да са својом савешћу пратимо сва та достигнућа у свим областима. Када дођемо до тог нивоа, онда неће моћи да се деси да неко, попут Боре Ћосића, буде носилац националног признања. Заиста је парадоксално да неко ко више од 30 година живи у Немачкој и при том, на свом сајту, у најгорем могућем светлу говори о српској култури и уметности, добије награду за допринос тој истој култури.

Због великог броја функција које су вам до сада биле поверене, али и ових које тренутно обављате, многи вас доживљавају као сиву еминенцију српске културе?

Имам више функција него неко година, али оне су увек биле волонтерске. Значи, никад од државе нисам тражио ни динар, нити ми је он потребан за то што ми је поверено. Ма, каква сива еминенција. Иза мене стоји искључиво биографија на коју сам поносан. Већ 37 година налазим се у статусу самосталног уметника. Мој ауторски опус, као редитеља и драмског писца, обухвата више од 300 режија и преко 100 сценарија на пољу сценске уметности, од којих су најзначајније емитовале или преносиле многе радио-телевизијске станице. За свој стваралачки рад добио сам многа престижна признања као што су „Нушићева награда“, „Плакета Града Београда“, „Награда Удружења књижевника Србије“, Награда за уметнички програм „Универзијаде“ у Загребу и „Зимске олимпијаде“ у Сарајеву, Награда ТВ фестивала у Порторожу…
[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *